Драган Пјевач: Вријеме је да мржња престане

За Српско коло говори предсједник УО Координације српских удружења породица несталих, убијених и погинулих лица са простора бивше Југославије

Адвокат Драган Пјевач је дуго година активан у раду невладиних организација које се баве судбином несталих и убијених. У два мандата био је предсједник Координација српских удружења породица несталих, убијених и погинулих лица са простора бивше Југославије, гдје је сада предсједник Управног одбора. Од 2006. године члан је Управног одбора Удружења породица несталих лица Суза.

Његов животни пут предодредила је породична трагедија. Наиме, у злочиначкој акцији хрватске војске познате под називом Медачки џеп хрватска војска је 9. септембра 1993. године напала заштићено подручје УН у селима Дивосело, Читлук, Почитељ. По наводима свједока и вјештака у судском поступку старице су биле паљене у кућама, клане у подрумима, а жртве убијане на најсвирепије могуће начине. Индикативно је да рањених на српској страни у овој акцији није било. Драганову мајку Боју, брат Никола је пронашао након 18 дана. Преко груди је била изрешетана рафалом, од удараца тупим предметом недостајало јој је пола главе, а на десној руци недостајала су три прста…

Били сте присутни на суђењу Мирку Норцу и Рахиму Адемију под чијом командом је у Дивоселу, Читлуку и Почитељу ликвидирано 36 цивила, углавном стараца међу којима је била и ваша мајка. Да ли сте уочи самог процеса вјеровали у правду?

– Никада нећу заборавити 30. мај 2008. године када сам са браћом и сестрама присуствовао изрицању пресуде у Загребу. И сада слушам ријечи судије – првооптужени Рахим Адеми ослобађа се кривице, а другооптужени Мирко Норац кажњава се за неспрjечавање злочина на 7 година затвора. Гледао сам Норца са два метра удаљености – у његовом погледу само презир за нас породицу жртве, ни трага суосјећања или кајања. Гледао сам убицу, који је у октобру 1991. године у Госпићу водио акцију ликвидације десетине српских цивила (по оптужници 50), и који је, за примjер другима сам убио једну жену (50 г.) пуцњем у главу. На суђењу у Ријеци у марту 2003. године за ове злочине Норац је осуђен на 12 година затвора. У затвору је завршио факултет, оженио се, саградио кућу. Постао почасни грађанин у 8 општина у Хрватској. У септембру прошле године, на годишњој прослави „успјешне” акције Медачки џеп, уз присуство министра одбране Дамира Крстичевића, кад је поздрављен присутни Мирко Норац сви су устали и проломио се громогласни аплауз… АПЛАУЗ ЗА ЗЛОЧИН!

Каква је улога Координације удружења српских удружења породица несталих са простора бивше Југославије?

– Српска координација је кровна организација, која окупља преко 60 удружења породица несталих и убијених лица. Предсједник Координације је др. Душко Челић, професор грађанског права на факултету у Косовској Митровици. Према попису Међународног комитета Црвеног крста на простору бивше Југославије још се води као нестало 10.261 лице. Број несталих лица српске националности који се води у евиденцијама Комисије за нестала лица Владе Републике Србије је 2.545, и то: 1.715 у Републици Хрватској, 260 у Босни и Херцеговини и 540 на АП Косову и Метохији. Република Српска потражује преко 1.650 несталих лица.

Прошле године сте имали заједнички састанак са предсједницом Хрватске Колиндом Грабар Китаровић. Да ли је било икаквог помака?

– Годину дана након тог састанка ништа се није промијенило. Послије акција познатих под називима Бљесак и Олуја хрватска војска је убила више од 1.200 српских цивила и више од 300 углавном заробљених војника и већину сахранила у регистроване гробнице под ознакама НН лица. Ексхумација ових лица започела је 2001. године под надзором Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију. До 2002. ексхумиране су 483 жртве (Книн 301, Грачац 155, Кореница 27). Након тога Хрватска је до данашњег дана вршила „дозиране” ексхумације у просјеку мање од педесет. На састанку са предсjедницом Хрватске смо посебно нагласили да је још најмање седамдесет српских жртава неексхумирано у регистрованим гробницама, о чему је сама Хрватска дала податке. Показало се након нешто више од годину дана од споменутог састанка да Хрватска не жели озбиљно рјешавати питање несталих лица (јер није ексхумирала српске жртве у регистрованим гробницама), а при том су хрватским званичницима пуна уста кукњаве за несталим лицима. Хрватска потражује скоро хиљаду несталих лица хрватске националности и громогласно тражи отварање архивa који се наводно налазе у Србији и који крију податке о несталима. Причом о отварању архива, ако тих података у архивима уопште има, службена Хрватска скреће пажњу са питања ексхумација и идентификација Срба у Хрватској.

Да ли је могуће теретити Хрватску и покренути питање ратне штете?

– Право на ратне штете остварио је мали број оних који су имали судске пресуде о кажњавању убица, а то су ријетки случајеви. Тако нпр. од преко 1.200 цивила убијених у Олуји постоји само једна пресуда. Породице жртава које су потражиле макар мало правде и покренуле судски спор за накнаду штете одбијене су и доживљавале су додатне трауме са високим судским трошковима. Срамно је да вам убију дијете, па вам траже да то и платите. Споменућу случај Невенке Добрић, мајке Синише Добрића који је убијен у августу 1995. у колони на Банији и која је, кад је затражила правду на суду изгубила спор и добила рjешење из Хрватске да мора платити 3.500 евра судских трошкова. То је проблем који државе морају ријешити.

Стиче се утисак да регион до данас није пронашао прави баласт за све жртве.

– Нажалост регион данас по питању правде и сaoсјећања за жртве је даље него што је био прије 10–15 година. Нико у Хагу није одговарао за злочине и етничко чишћење почињено над Србима у Хрватској. Ослобађајућа пресуда хрватским генералима Анти Готовини и Младену Маркачу 2011. године увела је селективну правду у хашко судовање и разоткрио га као политички суд. Првостепеном пресудом Хашког трибунала, образложено је на 1.300 страница, поткрепљеној са изјавама преко 200 свједока, хрватски генерали Готовина и Маркач су једногласно осуђени на 23 односно 18 година затвора, због судјеловања у Удруженом злочиначком подухвату, убијању и протјеривању српског становништва са простора Хрватске. Судском акробацијом и вољом предсједника другостепеног вијећа Мерона, одлуком 3:2 у новембру 2011. године, Готовина и Маркач су ослобођени било какве одговорности. Командна одговорност по којој су Срби осуђени на преко 1.000 година затвора, а седморица Срба осуђена на доживотну робију одједном није вриједила у случају њих двојице. Хашка срамота у овом предмету, као и контраверзне ослобађајуће пресуде Харадинају и Орићу, дубоко су покопала повјерење српских жртава у међународну правду и готово онемогућила суочење са прошлошћу на овим просторима.

Какав је однос са породицама жртава других народа?

– Многи на овим просторима живе од ширења мржње и страха и не желе да рат престане. Најгоре у свему пролазе они који су избјегли или су протјерани и који су жељели да се врате у свој родни крај. Говорим прије свега о преко 400.000 Срба из Хрватске и преко 200.000 Срба са Косова и Метохије. Хрватска је земља која је, највише у Европи од Другог свјетског рата смањила број својих националних мањина са 22% на 7%. Дуго година послије рата, па и данас Црква и многе институције власти у Хрватској, чиниле су све да се народи не помире и да се Срби не врате. Ратни злочинци у Хрватској, они који су осуђени, а и многи који то нису, а грађани знају ко су, имају привилегован статус у друштву – јер су се борили „за нашу ствар”. Најсвјежији примјер Дариa Kордића, који је 2001. у Хагу осуђен на 25 година затвора због ликвидације 116 цивила – Mуслимана, међу којима 32 жене и 11-еро дјеце. За злочин се никад није покајао, а камоли тражио опрост. Иронија је да је прије неколико дана у организацији хрватског католичког свештеника дон Дамира Стојића и уз благослов Католичке цркве, Кордић одржао предавање о спознаји Бога студентима у загребачком Студентском дому Стјепан Радић.

Постоји ли бар нада да је помирење уопште могуће?

– Да би дошли до помирења и правде за жртве важно је да се генерацијама којe нису судјеловале у ратовима 90-их предочи наша истина, али и истина оне друге, противничке стране. Треба предочити све чињенице о рату у Хрватској 90-их и правим разлозима тога рата. Како учинити да се Хрватска суочи са злочинима почињеним над Србима 90-их, када постоје бројни примјери да се данас усташе у Хрватској слободно славе и када се негира геноцид над Србима почињен у Другом свјетском рату.
Нада у помирење је могућа јер у Хрватској постоје многи Хрвати попут Анте Томића, Драге Пилсела, Хрвоја Класића, Зорана Пусића, Весне Тершалић, Анте Нобила, Виктора Иванчића, Борисава Дежуловића и многих других који имају утицај на јавност и храбро разоткривају зло.

Колико су породице жртава постале монете за политичка поткусуривања?

– Жртве ратова деведесетих још нису прецизно утврђене и побројане. На морбидан начин често се жртве властите стране увећавају и понекад ми се чини да се намјерно не жели утврдити тачан број. Жртве су баражно пуњење за неке будуће ратове. Умјесто да се стидимо што је до ратова уопште дошло, рат се у Хрватској слави као врхунско добро. Монструозни злочини које су чиниле све зараћене стране су неопростиви и нужно је на прави начин направити спомен обиљежја тих страдања. Потребно је то породицама жртава да би се признала њихова жртва. Убијањем немоћних цивила сви народи су се осрамотили у протеклим ратовима и слажем се са професором Тодором Куљићем који је рекао да би требали изградити – Музеј стида – у којем би свака од зараћених страна у ратовима деведесетих имала своју собу . Олако се прелази преко несумњивих чињеница – етничког чишћења Срба из Хрватске крунисаног у акцији Олуја, етничког чишћења Срба са Косова и Метохије након доласка снага УН и несумњивих индиција о монструозној трговини органима Срба. Заборавља се на чињеницу да је ЈНА била регуларна војска Југославије и да је бесправно нападнута од стране сецесионистичких република Словеније и Хрватске.
Како бисте описали однос Србије према породицама жртава?
Прошли ратови и нису у фокусу јавности у Србији. Медији једва да објаве и датуме обиљежавања страдања. Истакао бих добру сарадњу са Комисијом за нестала лица Владе Републике Србије и њеним предсједником Вељком Одаловићем који даје подршку раду свих Удружења породица жртава и редован је учесник Конференција и округлих столова које организује Координација. Такође, Комисија је направила опсежан приједлог мјера како да се ријеше важна питања из ове области на нивоу државе Србије. Не можемо истаћи добру сарадњу са ресорним Министарством за борачка питања гдје је, без одјека завршио споменути приједлог и иницијатива. Протекле године подршку својим учешћем на манифестацији поводом Међународног дана несталих лица пружила је и предсједница Владе Србије Ана Брнабић.

Који проблем Вам се чини највећим у овом тренутку?

– По мом мишљењу највећи је проблем што нису отклоњени мржња и амбијент за нове ратове. Злотвори спремно чекају рат као прилику за бизнис. Не заборавимо да је рат донио убиства око 130.000 људи и расељење преко милион породица, душевно осакатио, осиромашио и вратио педесет година уназад већину грађана бивше Југославије. Рат у Хрватској био је прилика за етничко чишћење Срба у Хрватској и огромну пљачку српске имовине. Много ће још времена проћи док се не сазнају праве чињенице како је дошло до ратова деведесетих, ко је договарао пресељења људи и управљао нашим животима. Скоро тридесет година након почетка ратова ништа није ријешено, живјели смо и живимо у свакодневним причама о тим ратовима. Ко је за све то одговоран? Нико, односно искључиво онај други или како је Андрић писао прије готово сто година: „Код нас мржња наступа као самостална снага, која сама у себи налази своју сврху и која доводи до уништења или самоуништења”. Вријеме је да се то прекине и да све чинимо да мржња престане.

Т. Ћоровић

ОДГОВОР НА ХРВАТСКУ ДЕКЛАРАЦИЈУ

Пјевач се осврнуо и на недавно објављену публикацију Ратни злочини над Србима у Хрватској 1991–1995. и Ратни злочини над Србима на Косову и Метохији 1998 – 2004, чији је издавач Координација, а приређивачи су др. Душко Челић и његова маленкост.
– У књизи су обухваћени наративи 30 масовних злочина над Србима у Хрватској и 15 масовних злочина над Србима на Косову и Метохији. Из свега прикупљеног јасна је несумњива намјера етничког чишћења Срба из Хрватске – почев од октобра 1991. године и евакуације 26 села у Пожешкој котлини у подножју планина Папук и Псуњ и убиству 71 особе српске националности, преко напада на заштићена подручја тадашње Републике Српске Крајине у јавности више познатим акцијама Миљевачки плато (22.06.1992.), Масленица (22.01.1993.), Медачки џеп (09.09.1993.), Бљесак (01.05.1995.) и Олуја (4.8.1995) Убиства Срба у Вуковару, Сиску, Карловцу, Госпићу, Загребу, Осијеку, Вировитици, Жупањи, логорима у Лори и Керестинцу, Рибарској колиби и циглани у Марин селу, злочини послије акције Олуја у селима Комић, Гошићи, Грубори и Вариводе, појединачне ликвидације – заступника у Хрватском Сабору Душана Тривунчића, ликвидације породице Зец у Загребу, породице Рокнић у Карловцу, породице Олујић у Жупањи и многих других су плод систематске пропаганде и допуштања тих злочина од стране тадашње власти, ријетко кажњавање и често унапријеђивање за злочине. Креатор хрватске политике деведесетих Владимир Шекс каже да рат у Хрватској није завршен и да је на реду „Борба за интерпретацију тзв. Домовинског рата”. Хрватска ће ову борбу и овај други дио рата тешко добити, јер многе чињенице говоре колико је та политика била злочиначка према дијелу свог народа, према протјераним Србима из Хрватске. Са много ироније могу рећи да је књига „прилог” Декларацији о Домовинском рату коју је Хрватска донијела 2000. године и по којој је тај рат праведан, ослободилачки, легалан и одбрамбен – рекао је Пјевач.

Нема коментара

Напишите коментар