Гдје су отишли Кордунаши и мисле ли се вратити?

Иако не размишљају о повратку, Кордун је свим у Кордунашима остао у срцу па тако и онима који живе у Србији, рекао је универзитетски професор из Београда Владимир Вулетић на трибини о сувременим миграцијама „Кордун ван Кордуна“, која је у оквиру Дана српске културе одржана 18. октобра у библиотеци „Просвјете“ у Загребу, Уз Вулетића, на трибини су учествовали његов колега из Београда Владимир Цветковић и свеучилишни професор из Загреба Синиша Таталовић, као модератор.

У уводном обраћању Таталовић је подсјетио да је данас у свијету више од 200 милиона људи у сталном покрету. Осим традиционалних економских разлога, када људи иду из сиромашних у богате земље, разлози миграција су ратови и сукоби, као и еколошки проблеми. Све то се односи и на југоисточну Европу, рекао је Таталовић и додао да Срби из Хрватске мигрирају кроз цијелу своју хисторију.

Вулетић је говорио о истраживању и анализи сјећања прогнаних Кордунаша који су започели радити млади стручњаци с Кордуна, а којима се и он придружио због свог кордунашког поријекла.

– У опширним разговорима с прогнаницима након Олује отварали смо бројне теме – сјећања и осјећаје везане за живот прије рата, за прогон и долазак у нову средину, те породично страдање. Разговарали смо с њима о социјалним контактима са старим и новостеченим пријатељима, активизму, осјећању припадања и прихваћености домицилног становништва. Наши саговорници били су из насеља Бусије, 30 километара од Београда, које су основали баш Кордунаши, иако су и по Србији раштркани па смо тражили и њих да дођу до Бусије – рекао је Вулетић.

Указао је на више група; оних који су се по селима на Кордуну бавили пољопривредом; оних који су радили у подузећима, али живјели по селима и бавили се и пољопривредом; оних који су отишли у Карловац и већа насеља, али су остали ослоњени на Кордун; те оних који су се одласком на студије и запослењем у Загребу, Ријеци или другдје по Југославији и иностранству отргнули од Кордуна.

– Занимао их је успјех у каријери, уз остваривање одређене материјалне вриједности и прије свега породица, али не и политички активизам. Било је мало етнички мјешовитих бракова, осим у великим градовима. Такођер треба рећи да прије рата није било истицања националног идентитета који је пробуђен преко ноћи због догађања у Хрватској, уз наратив о хисторијском страдању јер је у свакој породици било оних које су побиле усташе. Становници Бусија казали су нам да су тамо постигли циљеве као да су на Кордуну, иако би за њих, да су остали, живот био бољи. Смањене су везе онима који су остали, а иако су нашли пријатеље по Србији, највише се друже с прогнаницима. Осим појединаца, и даље немају интерес за политички ангажман. Коначно, ако се одлуче да оду на Кордун, ишли би накратко, као туристи, а као један од разлога за то наводе неразумијевање према њима, закључио је Вулетић.

Владимир Цветковић, који је судјеловао у истраживању проведеном 1992. и 1993. међу тадашњим прогнаницима, казао је да је њихов став о повратку због проживљених траума и губитка имовине био негативан. Дилеме није било ни међу прогнаницима након Олује, рекао је и додао да су прогнаници из градова махом одлазили такођер у урбана средишта.

Цветковић је говорио и о свјетским миграцијама које су до 2015. биле невидљиве, иако је сваке године у развијене земље долазио милион људи.

– Током 50-их и 60-их година европске земље позвале су грађане из бивших колонија да дођу и тако су настала невидљива гета. А 2015. избеглице су, гоњене ратовима и сукобима, дошле уз велику медијску помпу – рекао је.

Позабавио се и анализама о броју становника у деценијама које долазе.

– УН процењује да ће 2100. на свету бити 11 милијарди људи, што ће изазвати друштвену катастрофу. Постоје и блаже процене које износе максимум од девет милијарди људи током овог века, након чега следи депопулација. Она је већ сада присутна у 20 најразвијенијих земаља света, јер по једној жени просечно долази између 1,3 и 1,8 детета, иако је за проширену репродукцију потребно више од двоје деце. На депопулацију утиче и старење становништва, иновације у медицини, однос жене и образовања те све већи број људи у градовима. У њима сада живи половина човечанства, а очекује се да ће их живети и до две трећине, рекао је Цветковић и додао да се смањење броја становника запажа и у региону – у Бугарској и Србији.

Преузето са: Банија онлајн

Нема коментара

Напишите коментар