“Ћирилички споменици Гламочког поља“ потврђују трајање српског народа у Гламочком пољу
У свечаној сали Матице српске у Новом Саду је дана 13.12.2019. године одржана промоција књиге “Ћирилички споменици Гламочког поља“, аутора Горана Комара и Синише Шолака. Промоцију су организовали Крајишки одбор Матице српске и Завичајно удружење “Гламочко коло“. Програм је водила глумица Јелена Срећков.
Књигом “Ћирилички споменици Гламочког поља“ потврђује се постојаност Срба у Гламочу, духовна опредjељеност кроз натписе на надгробним споменицима који датирају 500 година уназад. Такође, садржај књиге је потврда вишевjековне постојаности српског народа на овом подручју, богатства културе и духовне постојаности упркос многим страдањима којима је покушано брисање трагова националног и духовног идентитета. Гламоч је подручје које обилује материјалним доказима о вишемиленијском континуитету насељености цивилизације и богат је хришћанским епиграфским наслеђем које се може пратити вijековима у прошлост. Сама количина натписа које посjедује скоро сваки крст, довољно је интригантна за утврђивање мотива и времена њихових настанака.
На самом почетку промоције о дjелу је говорио помоћник покрајинског секретара за културу, историчар и књижевник Милан Мицић који нам је указао на значај и драгоцjеност овог дjела у актуелном процесу удаљавања нашег народа од својих коријена.
– Српски народ је био изложен ударима три велика процеса. Ти процеси који су измјенили карактер и биће српског народа, мијењали му форму и облик су: модернизација која је била нагла и скоковита, оштра и радикална нарочито у шездесетим и седамдесетим годинама 20. вијека, затим идеја југословенства која је и данас присутна и трећи је процес комунизма. Сви ови елементи су мијењали кутлуру и карактер српског народа и имали су нешто што се зове чишћење памћења. Пражњење сјећања, како индивидуалног тако и колективног, где се човјек губио у односу на своје претке, гдје је губио додир и емоцију и гдје је сопствени живот сводио на искључиво сопствено биолошко трајање. На тај начин је прекинут низ који иде од наших предака ка нашим потомцима. У том пражњењу памћења ми смо остали на једном пољу прилично беспомоћни, а тај исти процес пражњења памћења имамо на глобалном нивоу. Тако да је наш народ изложен и овом глобалном процесу којем су изложени и остали народи али је такође изложен и претходном историјском трајању и свим овим процесима који су утицали да се испразни сећање, да се прекине додир са прецима, да се прекине додир са трајањем, да се пресече континутитет и да се појединци удаље од себе, од својих коријена и од осјећања припадности једном великом народу у једном дугом историјском контитуитету.
Мицић је истакао да Горан Комар и Синиша Шолак раде један тежак и пионирски посао. Код других народа таква врста истраживања има свој континуитет, а у нашем народу има свој дисконтинуитет и увијек се мора кретати од почетка. Тако су Комар и Шолак кренули од споменика који су осетљиви на вријеме и трајање, подложни су нестајању и то најчешће нестајању од људске руке.
– Зато је књига која говори о ћириличним споменицима и традицији ћириличне писмености на подручју Гламочког пољу уназад 500 година, књига која показује континуитет трајања ћирилице али показује и континуитет трајања српског народа. Горан Комар и Синиша Шолак пажљиво су претражили Гламочко поље, пажљиво су претражили један простор где постоји традиција хришћанског трајања још од много раније. У једном пионирском послу који је истовремено био физички, духовни и емотивни напор успјели су да открију оно што је неоткривено, да забиљеже и спасу од пропадања, да оставе у књизи и да раскрче неке недођије којима прије тога људска нога није крочила. Њихов посао је био посао поновног откривања предака, Ћирилице и њихов лични силазак у једну дубину времена у којем се они, у непрекидном сусрету са каменом на којем се налазе обиљежена имена и презимена људи, суочавају се прецима и са нашим значајним и великим колективним трајањем на простору Гламоча.
Милан Мицић је истакао да је књига драматична и узбудљива, да се у њој сусрећемо са прошлим животима, са прохујалим временом, са људима који су били, трајали и нестали. Иза њих су остале хумке и камени белези који сведоче о њиховом личном постојању, али пре свега о колективном постојању српског народа, православља и Ћирилице на подручју Гламочког поља.
Књига “Ћирилички споменици Гламочког поља“ представља део пројекта “Тропоље и западне стране“ који заједно спроводе Синиша Шолак и Горан Комар. Пројекат има много шире значење о којем је говорио Синиша Шолак:
– Пројекат се односи на испитивање и доказивање просторно – временског континуитета Ћирилице и ћириличке писмености. Тропоље представља простор Гламочког, Ливањског и Дувањског поља у средњевековним границама, док се западне стране односе на простор према Далмацији.
Шолак је истакао да је пројекат започет 2016. године, а планирано је да траје до 2022. године. Завршили су књигу о Гламочу, при крају је књига о Грахову, док су остале општине обухваћене мањим обимом. Књиге се штампају двојезично на српском и енглеском језику како би имале шири продор.
Након Синише Шолака, о књизи је такође говорио Горан Комар који је истакао да нема силе која може спречити јединство народа са обе стране Дрине уколико се народу уједини дух. Споменици о којима говори књига том процесу несумњиво помажу.
– Главни циљ нашег пројеката је обухватити и приказати сликом што је могуће већи број надгробних споменика тог простора. Историјски простор Гламоча привлачио је пажњу стручњака и раније, међутим, нико се није бавио изучавањем ћириличких натписа новог века. Показало се да у Гламочу постоји велики број православних гробаља на чијим споменицима је ситуиран висок број ћириличких натписа који су настајали у хронолошким оквирима од почетка 18. вијека до наших дана.
Комар је такође истакао да материјална култура Срба у динарским пољима сеже у дубљу прошлост него што се мисли.
– Грчки греб је угловни тип споменика на који се наслања импонзантна, умјетничка, занатска, високо дотјерана и развијена гробаљска култура Срба динарских поља. Високи, масивни надгробни крстови који у Гламочу сежу преко 4 метра у висину су везани за гробља средњег вијека. Такође је важно установити позиционирања српских гробаља. Узимајући у обзир и обавјештења о миграцијама, није испољен никакав анимозитет према овом типу надгробног споменика. Напротив, исказана је висока пријемчивост. Ако ми нађемо чврсте податке да је одређен дио породица и гламочких родова у Гламочко поље стигао током 18. или 19. века онда ћемо видјети да су се они својим укопавалиштима наслонили на гробља средњег вијека.
Горан Комар је истакао да су истраживања којима се они баве значајна за доба када Гламоч и други дијелови северозападне Босне доживљавају депопулацију.
– Народ се одсељава притиснут неповољним приликама, али ми настојимо да саберемо наше људе који потичу са тих простора и истовремено да сликом покажемо вриједне споменике Гламоча. На тај начин желимо да српском народу укажемо на вриједност материјалне културе Гламоча која дефинитивно том народу припада. У Гламочком пољу ни не можете видети ништа друго него близу 150 родовских и породичних гробаља са ћириличким написима који свједоче о присуству свештенства српске православне цркве али и о високом нивоу писмености људи из Гламоча који су ове натписе клесали и израђивали током 17, 18, 19. и 20. века. Важно је да преостале дијелове нашег народа упознамо са тим материјалним наслеђем у циљу разбијања учвршћених представа о томе да је српско само што досеже до Дрине, а да преко Дрине живи неки други народ. То је тежак фалсификат који је постављен у доба аустроугарске управе и који је провејава и до наших дана. Настојимо оваквим књигама да мијењамо тај фалсификат, поглед на Босну и на гранична подручја у северозападној Босни.
Новинар српског кола
Драгана Шиповац
