Доње Селиште крај Глине: Све Душанкине офанизиве

Душанка Момић из Доњег Селишта крај Глине започела је борбу за голи живот кад је остала ратно сироче на Козари, да би већ као нејака десетогодишњакиња служила сретнијим породицама на Банији само за храну и кров над главом.

Живот хрватских Срба с Баније, Кордуна, Далмације и Лике дијели се неријетко на онај прије и онај послије Олује: почетак коловоза 1995. за њих представља прекретницу коју је тешко заборавити, поготову кад се суоче с њезиним посљедицама. Али док већина „предолујна“ времена памти као доба мира, склада, радости и весеља, невоље су за данас осамдесетогодишњу Душанку Момић из Доњег Селишта крај Глине започеле већ тада, а нижу се и данас. Поврх свега, за старије становнике, како је добро познато из повијести, несреће су започеле много раније – 1941. године.

Душанка је рођена у освит Другога свјетског рата у Ракелићу, крај Приједора: њезине родитеље, мајку Милку и оца Петра, покосио је тифус током познате офанзиве и тешких борби на Козари. Шестеро њихове дјеце, браће и сестара, остављено је на милост и немилост судбини, а бригу о свима преузела је најстарија међу њима, тада 16-годишња Радојка, тек стасала дјевојка.

– Ни данас не знам како смо све то преживјели онако малешни и беспомоћни. Сјећам се само да смо годинама били гладни и жедни те да смо се тешко борили да опстанемо и преживимо. И то дословно, у правом смислу тих ријечи. Након најстарије Радојке, рођене су Коса и Милева, потом ја и брат близанац Душан. Најмлађи је Радомир. Годинама се у нашем животу и тешким временима ништа није мијењало, борили смо се с глађу и неимаштином, али смо с временом сви стасавали, па смо се с невољама лакше носили. Радојка се након пар година бриге о нама удала и пошла за мужем, Радомир и Душан одоше убрзо нако ње у Београд, па и ја већ као десетогодишњакиња, 1949., напуштам родну кућу те преко Сане и Уне одлазим у Хрватску, у потрагу за било каквим послом и бољим животом – прича Душанка за „Портал Новости“.

Ни данас се не сјећа како је доспјела управо на Банију, у Доње Селиште, али памти како је код локалнога „газде“ Илије Брковића служила вјерно и предано, радећи свакодневно, мукотрпно само за лежај и храну коју је дијелила с бројним другим укућанима. Но, с обзиром на то од чега је побјегла, и то јој је било довољно.

– Десет година вјерног служења Брковићима било ми је ипак доста, па сам с двадесетак година, кад сам стасала у дјевојку, одлучила набоље промијенити свој живот. Била сам начула да се недалеко од имања Брковића продаје један стари кућерак, па сам снатрила о томе како би лијепо било да је то мој властити дом. Моји су домаћини цијело вријеме према мени били добри, никада ме нису увриједили или ми нешто нажао учинили, а били су и јако задовољни мојом марљивошћу. Кад сам им казала да желим отићи, ражалостили су се и упорно ме наговарали да останем с њима. Но кад су схватили колико сам одлучна у намјери да идем даље, приредили су ми право изненађење и за десет година рада наградили ме са 150.000 динара, што је тада био велик новац, поготову за мене која га никад нисам имала. Тако ми је и жуђена кућица постала ближом – каже жена на прагу дубоке старости.

Десетогодишња је надница била довољна тек за капару кућерка, а остатак потребан да намири власника посудила је од људи који су је добро познавали и вољели, јер је била радишна и пристојна. Тако је њезин сан постао стварност, па је у земљишним књигама и катастру забиљежено да је од 1959. власница куће у којој и данас живи. Исте се године, млада дјевојка удала за Стевана Момића из оближње Шашаве, који је као и она надничарио по околним имањима. Били су отприје запели једно другоме за око, али су се службено узели и основали брачну заједницу тек кад је она постала „своја на своме“. Додуше, кроз дрвене зидове њихова скромног дома пропухивао је сјеверац, а кров би ту и тамо знао попустити под обилнијом кишом, но млади је пар био задовољан што има гдје засновати властиту обитељ.

Преузето са: Банија онлајн

Нема коментара

Напишите коментар