Грачани и њихови пријатељи јубиларни 20. пут на „Косидби на Рајцу“
БИЛО ЈЕ НА НИВОУ, ПАМТИЋЕ СЕ
На 47. „Косидби на Рајцу“ Личани из Грачаца, са својим пријатељима, поријеклом из Далмације, Кордуна и других дијелова РСК, али и оним из Војводине, Русије и Норвешке, по 20. пут за редом, нашли су се на падинама ове предивне планине. Како они то већ умију поранили су, поставили своје јарболе, заузели по традицији мјесто у шумарку поред потока, недалеко од парцела за косидбу, а овај пут церада која их је раније заклањала од сунчевих зрака имала је функцију да из заштити од кише. Наравно, поред испраћених дисциплина на косидби, Грачани, по свом обичају и протоколу, предвођени доживотним вођом на ову планину Даном Сурлом, имали су свој програм.
Тај програм траје годинама, а педантни Дане Сурла, у својим прибиљешкама, је записао да су се Грачани и њихови пријатељи, овдје окупили први пут 18. 07. 1999. године. Традиција за сваку похвалу.
Подсјећање на први долазак на Рајац
-Нова пријатељства ће нам помоћи да смањимо лелек за напуштеним и затрњеним огњиштима. Зато, ми, Личани, Далматинци и други Крајишници, кажемо: „Ђе ће чое*к без чое*ка“ и „нема бољег љека од искреног пријатељства“, ријечи записане у Књизи утисака давне 1999. године, које је у свом говору, ове године, Дане с намјером поновио.
Дане Сурла
Пошто је Дане Сурла био и резервни официр ЈНА, у импровизованом логору, са својим помоћницима за организацију Миланом Контићем – Пиштом и финансије Илијом Маричићем, завео је „војну“ дисциплину. Знало се ко је задужен за уређење стазе, чишћење простора, доставу и подјелу хране, а посебно је нагласио да су и ове године истакнуте три заставе. Поред државне, своје мјесто заузеле су и заставе „Личани –Грачац“, као и званична застава манифестације „Косидба на Рајцу“.
Грачани и њихови пријатељи у рано магловито и кишовито јутро већ су били на Рајцу
„Све три заставе немају ни идеолошку ни политичку сврху, напротив, оне служе као симбол окупљања, како нам не би окивали разум, нагризале комшијску и пријатељску слогу“, напоменуо је Дане Сурла, поздрављајући све присутне и пожеливши им да уживају овдје на Рајцу, да се друже, размјењују искуства и да у слози проведу овај дан.
Поздрав доживотном вођи
Сурла се захвалио и спонзорима, Савезу Срба из региона и његовом предсједнику Миодрагу Линти, коме, како је рекао ово није био први пут да помогне, као ни Мани Рибару који се налази овдје на Рајцу, Ђури Бачковићу, а захвалност је упутио и Мићи Комазецу. Сурла се захвалио и Петру Драгичевићу и његовим сарадницима из печењаре „Велебит“ Земун Поље на несебичној помоћи. На крају је пренио поруке оних који из различитих разлога нису могли да буду овдје и замолио да се, између два сусрета, упокојеном Милошу Цвјетичанину и свима другима умрлим Грачанима, у овом периоду, ода почаст минутом ћутања.
Минут ћутања за Милоша Цвјетичанина
По већ устаљеној процедури, рапорт је предао Жељко Дробац Бувац, истакавши да Дане и даље показује изузетну приврженост свом послу, односу према овом и другим скуповима и још једном потврдио жељу свих присутних да доживотно остане на челу овог окупљања. Дробац је прочитао и говор исељеника из далеке Аустралије, нагласивши да они помно прате шта се дешава и да друг Дане и сви присутни то треба да имају у виду. По старом српском обичају, њихов поклон литру шљивовице, илегално печену тамо, Дробац је предао Дани Сурли.
Жељко Дробац Бувац уручује Дани Сурли поклон аустралијске дијаспоре
Услиједио је и доручак, како гладних стомака чланови ове групе не би гледали косидбу, за шта се својски побринуо Драгослав Шеки Контић. Затим су се сви упутили ка борилиштима, осим оних највреднијих. Њихов задатак је био да среде логор, оперу судове и припреме столове за други оброк.
Шеки Контић, Горјанац Марин – Гаре и Мирослав Чубрило Цвај задужени за доручак
За израду тих столова био је задужен Ђуро Бачковић из Врлике, тренутно настањен у Сремчици гдје посједује и своју фирму „Балкан Б“. Ђуро за „Српско коло“ каже да није први пут овдје, да се изузетно добро осјећа међу Личанима и да осим њега овдје има још 5-6 Далматинаца који уживају већ дуго година у оваквим окупљањима.
Ђуро Бачковић
Са сјевера Бачке, тачније из Бачког Брега, дошла су и два пријатеља Грачаца Матија Тубић, звани Трумбић и Горјанац Марин – Гаре.
Грачани са пријатељима из Бачког Брега
„Дошли смо да обиђемо старе пријатеље и да видимо и учествујемо у овом дружењу. Оно је заиста перфектно и упркос лошим временским приликама ми заиста данас овдје уживамо. Како у овим личким догодовштинама, тако и храни и пићу и сигуран сам да ћемо се видјети и наредне године“, рекао нам је Матија Тубић.
Расположено особље печењаре „Велебит“, на челу с власником Петром Драгичевићем, донијело је ручак и „растјерало“ облаке
У међувремену стиже и ручак, али и нови пријатељи. Грачанин Стеван Ковачевић–Баљего дошао је са супругом из Норвешке у Србију, али је хтио да испоштује овај скуп и поздрави све присутне. Са Радом Кончаром, Београђанинином, чији коријени вуку из Грачаца, стигао је и један руски брачни пар, па није изостала ни руска пјесма.
Пријатељи из Русије на ручку са Грачанима
Запјевали су и домаћини, онако како они то умију и знају. Заорио се лички ојкан врховима Рајца, попила домаћа шљивовица, добро се пило и мезетило. Неки више, неки мање, а некима је била довољна јагњећа глава да се њоме позабаве неколико сати.
Кад на Рајцу одјекне лички ојкан
Пријатан угођај уљепшао је и женски дио особља печењаре Велебит, али и један дивни брачни пар Мијић, са мјестом пребивалишта у Новом Саду и хвале вриједним јубилејом 50 година брака. Личани би рекли да им се толико година не би дало, као ни Жељку Дробцу, чије су досјетке и вицеви забављали већину присутних.
Мијићи и Драгичевићи на Рајцу
У међувремену престала је да пада киша, грануло је сунце, а многи из шумарка тога нису ни били свјесни све до команде да би требало да се крене кући. Наравно, прије тога одиграла се и партија бућа.
Кафана се није могла заобићи
Морало је да се попије и пиће у оближњој кафани, јер ред је ред, мада је на столовима остало много непопијених чаша и флаша. Све је то и фотопаратом забиљежено па ће у фотогалерији на крају овог текста и они који су били на Рајцу све то моћи видјети, неки се можда и не сјећају свих секвенци, али и Грачани којих тамо није било, а по природи су знатижељни.
Док главнокомандујући није рекао покрет
На крају, Дане Сурла, сумирајући дан рече нам да, ако је и било нечег што је изашло из норми уобичајеног дружења, то је својствено Личанима, али да ни то, ни јака киша, ни било шта друго, не може промјенити општи утисак о једном дивном дружењу.
Текст и фотографије: Жељко Ђекић
Др Милорад Даниловић, професор на Шумарском факултету у Београду и предсједник Завичајног удружења „Грачац-Лика“, иако је први пут на Рајцу са својим земљацима, није крио задовољство оваквим скупом.
– Састали смо се овдје и за мене ово представља један диван догађај. Подржавам га свим срцем и потрудићу се да, уколико буде у мојој могућности, присуствујем сваком наредном. Ту, прије свега, мислим и као предсједник Завичајног удружења, али и као човјек, јер ово јесте његовање традиције, дружење и промовисање свега онога што смо имали у нашој Лици, а што нам нажалост тренутно недостаје. Овакви и слични догађаји треба да буду нешто што сви морамо да заједнички подржимо, јер ћемо тиме гајити сјећање на оне крајеве одакле смо потекли, због тога што је и код нас косидба била дио традиције, рекао је за „Српско коло“ др Даниловић, наводећи да му је изузетно драго што стоји иза три јарбола од којих на једноме пише „Личани-Грачац“, чиме популаришемо свој град и свој крај у срцу Шумадије.
