Ilija Ivanović – svjedok jasenovačkog pakla

Mira Lolić-Moćević je 17.09.na svom fb profilu podijlila intervju sa svjedokom užasa u Jasenovcu, Ilijom Ivanovićem.

Na vijest o odlasku Ilije Ivanovića,

„Sinoć se u Gradišci upokojio Ilija Ivanović, jedan od rijetkih preživjelih logoraša učesnika proboja jasenovačkog konecntracionog logora .Odlazi tiho kako je i živio, u Gradišci ,gradu u koji se vratio devedestih iz Zenice u kojoj nije mogao ostati…snimila sam njegovu sestru Kovu i njega:


„SVJEDOK JASENOVAČKOG PAKLA“

 

Ilija Ivanović, Koviljkin brat, napisao je knjigu “Svjedok jasenovačkog pakla”, dobila sam knjigu na poklon, a Ilija se izvinuo što ne može da napiše posvetu jer mu je vid oslabio. Bolešljiv, pod pritiskom teških godina, ispričao nam je kako je u ovom, zadnjem ratu morao izbjeći iz Zenice u kojoj je završio radni vijek kao prosvetni radnik i da je, kada god bi mogao, išao u Jasenovac da se pokloni jasenovačkim mučenicima. Vratio se u svoju Krajinu i u tople dane uvijek je u rodim Podgradcima: „Za vrijeme stare Jugoslavije išao sam u osnovnu školu u Gornjim Podgradcima i završio četiri razreda osnovne škole. Bilo nas je sedmoro djece, dva brata i pet sestara. Danas su mi još dvije sestre žive. Obadvije su u Kanadi sada, ja sam tu.

Živjeli smo u našoj kući do 1942., kada se digao ustanak i nastao haos, i onda je došlo, kao što znate, do ofanzive na Kozari i to je bio veliki poraz, da ne pričam. Znate, narod je bio nepismen, nas su kao ovce poslije gonili u logor, to je strašno šta se događalo i kako su nevini stradali.

U jesen 1941. godine, nakon stradanja u okolnim selima Brdu Miloševu, Sovjaku i Jablanici, sjećam da sam kao dijete trčao gore u Podgradce da vidim partizane, imali su šubare, trobojnicu srpsku na šubari, iznad toga petokraku.

Kada je došlo do ofanzive 1942. godine, onda je nastao haos, bacali su letke onim dvokrilcima, avionima, navodno da ih je bilo oko tri i po hiljade, oni su pokušali da se probiju i probili se, ko je uspio proći u tom proboju taj nije išao u logor.

U tom proboju je moja sestra jedna prošla, tako da nije bila u logoru. Moje su tri sestre i otac bili u partizanima. Otac je u Kozari u nekakvom mlinu i on je tu mljeo žito, ali je došao kući, ja se sjećam, imao je pištolj i bajonetu, i imao neke vojničke hlače na sebi. Pošto je proboj otišao, više se nije moglo nikud, ljudu su lutali okolo koji su ostali u obruču, kud su god pokušavali nisu mogli izaći. Onda su masovno ustaše bacale letke da se istaknu bijele zastave, da se predaju.

Iskreno govoreći, narod je bio neobaviješten, neuk i nije znao šta se događa, dok su ustaše i tadašnja hrvatska vlast Nezavisne države Hrvatske imali potpuno razrađen plan. Oni su tako stručno, i to ja sad shvatam, i shvatio sam ranije, tako su nas vodili i varali, obećavali, treba samo da se sklonimo odatle sa najnužnijim stvarima dok prođu borbe, pa ćemo se vratiti. I to je bila teška prevara. Ko je imao kola, konje, volove, najnužnije stvari, pokupio je djecu i krenuo. Naređenje je bilo da se kreće prema Gradišci, sa najnužnijim stvarima, da se izvjesno vrijeme udaljimo odatle, jer tu će se, navodno, voditi borbe. A sa kime da se vode borbe kada su se partizani već probili prema Grmeču?

I sada, pazite. Naređenje je svi da krenu. I moj otac, imali smo mi neke voliće, privezali kravu za kola, potrpali stvari, najnužnije, i krenuli prema Gradišci. Jednu noć smo noćili u Trebovljanima, do tada su se pojavljivali domobrani. Kada smo došli na 15-i kilometar, tu su bile ustaše i tu su odmah počeli da odvajaju muškarce. Ja se sjećam, jedan moj komšija, neki Panić Trivun, bio je stariji čovjek, negdje kao i moj otac, on je prije toga radio nešto u šumi, pao, sjekao i udarilo ga drvo i prebilo mu nogu. Njega su odmah odvojili, kažu partizan ranjen. Ko je god imao bilo šta, da je bio povrijeđen, smatrali su ga partizanom i odvojili. Onda su nas odatle gonili za Gradišku. U Gradišci, na most i na Savu i u Kazneno-popravni dom. U KP domu, sjećam se, otvorena vrata, i stoje ustaše i sve ljude i mladiće, starije malo nego što sam ja, negdje od 15, 16 godina, pa dalje, sve muškarce skreću u kaznionicu.

A nas progone gore, selom Uštica. Još uvijek se narod nadao da će se vratiti kući. Išli smo lijevom obalom Save kroz one šume gore, preko Struga do Jablanca, Mlake i dalje. U Jablancu smo nekoliko noći noćili u šumi. I tamo sam prvi put vidio ustašku crnu legiju, svi su bili u crnom, crnu uniformu imali i tu je bilo raznoraznih scena od strane tih ustaša, birali su ljepše djevojke, znate, odvodili i vraćali. Sjećam se jedne naše komšinice, niko od te porodice nije ostao živ, da su je odveli jedno veče kada smo noćili u toj šumi od Stare Gradiške prema Jablancu. Nekoliko noći zadržali je a kad se vratila sva uplakana, ne znam, suknja, šta je bilo, poderana. Njena majka Kosa, udara se rukom u prsa, jauče, ovi je smiruju. Znate, bilo je svašta.

Selo Jablanac je na lijevoj obali Save preko puta Orahove. To je selo pusto bilo. Tu smo saznali kasnije da je to bilo pravoslavno srpsko naselje i tu nije bilo nikog od mještana. Neke su porodice smjestili u te napuštene kuće. Nismo mi znali šta je sa tim narodom bilo. Znam, sjećam se, da su pričali da su neki koji su imali sreću da se smjeste pod krov, jer je nas bilo jako mnogo, da su vidjeli krvave zidove, znate. Dakle, tu se neki zločin dogodio, naroda nema. Pošto je nas bilo jako mnogo, još uvijek je tu bilo kola sa volovima i kravama. I tu smo bili 15 ili 20 dana, ja ne znam koliko, na toj poljani. Onda je ponestalo hrane pa su ljudi klali stoku. Onda su ustaše dolazile i uzimale sebi mesa koliko im treba. Onda je nestalo brašna, neko je imao kukuruza, pa su ljudi sjekli drvo, kopali kao mala korita i odozgo drvo i tucali kukuruz da bi mogli napraviti bunjgur. Znate li šta je bunjgur? To je kukuruzna krupa. Kada se skuva na vodi i onda se doda, u selu se doda mlijeko, kajmak i ostalo, pa je to jako ukusno, al miljeka nismo imali.

Onda su došle i neke medicinske sestre u bijeloj uniformi, časne sestre, šta ja znam ko, nisam tada ni razumio, i oduzimali su malu djecu do 10 godina. Gledam, stavljali im oko vrata kartice sa osnovnim podacima i pričali im priče, lijepe priče, znate, da će oni biti zbrinuti, sistematski sukupili djecu i jednog dana nas dječake, moje godište, možda neki stariji, neki mlađi, uzrasta od 12 do 15 godina, i pokupili nas. Ja sam bio sa još jednom grupom na Savi, išli, kupali se. Kada smo se vratili, nas su pokupili, tamo kod te kuće gdje su bile ustaše, rekli su nam da ćemo ići na zanat. I tako nas je iz Jablanca potjeralo, te dječake mog uzrasta, prema Mlaki. U Mlaki je isto bilo jako mnogo naroda.

Gore su priključili druge, da je nas dotjerano negdje oko 350 dječaka tog uzrasta. Ja se sjećam ,kada su nas dotjerali, da nas je bilo toliko. Obećavali kule u vazduhu, samo možda 5, 6 ustaša nas je gonilo kroz one šume, mi smo išli kao ovce, niko nije znao kuda, ne znaš ništa… Uveli su nas u Jasenovac.

Znate šta, Jasenovac je posebna priča. Ja sam to toliko puta pričao, ja ne znam šta da vam kažem, a da nisam već rekao i napisao. Nas su, mene, sada čovjeka od 86 godina, a i ranije, čudi jedna stvar, kako je moguće da čovjek koji se zove čovjekom, koji ima spoljašnji oblik čovjeka, kojega nazivaju da je čovjek, kako je moguće da čovjek postane takva zvijer, da uništava svoju vrstu. Vama je poznato u prirodi da većina životinjskog svijeta neće svoju vrstu uništavati. Ima nekih izuzetaka. Ali ono što su oni radili i ti zločinci, ja se ne čudim pojedinačnim zločincima, to su umovi poremećeni, ali znate u čemu je veliko zlo bilo te nesretne Nezavisne države Hrvatske. Zlo je bilo u tome što su oni napisali zakone i propise na državnom nivou, izbacili su iz zakona bukvalno rečeno, Srbe, Židove i Cigane. Ti su ljudi bili odbačeni, njih je mogao svako ubiti, kada hoće i kako hoće, to nije bio grijeh, tu ko je što više ubijao, mogao je samo dobiti odlikovanje. Znači nije zločin pojedinca, nego to je bio zločin tadašnje države, oni su to odredili. Pa samo saznanje da su, recimo, Jasenovac odredili da tamo može da se pošalje neograničen broj zatočenika, odnosno naroda. Ako si bio Srbin, Židov ili Ciganin nisi imao nikakve šanse. Znate kako se moglo opstati u Jasenovcu – Srbin, Židov ili Ciganin, ako je bio majstor neki, ako im je bio potreban. I ono što pričaju, kažu Jasenovac logor smrti, dok u Hrvatskoj kažu Jasenovac – radni logor. Ja uvijek kažem, istina je da je Jasenovac logor smrti. Ali Jasenovac je imao jezgro svoje, u kojem su oni napravili radne logore za svoje potrebe.

Pa znate vi, 1942. godine, kada su nas dotjerali, logor je bio ograđen bodljikavom žicom,. 1945. godine kada sam bježao, bio je čitav logor u visokom zidu, ozidan, to su ozidali logoraši. To, recimo, ustaše i sadašnje vlasti, ne kažem NDH, Republike Hrvatske, kažu da je bio radni logor. Jeste, bio je unutra radni, ali je bio logor smrti za sve, to je strašno. Onda, hrana je bila, recimo, dobijalo se 10 deka hljeba na dan, na jednog logoraša. Jedno vrijeme nismo ni to dobijali, mi kada smo došli. Ja sam ušao sa 300, 350 dječaka. Nakon tri do četiri dana, nas su odvojili, sve koji su imali četiri razreda osnovne škole, a koji nisu, odvojili na drugu stranu. I od nas, četiri razreda koji smo imali, nas su rasporedili po radionicama. Bila je tamo lančara, gdje su se proizvodili lanci, pa onda ciglana, pilana, stolarija, obrtna grupa.

I onda su raspoređivali. Mene su odredili za bricu. I imao sam sreću da sam čitavo vrijeme bio pod krovom. Bio je tamo neki Bosanac Milan iz Grubišinog Polja, od Daruvara, brico.

Onda su njega nekud otjerali, nestao je, pa je poslije bio Židov, Altarac Moric i danas mu znam zagrebačku adresu. Više puta je ponavljao, imao je brijačnicu u Zagrebu u Paromlinskoj ulici broj 70. Spominjao je sina i imao je jednog brata u logoru, tu su ga jednom našli, ubijen, zaklan na cesti, negdje 1944.

Meni je majstor dao britvu, ja sam mazao ljude i nakon jedno pola godine počeo mi davati, pa sam i ja pokušavao da brijem, jednom prilikom jednog logoraša sam posjekao. Ali do kraja, naučio sam i šišati. Jednom prilikom sam, nedjelja je bila, majstor nekuda otišao, nedjeljom nismo radili. I dođe ustaša. Mali, gdje je majstor? Ne znam. Hajde ti mene obrij. Da ja njega brijem. A ja ne smijem, nesiguran, reko’, ja ne znam. Hajde ti polako. Bio neki taktičan, bilo mu stalo da se obrije, on mene bodri, hajde ti polako, ne boj se ti ništa. Vidi on da mi drhte ruke. Ja ne znam, ja sam uspio nekako obrijati, šta ću ako ga malo porežem. Srećom završilo se dobro.“ Pitala sam Iliju da li im je dolazio Međunarodni komitet Crvenog krsta:

„U dva navrata su dolazili. I jednom, sjećam se dobro, nama je bilo naređeno prije nego što će doći da čistimo logor. Čak su išli do te mjere da su organizovali dole na poljani fudbalsko igralište, i tu su odabrali neke logoraše koji su friško došli u Jasenovac pa su mogli igrati, da bi prikazali kako je to, ustaše i logoraši igraju nogomet. Tog dana su davali bolju hranu. Sjećam se, dobio sam u konzervi komadić konjetine, malo ga skuhali.

A ovo da vam kažem. Svi smo, na dan- dva prije, dobili trake i na trakama broj nekakav, ja se više ne sjećam koji je broj bio, veliki, možda četvorocifreni broj, i morali smo imati te trake. I naređenje je bilo, šta god da pitaju, da samo odgovor dajemo, ja sam zatočenik broj taj. Ne smiješ reći ime i prezime, nego samo kažeš ja sam zatočenik i taj broj.

I došli neki u civilu. Pićili Hinko je bio tada zapovjednik logora,i sa njim su došle još neke ustaše. Ti civili se obraćaju meni, mali kako se ti zoveš. A taj Pićili izdao naređenje, ne smiješ reći ime i prezime, samo broj, pod prijetnjom smrću. I ja odgovaram, ja sam zatočenik taj i taj broj. Oni opet, uporno pitaju, jer ja sam bio balavac i njima valjda bio interesantan, da vide šta ću ja, šta sam ja tu, te odakle si mali, ja samo odgovaram, uvijek samo vičem zatočenik. I Pićili će meni govori slobodno. Nisam progovorio. Jer on meni kaže govori, odgovaraj, ja nisam. Jer je prije toga on naredio ko progovori biće strijeljan. Oni su jedno vrijeme pokušavali i na kraju odustali.

Znate šta, tamo su nas najviše maltretirali pojedinci i ustaše one okolo. I znate ko je najgori bio? Najgori su bili, bila je tamo jedna baraka u koju su zatvarali ustaše koji nešto pogriješe. I te su ustaše kažnjene, imali su samo ustašku kapu, oni nisu ništa radili, nego kada ko izađe onda tuku nas. Mi smo od njih bježali kao đavo od krsta, jer su bili gori od onih okolo. I znate ko je još? Bilo je podmlatka ustaškog, dječaci mog uzrasta, pa čak i mlađi, komplet obučeni u ustaške uniforme, i oni su znali hodati po logoru i jednostavno tući, nisi se smio suprotstaviti. Mogu tući čovjeka odraslog, ali ne smiješ ga pipnuti. I ti su maltretirali. Onda su nas pojedine ustaše tamo, koji su bili nadzornici unutar logora maltretirali. Nas je praktično tamo mogao svako ubiti da niko ništa ne odgovara, znate. Ja sam lično u Jasenovcu vidio Ljubu Miloša, fra Filipovića Majstorovića, Alagu, Dragana Bonzu, Maksa Luburića, Dinka Šakića, što je suđen u Zagrebu. On je bio.

Sjećam se Ljube Miloša, imao je dugačku kosu, sviju sam ih poznavao dobro. Jer ja sam iz brijačnice išao da donosim vodu sa pumpe ispred zapovjedništva, svako – dnevno po dva, tri puta, pa sam ih jako često viđao, to nije bilo udaljeno, možda stotinjak metara svega.

Taj Alaga, pored toga što je bio veliki zločinac, bio je nadzornik nad stolarijom, znaju ovi tamo u Gradini i Jasenovcu njegovo ime i prezime, ja samo znam pod imenom Alaga. Taj je stalno imao korbač nekakav u ruci i tukao. Naiđe, udara ljude kao stoku. A Pićili kada izađe iz toga zapovjedništva, onda po logoru se čuje u roku od 60 sekundi, čitav logor je već obavješten, jedna jedina riječ se prenosila, Pićili, i svako bježi na radno mjesto. Znate šta je taj Pićili imao običaj? Uz njega ide pratnja, dvojica, trojica ustaša, i on, ne da nije hodao normalno, on je znao čak i trčati, i ako nađe nekog logoraša, recimo tamo su, gdje sam ja bio, tamo je bila ciglana, pa se proizvodila ta cigla od koje su poslije napravili zid.

Ako je čovjek otišao u WC, a pedeset do sto metara bio je neki poljski WC, malo zaklonjeno daskama, i ako nađe čovjeka da ide recimo iz WC-a, on njega zaustavi, gdje ti radiš, ako je odgovorio recimo: ja radim na ciglani, par riječi,on bi mu odgovarao: ti treba da budeš na svom radnom mjestu, idi na svoje radno mjesto, i kad ovaj krene na radno mjesto, on vadi pištolj i u potiljak, ispali metak, ubije ga i ode dalje. I ja sam se sa tim Pićilijem sudario. Zašto je on mene ostavio u životu, ja ne znam. U onim šupama, pod krovom, gdje se sušio crijep, pa onda pekao, i tamo je radio neki partizan iz Slavonije koga su često zatvarali u samicu, pa ga onda malo puste, i tako. I ja kada sam mogao u slobodnom vremenu, odem njemu u tu šupu, on je volio da sa mnom razgovara, a ja jednom bio sa njim, on čeka kad dođe vagončić, onda on vadi i slaže na one rafe crijep. Kad jednom, vagončić gura, grmi otuda, i povikao Pićili, ovaj nastavio istovarati, a ja trči, da idem u radionu da me ne zatekne tu. I kako sam ja trčao, ta pruga je išla kroz sredinu te šupe, nisam ja vidio desno ni lijevo, a dole bila je jedna velika limena ploča, kao okrugla, na to se natjera vagončić i okrene za 90 stepeni, i ja sam odozgo trčao i došao na 10 metara do te radione. Ja trčao odozgo, Pićili otud, i tu na tom mjestu se sudarim. I pao ja, i prvo što sam vidio -čizme, naglancane. Pogledam -Pićili. I ja se ukočio. On stoji više mene, i ja sada gledam, kada će uzeti pištolj i ubiti me. Kaže, diži se, i ja ustanem. Gdje ti radiš? Kažem ovdje, u ovoj brijačnici. Ako ti imaš soli u glavi, imam i ja bibera, idi na svoje radno mjesto.

Ja sam imao 10-ak metara odatle da zađem za ćošak i sad trebam preći tih 10 metara i ja očekujem metak u potiljak. I ja tada, vjerujte, nisam osjećao tlo pod nogama. Kao da sam išao kroz vazduh, pa je tih 10 metara bilo duže nego 10 kilometara. Kada sam zašao za ćošak, čuo sam, ode korak, otišao. Dakle oprostio mi je, ja zašao za ćošak, na vrata u radionu, a tu bila pola bravarska radiona, a pola brijačnica, i ja kako sam na vrata ušao, tako sam pao. Bio tamo neki Židov, Herman Štajn i jedan od Daruvara Hrvat, Stjepan Mlinarić i taj Židov Altarac Moric i oni meni dali vode i malo sam se povratio. Znate šta su uradili?

Kada dogone ljude u logor, dogonili su pješke, kao što su nas sa Kozare, i tamo po Slavoniji, Sremu, i šta ja znam odakle, od Sarajeva, iz čitave tadašnje NDH, a ona je bila do Zemuna skroz, dogonili su u tim kolima, vagonima, i tu u Jasenovcu istovarali i gonili odmah cestom na tu skelu, kojom su prevozili logoraše u Gradinu. Tu su odvajali ljude koji su sposobni za rad i mlađe. A sve ono starije, mlađe, žene, djeca, koji nisu za rad, vozili u Gradinu, poslije sam saznao od logoraša, jer su logoraši bili grobari tamo, logoraši su kopali tamo jame gdje se sahranjivalo, pa je to ipak procurilo, saznalo se. Tako su odvajali samo sposobne, koje su mogli iskoristiti za neke fizičke radove, i mogao je dugo ostati u logoru ko je imao dobar zanat, ko je bio dobar stručnjak, da im je trebao i ako nije bio Srbin, ako je bio Srbin morao je biti veliki stručnjak, isto tako Židov i Ciganin. Bilo je dosta Hrvata tamo, kažem. Oni su kažnjeni bili i njima je određeno godinu dana, 6 mjeseci, 3 godine kako kome. Tako da je tamo bilo više majstora Hrvata i dobrih majstora Židova i Srba, a ovo je sve bilo za odstrel.

Ja sam, recimo, obzirom da sam ja, kao što rekoh bio u brijačnici, pa sam išao po vodu pred zapovjedništvo ustaško, tamo je bila njihova menza i ostalo, ja sam na pumpu odlazio, nosio vodu, tako sam ja mnogo šta vidio. Znate, iza toga je pozadi bila žica, cesta, kapija i vidio sam kad progone transporte, malo koji dan je u logoru bio da nisam vidio da čitavi transporti idu na skelu, kompu, čekaju i pregone u Gradinu.

E dugo vremena je prošlo dok ja od starijih logoraša nisam saznao da se tu događa svašta. Jednostavno su ih gonili, škartirali, ono što sam vam rekao, što njima treba, odvoje, ono što ne, tjeraju tamo. Gradina je bila, to znate, masovna grobnica. Recimo, 1944. godine pojavio se moj ujak, Ninković Dragoje. Ja znam, on se tamo pojavio, meni se javio, bio je svega možda 10-ak dana. Pita me, kaže, Maru i djecu pretjerali tamo, na kompu. Ja sam već znao šta je, kuda su ih otjerali, nisam mu mogao reći, a znao sam da više nisu među živima.“

Zastajkivao je Ilija tokom govora u nekoliko navrata. Nama je bilo teško slušati a samo, čini mi se, Bog zna kako je njemu bilo ponovo kroz to prolaziti. Prije no što će sa nama podjeliti sjećanje na proboj “jasenovačkog pakla smrti” sjetio se 9.septembra 1943. godine:

-„Istjerali su čitav logor. Kapitulirala je Italija, ako me dobro više pamćenje služi, i ja sam bio zajedno sa ostalim logorašima. Oni su digli čitav logor u nekakve lađe i uz Unu i išli smo na branje kukuruza, pošto su oni obrađivali svu tu zemlju za logor, za svoje potrebe.I zamislite kakve ironije! Partizani sa Kozare organizuju branje kukuruza noću, a nas ustaše gone u danu. I mi dođemo, sjećam se dobro. Dotjeraju nas na njivu, kad ono nema kukuruza: -U majku im lopovsku, obrali noćas!“ to je bilo skroz cestom, Gradiška, Dubica, Draksenić, i ovamo skroz do Međeđe. I znate šta, kada sam došao 1945. kući i pričao o tome da sam brao kukuruz, moje dvije sestre mi ispričaju kako su po noći, u organizaciji partizana, dolazile i brale kukuruz po tim njivama, a nas ustaše tu gonili po danu, na isti teren. Šta da vam pričam. A proboj logora je posebna priča. Znate šta, možda su stariji logoraši nešto više znali. Ja sam znao da je bilo logoraša iz Srema, iz Slavonije, koji su dobijali pakete i veliki hljeb. Razrežu hljeb i nađu unutra pismo, još u tijesto su tu stavljali i tako su nešto saznavali. Poslije, valjda su ustaše to otkrile, niko nije dobio paket, ako je dobio, bio je i hljeb prerezan, provjeravalo se ima li šta. Onda se saznalo od novoprispjelih, koji dođu, ponešto.

Što se tiče proboja, iskreno govoreći, ja nisam znao za to. Organizator proboja bio je neki student iz Sinja, Ante Bakutić. Ja sam ga lično poznavao, bio je odmah do mene radiona, bio u hemijskoj radioni, i bio Mile Ristić, gore negdje od Turjaka, neki Jagodić iz Srema.Taj Mile Ristić ostao je živ u proboju, ostao je i Jagodić, a Ante Bakotić je poginuo, on je bio jedan od glavnih organizatora. Ženski logor bio je odvojen od muškog logora i one su bile u jednoj velikoj zgradi koja je imala prizemlje, sprat i potkrovlje. Bila kao jedna velika škola. Pa znate, kada nas je hiljadu tu bilo zatvoreno, znate koliko je bila velika.

Bila su dvoja vrata, ja sam i ranije dolazio tu sa bricom, brijali ustašku satniju, a 21. aprila 1945. su nas, sve iz tog logora, ciglane, lančare, pilane i tamo onog centra gdje smo bili, pokupili. Samo neko ko je imao vremena uzeo neko ćebe ili nešto tako, prestali nam davati hranu i zatvorili nas u tu zgradu, a istovremeno gone žene, njih jedno šest, sedam stotina, ne znam koliko ih je bilo posljednjih, njih su gonili na kompu i u Gradinu. Ni jedna žena koja je dočekala 21. april u Jasenovcu, na moje znanje, nije ostala živa. Oni su njih pretjerali i 21. naveče i tamo ih likvidirali. Normalno i mi smo znali, čim ih gone, tamo šta se dešava . U zoru 22., pošto je to bilo odvojeno dolje prema Košutarici, istjerali nas odozgo, negdje u toku noći, pred zoru, mi smo bili zatvoreni u toj zgradi, kažu da nas je bilo nešto oko hiljadu i sto posljednjih tu. Negdje pred zoru, čujemo eksploziv, grmljavinu. Iako je to bilo unutar logora, bila su dvojica, trojica ustaša koji su na vratima čuvali stražu. Ja sam lično vidio kroz prozor, jer taj naš logor, gdje smo bili, to su ustaše u toku noći, 21. na 22. sve minirali i zapalili. Zapalili su sve barake, minirali, nigdje kamen na kamenu, što se kaže, nije ostao. I mi smo valjda bili predviđeni da nas likvidiraju u toku dana, 22-og, to je bila nedjelja i negdje oko, ne znam koliko je to moglo biti sati, prijepodne je to bilo, možda negdje 9 sati, vidio sam jednu grupu ljudi u toj većoj prostoriji. A ja, kao dječak, zapamtio sam kroz čitavo vrijeme logora, bio sam gladan. Ja sam tada mislio da ne postoji niko na kugli zemaljskoj ko ima dovoljno hrane da se najede. Znate šta, kada izgladni čovjek dan, dva, tri, pet, deset, mjesec dana to nije ništa, ali kada gladuješ godinama, pa kada izgladni svaka ćelija u tebi, ma to je strašan osjećaj. Ništa drugo ne misliš, samo su ti se oči izbečile ako vidiš gdje bi došao do nečega. To je strašno. I ja sam kao dječak znao da, gdje se god skupi neka grupa ljudi, tu je obično neko dobio paket. Židovi su dobijali iz Crvenog krsta iz Švajcarske, pa kada dobiju, onda taj jedan jadnik koji nešto ima, ako jede, onda njih koliko god može dođe okolo, skupi se, gleda ne bi li dobio neku mrvicu.I ja vidim grupu ljudi i mislio sam nešto se jede i ja se proguram. Kad tamo taj Mile Ristić, Ante Bakutić, Jagodić neki, i još nekoliko njih koje sam poznavao, nešto dogovaraju.

A pošto je taj Ante Bakutić mene znao, svaki dan smo bili zajedno, on mene pomilova po glavi i kaže, mene zvali tamo sinom svi, sine, ajde, ne jede se ovdje ništa, ali kaže, za nama. Ja sam izašao, samo sam zapamtio da je rekao „za nama“.

Nije prošlo 10-ak minuta, nastade graja, bila ovako dupla vrata, hodnik širi, ja tamo na vrata, kad 50- ak njih i više logoraša, među njima taj Mile Ristić, Ante Bakutić, Jagodić i bio neki Dalput Antun on je porijeklom Italijan, on je ostao živ. Kasnije je umro, i sjećam se dobro, nekoliko njih drži ciglu u rukama i odnekud mala sjekirica, da li je to nađeno negdje na tavanu, zaboravili ili šta, i to se sjećam ko danas viču: „Ura, naprijed drugovi, sloboda ili smrt!“.

Pred vratima je bio ustaša, vrata popucaše, čuo se pucanj, pa više njih, otvori se vatra na sve strane, okolo zid, svakih 50 metara bunker. Otvoriše vatru, a logoraši, iskakali su i na prozor, i na vrata, i svukuda, pljušti ono staklo od metaka. Bio je tu majstor, taj Židov, Altarac Moric iz Zagreba, ja njemu dotrčim, ovi koji su provalili već prema kapiji idu, nije se imalo kuda neko prema kapiji. Zid je bio visok 4 metra i svakih 50 metara bio je bunker, i tuku sa svih strana, zid se nije imao čim savladati, nego se moralo direktno na kapiju. Već od same zgrade pa do kapije, kada sam ja trčao, bilo je logoraša mrtvih, ranjenih, leže, morao sam preskakati preko njih. Gvozdenu kapiju su logoraši provalili, a ustaše su odozgo ručne bombe bacali. I tu je bilo ranjenih. Ja sam preko tih poginulih preskakao i trčao. Moje neznanje bilo čega o vojnoj taktici je možda spasilo moj život.

Svi su logoraši koji su izašli na kapiju trčali u zaklon prema Savi, nasip visok, da ih ovi drugi sa bunkera ne mogu tući. Drugi su trčali po livadi, po čistini, a po cesti koja je bila uzvišena, kao nasip, malo ko. Ja pogledam, ako pođem tamo prema Savi da trčim, dolje gužva. U Savi glava do glave, uskočili u Savu, tamo je jako mnogo utopljenih, sigurno onih koji nisu ni ranjeni, ali vjerovatno su se ranjeni hvatali za one koji mogu plivati i stradali. I ja kada sam vidio gužvu, ja sam znao plivati, ja sam mogao preplivati, ali se nisam usudio dole da uskočim. Onda sam krenuo posred ceste.

Mene su oni iz bunkera mogli tući od pete do glave, jer ja sam išao kao po krovu kuće, to je bilo uzvišeno, vjerovatno me to i spasilo, mene kao pojedinačni cilj nije im se isplatilo gađati, oni su tukli tamo gdje je grupa, sve su to sticaji okolnosti i šta znam, kako bih to rekao. Trčao sam dolje prema Košutarici. Strašnu grešku su napravili vlastodršci poslije Drugog svjetskog rata, da ne kažem komunisti. Ja ne znam što nisu ostavili bar dio logora da bude autentičan. Ja sam bio tamo 3 godine, ja se ne mogu snaći. Ja kao preživjeli logoraš, mene još niko nije konsultovao, ne znam da li su neke druge, bilo je još tih ljudi, sada ih je većina pomrla, da su ovi koji su radili u Gradini nešto pisali, ne pisali, nego koji su pravili projekat, ja ne znam jesu li konsultovali ikoga od logoraša. Znate šta, ono je velika srpska sramota. „ Nakon što je malo odahnuo, a u nekoliko navrata mislio je i odustati, govoreći da je to već toliko puta govorio, ipak je nastavio:

„Znate šta, često puta se sjetim, one, ako vi znate, odavno je to bilo, imao sam 30-tak godina, kada se dogodila ona eksplozija aviona nad Čehoslovačkom ili gdje tamo, kada je Vesna stjuardesa preživjela u repu aviona pad sa 10 hiljada metara. Ja se često sjetim toga i pazite, i kada neko kaže kada ja nešto pričam, pa posumnja, da ja možda izmišljam, uljepšavam ili govorim gore nego što jeste, ja se sjetim toga. Događaj je nevjerovatan. I sa mnom su se događale nevjerovatne stvari. Ta Vesna je ostala u repu aviona, pala sa 10 hiljada metara i ostala živa.

Ja sam tada preko poljane bježao, bježao u šumu, i odjednom, ispred mene 15-ak, 20 logoraša. Trčali smo jedno vrijeme. Kiša je tog dana padala, veliki pljusak je bio, i kada smo zašli dublje u šumu, onda je jedan od logoraša povikao, stanite ljudi, stanite da vidimo kuda ćemo. I to se dobro sjećam, ja sam, normalno, stao, i mi u grupi, možda nas je 20-ak bilo, svi mi čujemo pucanje u Jasenovcu. Jedni pokazuju, ono jedan pravac, drugi neki drugi, svi pravci su zastupljeni kuda treba bježati, samo niko ne pokazuje nazad u Jasenovac. I jednom jedan povika „idemo“ i mi krenusmo. Natrčašmo na neki proplanak u šumi, a to je bila spoljna odbrana Jasenovca, šta ja znam na koliko kilometara dalje, u šumi su imali bunker. Otvori se paljba po nama. Vi kažete da ja imam dobro sjećanje. Koliko puta sam ja već pričao i gdje sve ne, ne može se to zaboraviti. I znate šta, taj mlađi čovjek, mladić, trči, ali ja vidim, povećava se rastojanje između mene i njega.

Znači jači je od mene, može bolje trčati, a ja 24 sata ništa jeo nisam, prethodni dan nam nisu dali doručak, i trči, on ispred mene, ja za njim, povećava se razlika između nas 50, 100 metara. Preko neke livade zađe, naiđe on na Strug, rječicu, vidim ja on pregazi, ja već mokar bio od kiše i od svega, ja zađem, zaplivam, pređem i izađem, šuma, on u šumu, ja tamo, nema njega. I ja ostao sam. Ja samo pravolinijski krenem trčati. Trčim dalje i nadam se da ću naići na obalu Save, znam plivati i tada sam naivno mislio ako samo preplivam na bosansku stranu, gotovo je sve, tamo maltene partizani čekaju. Međutim, ja sam, u onoj kiši, izgubio orijentaciju, i mjesto da okrenem prema Savi i Prosari, ovamo Kozari, ja sam otišao prema Psunju u Hrvatsku.

I nakon dugog trčanja, izašao sam na neke livade, mokar potpuno i od kiše i od toga što sam preplivao Strug, drhtim, vjerovatno i od straha i od zime i tamo sam našao, seljaci kažu kada ostane ostatak sijena, to zovu podina, ono seljaci kosili sijeno, odvukli, ono dole bile grane neke i malo one, i ja čaprkaj po onom ima li šta suvo, nema, sve mokro, blato, ne vrijedi. Još uvijek ja mislim da ću naići na Savu. Kada ja vidim voz i to onaj državni, veliki voz.

Onda je bilo jasno, moje skromno znanje tadašnje iz geografije, meni je bilo jasno da je to tamo, da to nije ni Kozara ni Prosara, nego da je to Psunj. Ali ja sam se bojao da će ustaše za mnom, nisam ja znao šta se događa, da oni nemaju vremena. Ja sam se bojao, sada će ustaše opkoliti svu ovu šumu, od Gradiške do Jasenovca, pretraživati i valja meni pobjeći, ili preko Save, ili u Psunj.

I vidim, voz prolazi, čistina, vidim, daleko gore, jedan bunker i dolje. Na sebi nikakvih oznaka nisam imao, ništa, imao sam samo u džepu sliku majke, koju mi je poslala jednom u paketu. Tu sam sliku držao u džepu, jedino to sam imao, drugo ništa.

I ja riješim, dolje jedan bunker, gore drugi i selo. Rekoh, misliće neki dječak iz sela, i ja uhvatim sredinu, između ta dva bunkera neki potok ima, malo s jedne strane zaklonjen, s druge nije, i ja polako.

Sada trebam preći prugu i otići gore u selo. I vjerujete li, ja prelazim, izlazim na prugu, na pruzi nekakav vagon tamo, staza vodi kraj tog, ja tu, kad neko za ruku. Ja pogledam, domobran.

Čeka onde, bio valjda zadužen tu da dežura, kada je vidio mene da idem otuda, odakle ne smijem doći, on se sakrio, sačekao, tup, uhvati me za ruku ko kliještima. Slušajte, kada sam došao kući 1945. imao sam 45 kilograma, a 16 godina. Ja se od njega oteti ne mogu. Prvo što pogledam, kad domobran: -Otkud ti mali ideš? Reko’, ja bježim od partizana. Ti si prešao minska polja. Pa ja ne znam. Znate šta, sve je bilo ispred pruge minirano, ja sam prešao, nigdje ništa zakačio nisam, ono kad kažu da postoji neka sudbina, da ostaneš, ostaješ u nemogućem. I on me uhvati, kako se ti zoveš, a bio sa mnom jedan drugar iz osnovne škole, zvao se Stipe Franić. Reko ja se zovem Stipe Franić.Odakle si. Iz Dubrava od Bosanske Gradiške. Ja se sjetio Dubrava, a tu sam pogriješio.

Dubrave su izrazito muslimansko mjesto. Da sam rekao Čatrnje ili tamo neko, ali eto, rekao sam mu ime oca i matere sve izmišljao. On mene drži za ruku i dovede u bunker kod ustaša. Kaže evo ovaj mali izbio tamo na prugu, prešao minska polja, kaže da je pobjegao od partizana. Oni kartaju, a u bunkeru toplo, lože vatru, čitav dan kiša padala i ja sam već negdje, možda, koliko je bilo, ako je negdje oko 9, ili 10 izvršena provala, ja ne znam, ja sam prije ručka ustaškog bio sa njima u bunkeru. Oni kartaju i ne obraćaju mnogo pažnje na mene. Mene malo propitaše, jesam li gladan i rekao sam da jesam i pitaju me: „ Jesu li ti partizani dali šta jesti“. Reko sam da nisu. Sada ćeš vidjeti kaže kako će tebe ustaše da nahrane. Skidaj mali sve. I oni su mene spasili ne znajući ko sam. Sve sam ja skinuo, ostao samo u gaćama. Htjeli su mi da skinu i gaće da se suše na onom šporetu , ali mene sramota bilo, ja nisam dao, sušilo se na meni. Osušio se tu, kaže onaj ustaša kuvaru, daj mu nešto da jede i reče da je ostalo od doručka marmelada i kave, bijele kave.

Jadna majko, ja tri godine niti sam vidio marmeladu ni bijelu kavu, ništa. On meni donese punu vojničku porciju kave, komad hljeba i marmelade. Ja se najedem i sjedim. Oni poredali onu moju robu, tamo zidani neki šporet, gdje su i kuvali.

E, kaže, hoćeš ti Stipe biti ustaša. Reko’, ne znam ja. Kad jedan drugi, ma gdje će ti on, ne može on vidiš da u njemu nema 20 kila, ne može on. Pa ja bi volio da vi mene ostavite negdje kod seljaka, ja bi mogao čuvati stoku ili nešto.Tako ćemo mi i uraditi. Tu sam se ja osušio se, najeo. Dobiše i ručak, dadoše i meni, ja se sasvim osvježio. I sada ja smišljam kako ću pobjeći od njih, da mi je samo od njih se rastaviti, pa sam petljao da trebam ko fol u WC. Onaj jedan reče, izvedi ga tamo. Ovaj pođe sa mnom bez puške. Kada onaj viče, kuda ćeš bez puške.Onda tu prođoše Nijemci, sa vozom i dvije lokomotive, vuku dvije lokomotive, više vagona, pun Nijemaca, na zadnjem vagonu prikačena ogromna kuka u obliku srpa, a pošto su pragovi pruge svi drveni, tako sve i jedan šliper trga i pruga iza njih ostaje nesposobna. To su sve potrgali, prođoše i bacaju letke ustašama. Znate šta, da sam tada sačuvao letak taj, danas bi to bila ogromna vrijednost. Ne znam, možda negdje ima, ali sam ja odlično pamtio, jer sam tada bio u tim godinama kada sam sve pamtio, sjećam se kako oni bacaju letke ustašama. I oni uzimaju te letke i čitaju. Dobro se sjećam, sada ću parafrazirati, kaže gore „braćo ustaše, braćo Hrvati, mi privremeno gubimo rat, uvlačite se u vlast, u sve pore u ovo, u ono, u tom smislu, podrivajte, naša će biti konačna pobjeda, doći ćemo“. E sad mi recite, šta biste vi zaključili, ništa drugo nego došli. Žalosno, ja bar tako mislim, ja bih volio da griješim, ali mene to proganja. I onda su odatle, kada su oni prošli, oni dobiju naređenje da odlaze, nemaj šta više čuvati, prugu ne treba čuvati. Tu je bilo selo Paklenica, oni su išli prema istoku dalje, u Gornjim Rajićimaimaju svoju komandu, i oni su meni obećali da će me ostaviti kod seljaka. I ja sam sa njima išao, zadužili su jednog ustašu da ide sa mnom. Kada sam ja izašao na cestu, kada sam vidio, to je bio mravinjak na cesti, sve bježi prema Zagrebu, vojska, od ustaša, domobrana, čak sam vidio i nekoliko četnika, porodice, kola, konji, krči, ne može se ići cestom. A mi na suprotnu stranu, Gornje Rajiće. Gdje smo god usput stali, a gdje god vidim seljaka u kući, ona ušorena sela, ja ustaši, hajde pitaj ga da me primi, da mu ja budem čoban možda. Meni je cilj samo od njih se odvojiti. Koga god pita, svako se hvata za glavu, ne treba, ne treba. Bože moj, na nekoliko mjesta, niko me neće. Doživio sam i bombardovanje. Naiđoše partizan – ski avioni, počeše tući, ja i taj ustaša legnemo zajedno u neki jarak.

I onda smo došli u Gornje Rajiće već u suton, oni me predali nekom njihovom oficiru, on me malo baterijom propita, kaže, što ste ga doveli ovamo, vodite ga kod tog starog Pavla i tamo recite da sam ja rekao da ga smjesti pod krov. Tako sam ja došao u tu porodicu, pod tuđim imenom i prezimenom. Ja sam tamo bio od nedjelje do subote, skoro 6 dana pod tuđim imenom i prezimenom. I sutradan ujutru, nema ustaša, onih koji su me doveli. Nema ni jednog ustaše. Samo Nijemci, Princ Eugen divizija, i smjestili komandu u sobu kod ovog čovjeka, govore srpsko-hrvatski potpuno, to, vjerovatno, naši. Nijemac pita šta je meni, kažu oni, Stipe pobjegao od partizana, pa došao tu. Vjerovatno je taj Nijemac bio ljekar, uzeo od domaćina lavor, nađoše neke stare čarape, zamotali me i, sjećam se, nekom crnom masti zamaza rane na mojim nogama. Njih dvoje, baba sa jedne noge, on sa druge, i vade iglom trnje. Povadiše šta ima, namaza sa onim, zamota čarape i tu sam imao sreću.

A baba i starac, oni mene zovu Stipom, ja kada okrenem leđa, ona viče Stipe, Stipe, dok se ja sjetim da sam Stipe, ja se okrenem, onda moram lagati da su me bolile uši, pa kaže ,ti slabo čuješ, reko’, bole me uši. Tu sam bio od nedjelje do subote, povukoše se Nijemci, a ja čekam partizane, nema njih. Negdje naveče ja više nisam mogao partizane da čekam, nisam više mogao izdržati i ja pitam baku „bako jesam li ja vama što bio sumnjiv“. Kaže, Stipe, šta ćeš biti? Nisi, kaže. Reko’, bako, ja nisam Stipe. Ona zinu od čuda, ispravi se i gleda, pa Stipe, kako. Ja reko’, nisam Stipe Franić, ja sam Ilija Ivanović i ja, bako, nisam pobjegao od partizana nego od ustaša iz Jasenovca. Kada sam ja to izgovorio, ona sa onog malog stočića kleknu, sklopi ruke i poče se moliti Bogu. Tebe je dragi Bog i Isus Hristos poslao nama, ti si naš spasilac. I ja postadoh šef u kući.

Partizani se pojaviše tek u 1 sat po ponoći.

Zapamtio sam, neki veliki partizan, bio visok, golem, imao puškomitraljez, posjedali, jeli, pili, a on negdje sa Kozare. Hodi vamo, moj Kozarčane, hajde, sjedi. Uzeo me na krilo, hajde da mi popijemo, ja popio jednu čašu vina, znam da mi je dao i druge malo, ja više ne znam ni kada su otišli, ni šta je bilo. Sutra ujutro, ja se probudim kada ja u svečanom krevetu, sve oko mene blista, ko počasni gost. Tako je to bilo.

Ja sam krenuo pješke za Okučane to je 9 kilometara. I pošto nikada nisam bio u Okučanima, jer nas kada su potjerali u logor, otišli gore uz Savu. Nisam ni znao gdje su Okučani. Meni stara pripremila neki zavežljaj, nešto hrane, da idem, pozdravim se sa njima. I negdje nakon par kilometara, stiže kamion neki, ja se udružio sa nekom partizankom. Kad ova partizanka ustavlja kamion. Ovi stali. Kaže, drugovi, hoćete li za Gradišku? Kažu, hoćemo. Mogu li i ja? Možeš. Reko’, mogu li i ja. Može. I u kamion. Vozi, vozi, provezu kroz Okučane i odvezu u

Novu Gradišku. Ova partizanka ode nekud, ja ostade tamo, jedan stoji na raskrsnici, reguliše saobraćaj i ja njemu reko ‘, druže, koji je ovo grad. Kaže, Nova Gradiška. Koliko je daleko Bosanska? Kaže, 30 kilometara. Ali ništa. I onda, krenuo sam pješke, da vam ne pričam pojedinosti, neki fijaker naišao sa nekim partizanskim glavešinama, bilo mjesta, prihvate me, onda mi kažu gdje trebam izaći. Ja u Okučane, i otud pješke. U Gradišku dođem, a tu jedna grupa dječaka, mojih školskih drugova, iz Podgradaca, imali zadatak, gonili su neku stoku. Odjednom povikaše: Evo Ilije! Dvojica njih, komšija, mislili noćiti u Gradišci, ali krenu sa mnom za Podgradce. I mi pješke, uhvati nas noć. Došli naveče, koliko je bilo sati, sata nije bilo, ne znam, samo ja kraj one stare kuće, nije još srušena, i ja ovoj dvojici dječaka, oni su bili mlađi od mene, već sam od njih sve saznao ko je u kući, kažem im sakrijte se vi, nemojte ići, da ja iznenadim.

U kući ni lampe ni svjetla, ništa, samo vidim šporet i od šporeta ona svjetlost. Pokojna mati hoda po sobi tamo vamo, ja ispod prozora prođem, ovako kuća je, eno je i sada stara, gotovo se srušiti, par stepenica i vrata, ovako polu-staklena. Ja pipam da otvorim, nema brave, razbijeno staklo. Ja proturim ruku, da nije tamo onaj rajber zaključan, pipam, nema ništa. Probam gurnuti, ne može. Stara opazila da neko gura i ona izašla. Ona s jedne strane vrata, ja sa druge, pomrčina. I ne znam šta je ona rekla, ko si ti, šta treba.

Ja sam rekao, kada sam izgovorio „otvori, majko“, nastao je jauk u kući. Bili ovi legli, sestre i taj brat, mlađi, oni se skupili oko mene i svi na glas jauču. Ja stao među njima i gledam šta je sad. Kada sam ja rekao šta je, šta jaučete, ja sam imao jednu ruku zamotanu, tamo sam neko staklo razbio, pa se povrijedio, i onda imao sam na nogama zavoje. Eto tako sam ja došao.

Znate zašto ja vrata nisam mogao otvoriti? Bila podbočena ćuskijom, zabili ćuskiju tamo i podbočili vrata. Eto tako sam došao…

I onda su već po noći počele dolaziti komšije, nekoliko dana bila promenada. Ja bio malo, ma ne malo, neiskusan potpuno. Bilo je više tih dječaka onde iz komšiluka, mojih školskih drugova, koji se nisu vratili, kojih nema, oni su vrlo rano likvidirani. Ja sam laički odgovarao istinu, nema, oni poginuli. Onda nastane jauk. Bio je tu neki stari Uroš. Zovne on mene na stranu. Ilija, nemoj tako. Kada dođe neka mati da pita, a ti znaš da je poginuo, ti reci ne znam ja, bio je. I onda sam tako postupio. Bilo je nekoliko dana tako. Grozno sve skupa.“ – Znate šta je sramota. Ja dođem u Gradinu i dođem tamo pred one table sa brojevima. Sve je to u redu, ali pazite, grobnica dugačka nekih 20-ak, 30-ak metara, široka 4 metra, kod hrastova, i jedna obična, betonska gromada na kojoj piše grobno polje to i to. Pa čujte, i još kažu da su onde prilikom iskopavanja 60-ih godina, da su našli mnogo dječjih kostiju, dakle tu su ti moji drugovi, moji vršnjaci, nas oko 350, koliko nas je dotjerano. Ja znam 45-e nas je bilo 10, izbjeglih, da li je još neko bio, na neki drugi način izišao, ne znam, ali je tako.

Pa zar nije zasluženo da bar bude tamo neka mermerna ploča, pa zar nije se moglo staviti par krstova, običnih, malih, pa zar se nije moglo staviti, kazati, izginulo jako mnogo, nebrojeno ljudi, pa zar se nije moglo staviti, zapisati negdje…

Ja sam se bavio mišlju, na nesreću, mene je vrijeme više pregazilo, ja već 5, 6 godina ne vidim, ne mogu pisati, ne mogu ništa ni čitati, ali mi je jako žao, zar toliko ljudi, zar toliko djece, ono što je pokojni Dragoja Lukić, novinar, prikupio, nešto manje od 19 hiljada i ne znam koliko djece da je stradalo širom Nezavisne države Hrvatske, a nisu popisana.“

 

Ilija Ivanović, Koviljkin brat, napisao je knjigu “Svjedok jasenovačkog pakla”, dobila sam knjigu na poklon, a Ilija se izvinuo što ne može da napiše posvetu jer mu je vid oslabio. Bolešljiv, pod pritiskom teških godina, ispričao nam je kako je u ovom, zadnjem ratu morao izbjeći iz Zenice u kojoj je završio radni vijek kao prosvetni radnik i da je, kada god bi mogao, išao u Jasenovac da se pokloni jasenovačkim mučenicima. Vratio se u svoju Krajinu i u tople dane uvijek je u rodim Podgradcima: „Za vrijeme stare Jugoslavije išao sam u osnovnu školu u Gornjim Podgradcima i završio četiri razreda osnovne škole. Bilo nas je sedmoro djece, dva brata i pet sestara. Danas su mi još dvije sestre žive. Obadvije su u Kanadi sada, ja sam tu.

Živjeli smo u našoj kući do 1942., kada se digao ustanak i nastao haos, i onda je došlo, kao što znate, do ofanzive na Kozari i to je bio veliki poraz, da ne pričam. Znate, narod je bio nepismen, nas su kao ovce poslije gonili u logor, to je strašno šta se događalo i kako su nevini stradali.

U jesen 1941. godine, nakon stradanja u okolnim selima Brdu Miloševu, Sovjaku i Jablanici, sjećam da sam kao dijete trčao gore u Podgradce da vidim partizane, imali su šubare, trobojnicu srpsku na šubari, iznad toga petokraku.

Kada je došlo do ofanzive 1942. godine, onda je nastao haos, bacali su letke onim dvokrilcima, avionima, navodno da ih je bilo oko tri i po hiljade, oni su pokušali da se probiju i probili se, ko je uspio proći u tom proboju taj nije išao u logor.

U tom proboju je moja sestra jedna prošla, tako da nije bila u logoru. Moje su tri sestre i otac bili u partizanima. Otac je u Kozari u nekakvom mlinu i on je tu mljeo žito, ali je došao kući, ja se sjećam, imao je pištolj i bajonetu, i imao neke vojničke hlače na sebi. Pošto je proboj otišao, više se nije moglo nikud, ljudu su lutali okolo koji su ostali u obruču, kud su god pokušavali nisu mogli izaći. Onda su masovno ustaše bacale letke da se istaknu bijele zastave, da se predaju.

Iskreno govoreći, narod je bio neobaviješten, neuk i nije znao šta se događa, dok su ustaše i tadašnja hrvatska vlast Nezavisne države Hrvatske imali potpuno razrađen plan. Oni su tako stručno, i to ja sad shvatam, i shvatio sam ranije, tako su nas vodili i varali, obećavali, treba samo da se sklonimo odatle sa najnužnijim stvarima dok prođu borbe, pa ćemo se vratiti. I to je bila teška prevara. Ko je imao kola, konje, volove, najnužnije stvari, pokupio je djecu i krenuo. Naređenje je bilo da se kreće prema Gradišci, sa najnužnijim stvarima, da se izvjesno vrijeme udaljimo odatle, jer tu će se, navodno, voditi borbe. A sa kime da se vode borbe kada su se partizani već probili prema Grmeču?

I sada, pazite. Naređenje je svi da krenu. I moj otac, imali smo mi neke voliće, privezali kravu za kola, potrpali stvari, najnužnije, i krenuli prema Gradišci. Jednu noć smo noćili u Trebovljanima, do tada su se pojavljivali domobrani. Kada smo došli na 15-i kilometar, tu su bile ustaše i tu su odmah počeli da odvajaju muškarce. Ja se sjećam, jedan moj komšija, neki Panić Trivun, bio je stariji čovjek, negdje kao i moj otac, on je prije toga radio nešto u šumi, pao, sjekao i udarilo ga drvo i prebilo mu nogu. Njega su odmah odvojili, kažu partizan ranjen. Ko je god imao bilo šta, da je bio povrijeđen, smatrali su ga partizanom i odvojili. Onda su nas odatle gonili za Gradišku. U Gradišci, na most i na Savu i u Kazneno-popravni dom. U KP domu, sjećam se, otvorena vrata, i stoje ustaše i sve ljude i mladiće, starije malo nego što sam ja, negdje od 15, 16 godina, pa dalje, sve muškarce skreću u kaznionicu.

A nas progone gore, selom Uštica. Još uvijek se narod nadao da će se vratiti kući. Išli smo lijevom obalom Save kroz one šume gore, preko Struga do Jablanca, Mlake i dalje. U Jablancu smo nekoliko noći noćili u šumi. I tamo sam prvi put vidio ustašku crnu legiju, svi su bili u crnom, crnu uniformu imali i tu je bilo raznoraznih scena od strane tih ustaša, birali su ljepše djevojke, znate, odvodili i vraćali. Sjećam se jedne naše komšinice, niko od te porodice nije ostao živ, da su je odveli jedno veče kada smo noćili u toj šumi od Stare Gradiške prema Jablancu. Nekoliko noći zadržali je a kad se vratila sva uplakana, ne znam, suknja, šta je bilo, poderana. Njena majka Kosa, udara se rukom u prsa, jauče, ovi je smiruju. Znate, bilo je svašta.

Selo Jablanac je na lijevoj obali Save preko puta Orahove. To je selo pusto bilo. Tu smo saznali kasnije da je to bilo pravoslavno srpsko naselje i tu nije bilo nikog od mještana. Neke su porodice smjestili u te napuštene kuće. Nismo mi znali šta je sa tim narodom bilo. Znam, sjećam se, da su pričali da su neki koji su imali sreću da se smjeste pod krov, jer je nas bilo jako mnogo, da su vidjeli krvave zidove, znate. Dakle, tu se neki zločin dogodio, naroda nema. Pošto je nas bilo jako mnogo, još uvijek je tu bilo kola sa volovima i kravama. I tu smo bili 15 ili 20 dana, ja ne znam koliko, na toj poljani. Onda je ponestalo hrane pa su ljudi klali stoku. Onda su ustaše dolazile i uzimale sebi mesa koliko im treba. Onda je nestalo brašna, neko je imao kukuruza, pa su ljudi sjekli drvo, kopali kao mala korita i odozgo drvo i tucali kukuruz da bi mogli napraviti bunjgur. Znate li šta je bunjgur? To je kukuruzna krupa. Kada se skuva na vodi i onda se doda, u selu se doda mlijeko, kajmak i ostalo, pa je to jako ukusno, al miljeka nismo imali.

Onda su došle i neke medicinske sestre u bijeloj uniformi, časne sestre, šta ja znam ko, nisam tada ni razumio, i oduzimali su malu djecu do 10 godina. Gledam, stavljali im oko vrata kartice sa osnovnim podacima i pričali im priče, lijepe priče, znate, da će oni biti zbrinuti, sistematski sukupili djecu i jednog dana nas dječake, moje godište, možda neki stariji, neki mlađi, uzrasta od 12 do 15 godina, i pokupili nas. Ja sam bio sa još jednom grupom na Savi, išli, kupali se. Kada smo se vratili, nas su pokupili, tamo kod te kuće gdje su bile ustaše, rekli su nam da ćemo ići na zanat. I tako nas je iz Jablanca potjeralo, te dječake mog uzrasta, prema Mlaki. U Mlaki je isto bilo jako mnogo naroda.

Gore su priključili druge, da je nas dotjerano negdje oko 350 dječaka tog uzrasta. Ja se sjećam ,kada su nas dotjerali, da nas je bilo toliko. Obećavali kule u vazduhu, samo možda 5, 6 ustaša nas je gonilo kroz one šume, mi smo išli kao ovce, niko nije znao kuda, ne znaš ništa… Uveli su nas u Jasenovac.

Znate šta, Jasenovac je posebna priča. Ja sam to toliko puta pričao, ja ne znam šta da vam kažem, a da nisam već rekao i napisao. Nas su, mene, sada čovjeka od 86 godina, a i ranije, čudi jedna stvar, kako je moguće da čovjek koji se zove čovjekom, koji ima spoljašnji oblik čovjeka, kojega nazivaju da je čovjek, kako je moguće da čovjek postane takva zvijer, da uništava svoju vrstu. Vama je poznato u prirodi da većina životinjskog svijeta neće svoju vrstu uništavati. Ima nekih izuzetaka. Ali ono što su oni radili i ti zločinci, ja se ne čudim pojedinačnim zločincima, to su umovi poremećeni, ali znate u čemu je veliko zlo bilo te nesretne Nezavisne države Hrvatske. Zlo je bilo u tome što su oni napisali zakone i propise na državnom nivou, izbacili su iz zakona bukvalno rečeno, Srbe, Židove i Cigane. Ti su ljudi bili odbačeni, njih je mogao svako ubiti, kada hoće i kako hoće, to nije bio grijeh, tu ko je što više ubijao, mogao je samo dobiti odlikovanje. Znači nije zločin pojedinca, nego to je bio zločin tadašnje države, oni su to odredili. Pa samo saznanje da su, recimo, Jasenovac odredili da tamo može da se pošalje neograničen broj zatočenika, odnosno naroda. Ako si bio Srbin, Židov ili Ciganin nisi imao nikakve šanse. Znate kako se moglo opstati u Jasenovcu – Srbin, Židov ili Ciganin, ako je bio majstor neki, ako im je bio potreban. I ono što pričaju, kažu Jasenovac logor smrti, dok u Hrvatskoj kažu Jasenovac – radni logor. Ja uvijek kažem, istina je da je Jasenovac logor smrti. Ali Jasenovac je imao jezgro svoje, u kojem su oni napravili radne logore za svoje potrebe.

Pa znate vi, 1942. godine, kada su nas dotjerali, logor je bio ograđen bodljikavom žicom,. 1945. godine kada sam bježao, bio je čitav logor u visokom zidu, ozidan, to su ozidali logoraši. To, recimo, ustaše i sadašnje vlasti, ne kažem NDH, Republike Hrvatske, kažu da je bio radni logor. Jeste, bio je unutra radni, ali je bio logor smrti za sve, to je strašno. Onda, hrana je bila, recimo, dobijalo se 10 deka hljeba na dan, na jednog logoraša. Jedno vrijeme nismo ni to dobijali, mi kada smo došli. Ja sam ušao sa 300, 350 dječaka. Nakon tri do četiri dana, nas su odvojili, sve koji su imali četiri razreda osnovne škole, a koji nisu, odvojili na drugu stranu. I od nas, četiri razreda koji smo imali, nas su rasporedili po radionicama. Bila je tamo lančara, gdje su se proizvodili lanci, pa onda ciglana, pilana, stolarija, obrtna grupa.

I onda su raspoređivali. Mene su odredili za bricu. I imao sam sreću da sam čitavo vrijeme bio pod krovom. Bio je tamo neki Bosanac Milan iz Grubišinog Polja, od Daruvara, brico.

Onda su njega nekud otjerali, nestao je, pa je poslije bio Židov, Altarac Moric i danas mu znam zagrebačku adresu. Više puta je ponavljao, imao je brijačnicu u Zagrebu u Paromlinskoj ulici broj 70. Spominjao je sina i imao je jednog brata u logoru, tu su ga jednom našli, ubijen, zaklan na cesti, negdje 1944.

Meni je majstor dao britvu, ja sam mazao ljude i nakon jedno pola godine počeo mi davati, pa sam i ja pokušavao da brijem, jednom prilikom jednog logoraša sam posjekao. Ali do kraja, naučio sam i šišati. Jednom prilikom sam, nedjelja je bila, majstor nekuda otišao, nedjeljom nismo radili. I dođe ustaša. Mali, gdje je majstor? Ne znam. Hajde ti mene obrij. Da ja njega brijem. A ja ne smijem, nesiguran, reko’, ja ne znam. Hajde ti polako. Bio neki taktičan, bilo mu stalo da se obrije, on mene bodri, hajde ti polako, ne boj se ti ništa. Vidi on da mi drhte ruke. Ja ne znam, ja sam uspio nekako obrijati, šta ću ako ga malo porežem. Srećom završilo se dobro.“ Pitala sam Iliju da li im je dolazio Međunarodni komitet Crvenog krsta:

„U dva navrata su dolazili. I jednom, sjećam se dobro, nama je bilo naređeno prije nego što će doći da čistimo logor. Čak su išli do te mjere da su organizovali dole na poljani fudbalsko igralište, i tu su odabrali neke logoraše koji su friško došli u Jasenovac pa su mogli igrati, da bi prikazali kako je to, ustaše i logoraši igraju nogomet. Tog dana su davali bolju hranu. Sjećam se, dobio sam u konzervi komadić konjetine, malo ga skuhali.

A ovo da vam kažem. Svi smo, na dan- dva prije, dobili trake i na trakama broj nekakav, ja se više ne sjećam koji je broj bio, veliki, možda četvorocifreni broj, i morali smo imati te trake. I naređenje je bilo, šta god da pitaju, da samo odgovor dajemo, ja sam zatočenik broj taj. Ne smiješ reći ime i prezime, nego samo kažeš ja sam zatočenik i taj broj.

I došli neki u civilu. Pićili Hinko je bio tada zapovjednik logora,i sa njim su došle još neke ustaše. Ti civili se obraćaju meni, mali kako se ti zoveš. A taj Pićili izdao naređenje, ne smiješ reći ime i prezime, samo broj, pod prijetnjom smrću. I ja odgovaram, ja sam zatočenik taj i taj broj. Oni opet, uporno pitaju, jer ja sam bio balavac i njima valjda bio interesantan, da vide šta ću ja, šta sam ja tu, te odakle si mali, ja samo odgovaram, uvijek samo vičem zatočenik. I Pićili će meni govori slobodno. Nisam progovorio. Jer on meni kaže govori, odgovaraj, ja nisam. Jer je prije toga on naredio ko progovori biće strijeljan. Oni su jedno vrijeme pokušavali i na kraju odustali.

Znate šta, tamo su nas najviše maltretirali pojedinci i ustaše one okolo. I znate ko je najgori bio? Najgori su bili, bila je tamo jedna baraka u koju su zatvarali ustaše koji nešto pogriješe. I te su ustaše kažnjene, imali su samo ustašku kapu, oni nisu ništa radili, nego kada ko izađe onda tuku nas. Mi smo od njih bježali kao đavo od krsta, jer su bili gori od onih okolo. I znate ko je još? Bilo je podmlatka ustaškog, dječaci mog uzrasta, pa čak i mlađi, komplet obučeni u ustaške uniforme, i oni su znali hodati po logoru i jednostavno tući, nisi se smio suprotstaviti. Mogu tući čovjeka odraslog, ali ne smiješ ga pipnuti. I ti su maltretirali. Onda su nas pojedine ustaše tamo, koji su bili nadzornici unutar logora maltretirali. Nas je praktično tamo mogao svako ubiti da niko ništa ne odgovara, znate. Ja sam lično u Jasenovcu vidio Ljubu Miloša, fra Filipovića Majstorovića, Alagu, Dragana Bonzu, Maksa Luburića, Dinka Šakića, što je suđen u Zagrebu. On je bio.

Sjećam se Ljube Miloša, imao je dugačku kosu, sviju sam ih poznavao dobro. Jer ja sam iz brijačnice išao da donosim vodu sa pumpe ispred zapovjedništva, svako – dnevno po dva, tri puta, pa sam ih jako često viđao, to nije bilo udaljeno, možda stotinjak metara svega.

Taj Alaga, pored toga što je bio veliki zločinac, bio je nadzornik nad stolarijom, znaju ovi tamo u Gradini i Jasenovcu njegovo ime i prezime, ja samo znam pod imenom Alaga. Taj je stalno imao korbač nekakav u ruci i tukao. Naiđe, udara ljude kao stoku. A Pićili kada izađe iz toga zapovjedništva, onda po logoru se čuje u roku od 60 sekundi, čitav logor je već obavješten, jedna jedina riječ se prenosila, Pićili, i svako bježi na radno mjesto. Znate šta je taj Pićili imao običaj? Uz njega ide pratnja, dvojica, trojica ustaša, i on, ne da nije hodao normalno, on je znao čak i trčati, i ako nađe nekog logoraša, recimo tamo su, gdje sam ja bio, tamo je bila ciglana, pa se proizvodila ta cigla od koje su poslije napravili zid.

Ako je čovjek otišao u WC, a pedeset do sto metara bio je neki poljski WC, malo zaklonjeno daskama, i ako nađe čovjeka da ide recimo iz WC-a, on njega zaustavi, gdje ti radiš, ako je odgovorio recimo: ja radim na ciglani, par riječi,on bi mu odgovarao: ti treba da budeš na svom radnom mjestu, idi na svoje radno mjesto, i kad ovaj krene na radno mjesto, on vadi pištolj i u potiljak, ispali metak, ubije ga i ode dalje. I ja sam se sa tim Pićilijem sudario. Zašto je on mene ostavio u životu, ja ne znam. U onim šupama, pod krovom, gdje se sušio crijep, pa onda pekao, i tamo je radio neki partizan iz Slavonije koga su često zatvarali u samicu, pa ga onda malo puste, i tako. I ja kada sam mogao u slobodnom vremenu, odem njemu u tu šupu, on je volio da sa mnom razgovara, a ja jednom bio sa njim, on čeka kad dođe vagončić, onda on vadi i slaže na one rafe crijep. Kad jednom, vagončić gura, grmi otuda, i povikao Pićili, ovaj nastavio istovarati, a ja trči, da idem u radionu da me ne zatekne tu. I kako sam ja trčao, ta pruga je išla kroz sredinu te šupe, nisam ja vidio desno ni lijevo, a dole bila je jedna velika limena ploča, kao okrugla, na to se natjera vagončić i okrene za 90 stepeni, i ja sam odozgo trčao i došao na 10 metara do te radione. Ja trčao odozgo, Pićili otud, i tu na tom mjestu se sudarim. I pao ja, i prvo što sam vidio -čizme, naglancane. Pogledam -Pićili. I ja se ukočio. On stoji više mene, i ja sada gledam, kada će uzeti pištolj i ubiti me. Kaže, diži se, i ja ustanem. Gdje ti radiš? Kažem ovdje, u ovoj brijačnici. Ako ti imaš soli u glavi, imam i ja bibera, idi na svoje radno mjesto.

Ja sam imao 10-ak metara odatle da zađem za ćošak i sad trebam preći tih 10 metara i ja očekujem metak u potiljak. I ja tada, vjerujte, nisam osjećao tlo pod nogama. Kao da sam išao kroz vazduh, pa je tih 10 metara bilo duže nego 10 kilometara. Kada sam zašao za ćošak, čuo sam, ode korak, otišao. Dakle oprostio mi je, ja zašao za ćošak, na vrata u radionu, a tu bila pola bravarska radiona, a pola brijačnica, i ja kako sam na vrata ušao, tako sam pao. Bio tamo neki Židov, Herman Štajn i jedan od Daruvara Hrvat, Stjepan Mlinarić i taj Židov Altarac Moric i oni meni dali vode i malo sam se povratio. Znate šta su uradili?

Kada dogone ljude u logor, dogonili su pješke, kao što su nas sa Kozare, i tamo po Slavoniji, Sremu, i šta ja znam odakle, od Sarajeva, iz čitave tadašnje NDH, a ona je bila do Zemuna skroz, dogonili su u tim kolima, vagonima, i tu u Jasenovcu istovarali i gonili odmah cestom na tu skelu, kojom su prevozili logoraše u Gradinu. Tu su odvajali ljude koji su sposobni za rad i mlađe. A sve ono starije, mlađe, žene, djeca, koji nisu za rad, vozili u Gradinu, poslije sam saznao od logoraša, jer su logoraši bili grobari tamo, logoraši su kopali tamo jame gdje se sahranjivalo, pa je to ipak procurilo, saznalo se. Tako su odvajali samo sposobne, koje su mogli iskoristiti za neke fizičke radove, i mogao je dugo ostati u logoru ko je imao dobar zanat, ko je bio dobar stručnjak, da im je trebao i ako nije bio Srbin, ako je bio Srbin morao je biti veliki stručnjak, isto tako Židov i Ciganin. Bilo je dosta Hrvata tamo, kažem. Oni su kažnjeni bili i njima je određeno godinu dana, 6 mjeseci, 3 godine kako kome. Tako da je tamo bilo više majstora Hrvata i dobrih majstora Židova i Srba, a ovo je sve bilo za odstrel.

Ja sam, recimo, obzirom da sam ja, kao što rekoh bio u brijačnici, pa sam išao po vodu pred zapovjedništvo ustaško, tamo je bila njihova menza i ostalo, ja sam na pumpu odlazio, nosio vodu, tako sam ja mnogo šta vidio. Znate, iza toga je pozadi bila žica, cesta, kapija i vidio sam kad progone transporte, malo koji dan je u logoru bio da nisam vidio da čitavi transporti idu na skelu, kompu, čekaju i pregone u Gradinu.

E dugo vremena je prošlo dok ja od starijih logoraša nisam saznao da se tu događa svašta. Jednostavno su ih gonili, škartirali, ono što sam vam rekao, što njima treba, odvoje, ono što ne, tjeraju tamo. Gradina je bila, to znate, masovna grobnica. Recimo, 1944. godine pojavio se moj ujak, Ninković Dragoje. Ja znam, on se tamo pojavio, meni se javio, bio je svega možda 10-ak dana. Pita me, kaže, Maru i djecu pretjerali tamo, na kompu. Ja sam već znao šta je, kuda su ih otjerali, nisam mu mogao reći, a znao sam da više nisu među živima.“

Zastajkivao je Ilija tokom govora u nekoliko navrata. Nama je bilo teško slušati a samo, čini mi se, Bog zna kako je njemu bilo ponovo kroz to prolaziti. Prije no što će sa nama podjeliti sjećanje na proboj “jasenovačkog pakla smrti” sjetio se 9.septembra 1943. godine:

-„Istjerali su čitav logor. Kapitulirala je Italija, ako me dobro više pamćenje služi, i ja sam bio zajedno sa ostalim logorašima. Oni su digli čitav logor u nekakve lađe i uz Unu i išli smo na branje kukuruza, pošto su oni obrađivali svu tu zemlju za logor, za svoje potrebe.I zamislite kakve ironije! Partizani sa Kozare organizuju branje kukuruza noću, a nas ustaše gone u danu. I mi dođemo, sjećam se dobro. Dotjeraju nas na njivu, kad ono nema kukuruza: -U majku im lopovsku, obrali noćas!“ to je bilo skroz cestom, Gradiška, Dubica, Draksenić, i ovamo skroz do Međeđe. I znate šta, kada sam došao 1945. kući i pričao o tome da sam brao kukuruz, moje dvije sestre mi ispričaju kako su po noći, u organizaciji partizana, dolazile i brale kukuruz po tim njivama, a nas ustaše tu gonili po danu, na isti teren. Šta da vam pričam. A proboj logora je posebna priča. Znate šta, možda su stariji logoraši nešto više znali. Ja sam znao da je bilo logoraša iz Srema, iz Slavonije, koji su dobijali pakete i veliki hljeb. Razrežu hljeb i nađu unutra pismo, još u tijesto su tu stavljali i tako su nešto saznavali. Poslije, valjda su ustaše to otkrile, niko nije dobio paket, ako je dobio, bio je i hljeb prerezan, provjeravalo se ima li šta. Onda se saznalo od novoprispjelih, koji dođu, ponešto.

Što se tiče proboja, iskreno govoreći, ja nisam znao za to. Organizator proboja bio je neki student iz Sinja, Ante Bakutić. Ja sam ga lično poznavao, bio je odmah do mene radiona, bio u hemijskoj radioni, i bio Mile Ristić, gore negdje od Turjaka, neki Jagodić iz Srema.Taj Mile Ristić ostao je živ u proboju, ostao je i Jagodić, a Ante Bakotić je poginuo, on je bio jedan od glavnih organizatora. Ženski logor bio je odvojen od muškog logora i one su bile u jednoj velikoj zgradi koja je imala prizemlje, sprat i potkrovlje. Bila kao jedna velika škola. Pa znate, kada nas je hiljadu tu bilo zatvoreno, znate koliko je bila velika.

Bila su dvoja vrata, ja sam i ranije dolazio tu sa bricom, brijali ustašku satniju, a 21. aprila 1945. su nas, sve iz tog logora, ciglane, lančare, pilane i tamo onog centra gdje smo bili, pokupili. Samo neko ko je imao vremena uzeo neko ćebe ili nešto tako, prestali nam davati hranu i zatvorili nas u tu zgradu, a istovremeno gone žene, njih jedno šest, sedam stotina, ne znam koliko ih je bilo posljednjih, njih su gonili na kompu i u Gradinu. Ni jedna žena koja je dočekala 21. april u Jasenovcu, na moje znanje, nije ostala živa. Oni su njih pretjerali i 21. naveče i tamo ih likvidirali. Normalno i mi smo znali, čim ih gone, tamo šta se dešava . U zoru 22., pošto je to bilo odvojeno dolje prema Košutarici, istjerali nas odozgo, negdje u toku noći, pred zoru, mi smo bili zatvoreni u toj zgradi, kažu da nas je bilo nešto oko hiljadu i sto posljednjih tu. Negdje pred zoru, čujemo eksploziv, grmljavinu. Iako je to bilo unutar logora, bila su dvojica, trojica ustaša koji su na vratima čuvali stražu. Ja sam lično vidio kroz prozor, jer taj naš logor, gdje smo bili, to su ustaše u toku noći, 21. na 22. sve minirali i zapalili. Zapalili su sve barake, minirali, nigdje kamen na kamenu, što se kaže, nije ostao. I mi smo valjda bili predviđeni da nas likvidiraju u toku dana, 22-og, to je bila nedjelja i negdje oko, ne znam koliko je to moglo biti sati, prijepodne je to bilo, možda negdje 9 sati, vidio sam jednu grupu ljudi u toj većoj prostoriji. A ja, kao dječak, zapamtio sam kroz čitavo vrijeme logora, bio sam gladan. Ja sam tada mislio da ne postoji niko na kugli zemaljskoj ko ima dovoljno hrane da se najede. Znate šta, kada izgladni čovjek dan, dva, tri, pet, deset, mjesec dana to nije ništa, ali kada gladuješ godinama, pa kada izgladni svaka ćelija u tebi, ma to je strašan osjećaj. Ništa drugo ne misliš, samo su ti se oči izbečile ako vidiš gdje bi došao do nečega. To je strašno. I ja sam kao dječak znao da, gdje se god skupi neka grupa ljudi, tu je obično neko dobio paket. Židovi su dobijali iz Crvenog krsta iz Švajcarske, pa kada dobiju, onda taj jedan jadnik koji nešto ima, ako jede, onda njih koliko god može dođe okolo, skupi se, gleda ne bi li dobio neku mrvicu.I ja vidim grupu ljudi i mislio sam nešto se jede i ja se proguram. Kad tamo taj Mile Ristić, Ante Bakutić, Jagodić neki, i još nekoliko njih koje sam poznavao, nešto dogovaraju.

A pošto je taj Ante Bakutić mene znao, svaki dan smo bili zajedno, on mene pomilova po glavi i kaže, mene zvali tamo sinom svi, sine, ajde, ne jede se ovdje ništa, ali kaže, za nama. Ja sam izašao, samo sam zapamtio da je rekao „za nama“.

Nije prošlo 10-ak minuta, nastade graja, bila ovako dupla vrata, hodnik širi, ja tamo na vrata, kad 50- ak njih i više logoraša, među njima taj Mile Ristić, Ante Bakutić, Jagodić i bio neki Dalput Antun on je porijeklom Italijan, on je ostao živ. Kasnije je umro, i sjećam se dobro, nekoliko njih drži ciglu u rukama i odnekud mala sjekirica, da li je to nađeno negdje na tavanu, zaboravili ili šta, i to se sjećam ko danas viču: „Ura, naprijed drugovi, sloboda ili smrt!“.

Pred vratima je bio ustaša, vrata popucaše, čuo se pucanj, pa više njih, otvori se vatra na sve strane, okolo zid, svakih 50 metara bunker. Otvoriše vatru, a logoraši, iskakali su i na prozor, i na vrata, i svukuda, pljušti ono staklo od metaka. Bio je tu majstor, taj Židov, Altarac Moric iz Zagreba, ja njemu dotrčim, ovi koji su provalili već prema kapiji idu, nije se imalo kuda neko prema kapiji. Zid je bio visok 4 metra i svakih 50 metara bio je bunker, i tuku sa svih strana, zid se nije imao čim savladati, nego se moralo direktno na kapiju. Već od same zgrade pa do kapije, kada sam ja trčao, bilo je logoraša mrtvih, ranjenih, leže, morao sam preskakati preko njih. Gvozdenu kapiju su logoraši provalili, a ustaše su odozgo ručne bombe bacali. I tu je bilo ranjenih. Ja sam preko tih poginulih preskakao i trčao. Moje neznanje bilo čega o vojnoj taktici je možda spasilo moj život.

Svi su logoraši koji su izašli na kapiju trčali u zaklon prema Savi, nasip visok, da ih ovi drugi sa bunkera ne mogu tući. Drugi su trčali po livadi, po čistini, a po cesti koja je bila uzvišena, kao nasip, malo ko. Ja pogledam, ako pođem tamo prema Savi da trčim, dolje gužva. U Savi glava do glave, uskočili u Savu, tamo je jako mnogo utopljenih, sigurno onih koji nisu ni ranjeni, ali vjerovatno su se ranjeni hvatali za one koji mogu plivati i stradali. I ja kada sam vidio gužvu, ja sam znao plivati, ja sam mogao preplivati, ali se nisam usudio dole da uskočim. Onda sam krenuo posred ceste.

Mene su oni iz bunkera mogli tući od pete do glave, jer ja sam išao kao po krovu kuće, to je bilo uzvišeno, vjerovatno me to i spasilo, mene kao pojedinačni cilj nije im se isplatilo gađati, oni su tukli tamo gdje je grupa, sve su to sticaji okolnosti i šta znam, kako bih to rekao. Trčao sam dolje prema Košutarici. Strašnu grešku su napravili vlastodršci poslije Drugog svjetskog rata, da ne kažem komunisti. Ja ne znam što nisu ostavili bar dio logora da bude autentičan. Ja sam bio tamo 3 godine, ja se ne mogu snaći. Ja kao preživjeli logoraš, mene još niko nije konsultovao, ne znam da li su neke druge, bilo je još tih ljudi, sada ih je većina pomrla, da su ovi koji su radili u Gradini nešto pisali, ne pisali, nego koji su pravili projekat, ja ne znam jesu li konsultovali ikoga od logoraša. Znate šta, ono je velika srpska sramota. „ Nakon što je malo odahnuo, a u nekoliko navrata mislio je i odustati, govoreći da je to već toliko puta govorio, ipak je nastavio:

„Znate šta, često puta se sjetim, one, ako vi znate, odavno je to bilo, imao sam 30-tak godina, kada se dogodila ona eksplozija aviona nad Čehoslovačkom ili gdje tamo, kada je Vesna stjuardesa preživjela u repu aviona pad sa 10 hiljada metara. Ja se često sjetim toga i pazite, i kada neko kaže kada ja nešto pričam, pa posumnja, da ja možda izmišljam, uljepšavam ili govorim gore nego što jeste, ja se sjetim toga. Događaj je nevjerovatan. I sa mnom su se događale nevjerovatne stvari. Ta Vesna je ostala u repu aviona, pala sa 10 hiljada metara i ostala živa.

Ja sam tada preko poljane bježao, bježao u šumu, i odjednom, ispred mene 15-ak, 20 logoraša. Trčali smo jedno vrijeme. Kiša je tog dana padala, veliki pljusak je bio, i kada smo zašli dublje u šumu, onda je jedan od logoraša povikao, stanite ljudi, stanite da vidimo kuda ćemo. I to se dobro sjećam, ja sam, normalno, stao, i mi u grupi, možda nas je 20-ak bilo, svi mi čujemo pucanje u Jasenovcu. Jedni pokazuju, ono jedan pravac, drugi neki drugi, svi pravci su zastupljeni kuda treba bježati, samo niko ne pokazuje nazad u Jasenovac. I jednom jedan povika „idemo“ i mi krenusmo. Natrčašmo na neki proplanak u šumi, a to je bila spoljna odbrana Jasenovca, šta ja znam na koliko kilometara dalje, u šumi su imali bunker. Otvori se paljba po nama. Vi kažete da ja imam dobro sjećanje. Koliko puta sam ja već pričao i gdje sve ne, ne može se to zaboraviti. I znate šta, taj mlađi čovjek, mladić, trči, ali ja vidim, povećava se rastojanje između mene i njega.

Znači jači je od mene, može bolje trčati, a ja 24 sata ništa jeo nisam, prethodni dan nam nisu dali doručak, i trči, on ispred mene, ja za njim, povećava se razlika između nas 50, 100 metara. Preko neke livade zađe, naiđe on na Strug, rječicu, vidim ja on pregazi, ja već mokar bio od kiše i od svega, ja zađem, zaplivam, pređem i izađem, šuma, on u šumu, ja tamo, nema njega. I ja ostao sam. Ja samo pravolinijski krenem trčati. Trčim dalje i nadam se da ću naići na obalu Save, znam plivati i tada sam naivno mislio ako samo preplivam na bosansku stranu, gotovo je sve, tamo maltene partizani čekaju. Međutim, ja sam, u onoj kiši, izgubio orijentaciju, i mjesto da okrenem prema Savi i Prosari, ovamo Kozari, ja sam otišao prema Psunju u Hrvatsku.

I nakon dugog trčanja, izašao sam na neke livade, mokar potpuno i od kiše i od toga što sam preplivao Strug, drhtim, vjerovatno i od straha i od zime i tamo sam našao, seljaci kažu kada ostane ostatak sijena, to zovu podina, ono seljaci kosili sijeno, odvukli, ono dole bile grane neke i malo one, i ja čaprkaj po onom ima li šta suvo, nema, sve mokro, blato, ne vrijedi. Još uvijek ja mislim da ću naići na Savu. Kada ja vidim voz i to onaj državni, veliki voz.

Onda je bilo jasno, moje skromno znanje tadašnje iz geografije, meni je bilo jasno da je to tamo, da to nije ni Kozara ni Prosara, nego da je to Psunj. Ali ja sam se bojao da će ustaše za mnom, nisam ja znao šta se događa, da oni nemaju vremena. Ja sam se bojao, sada će ustaše opkoliti svu ovu šumu, od Gradiške do Jasenovca, pretraživati i valja meni pobjeći, ili preko Save, ili u Psunj.

I vidim, voz prolazi, čistina, vidim, daleko gore, jedan bunker i dolje. Na sebi nikakvih oznaka nisam imao, ništa, imao sam samo u džepu sliku majke, koju mi je poslala jednom u paketu. Tu sam sliku držao u džepu, jedino to sam imao, drugo ništa.

I ja riješim, dolje jedan bunker, gore drugi i selo. Rekoh, misliće neki dječak iz sela, i ja uhvatim sredinu, između ta dva bunkera neki potok ima, malo s jedne strane zaklonjen, s druge nije, i ja polako.

Sada trebam preći prugu i otići gore u selo. I vjerujete li, ja prelazim, izlazim na prugu, na pruzi nekakav vagon tamo, staza vodi kraj tog, ja tu, kad neko za ruku. Ja pogledam, domobran.

Čeka onde, bio valjda zadužen tu da dežura, kada je vidio mene da idem otuda, odakle ne smijem doći, on se sakrio, sačekao, tup, uhvati me za ruku ko kliještima. Slušajte, kada sam došao kući 1945. imao sam 45 kilograma, a 16 godina. Ja se od njega oteti ne mogu. Prvo što pogledam, kad domobran: -Otkud ti mali ideš? Reko’, ja bježim od partizana. Ti si prešao minska polja. Pa ja ne znam. Znate šta, sve je bilo ispred pruge minirano, ja sam prešao, nigdje ništa zakačio nisam, ono kad kažu da postoji neka sudbina, da ostaneš, ostaješ u nemogućem. I on me uhvati, kako se ti zoveš, a bio sa mnom jedan drugar iz osnovne škole, zvao se Stipe Franić. Reko ja se zovem Stipe Franić.Odakle si. Iz Dubrava od Bosanske Gradiške. Ja se sjetio Dubrava, a tu sam pogriješio.

Dubrave su izrazito muslimansko mjesto. Da sam rekao Čatrnje ili tamo neko, ali eto, rekao sam mu ime oca i matere sve izmišljao. On mene drži za ruku i dovede u bunker kod ustaša. Kaže evo ovaj mali izbio tamo na prugu, prešao minska polja, kaže da je pobjegao od partizana. Oni kartaju, a u bunkeru toplo, lože vatru, čitav dan kiša padala i ja sam već negdje, možda, koliko je bilo, ako je negdje oko 9, ili 10 izvršena provala, ja ne znam, ja sam prije ručka ustaškog bio sa njima u bunkeru. Oni kartaju i ne obraćaju mnogo pažnje na mene. Mene malo propitaše, jesam li gladan i rekao sam da jesam i pitaju me: „ Jesu li ti partizani dali šta jesti“. Reko sam da nisu. Sada ćeš vidjeti kaže kako će tebe ustaše da nahrane. Skidaj mali sve. I oni su mene spasili ne znajući ko sam. Sve sam ja skinuo, ostao samo u gaćama. Htjeli su mi da skinu i gaće da se suše na onom šporetu , ali mene sramota bilo, ja nisam dao, sušilo se na meni. Osušio se tu, kaže onaj ustaša kuvaru, daj mu nešto da jede i reče da je ostalo od doručka marmelada i kave, bijele kave.

Jadna majko, ja tri godine niti sam vidio marmeladu ni bijelu kavu, ništa. On meni donese punu vojničku porciju kave, komad hljeba i marmelade. Ja se najedem i sjedim. Oni poredali onu moju robu, tamo zidani neki šporet, gdje su i kuvali.

E, kaže, hoćeš ti Stipe biti ustaša. Reko’, ne znam ja. Kad jedan drugi, ma gdje će ti on, ne može on vidiš da u njemu nema 20 kila, ne može on. Pa ja bi volio da vi mene ostavite negdje kod seljaka, ja bi mogao čuvati stoku ili nešto.Tako ćemo mi i uraditi. Tu sam se ja osušio se, najeo. Dobiše i ručak, dadoše i meni, ja se sasvim osvježio. I sada ja smišljam kako ću pobjeći od njih, da mi je samo od njih se rastaviti, pa sam petljao da trebam ko fol u WC. Onaj jedan reče, izvedi ga tamo. Ovaj pođe sa mnom bez puške. Kada onaj viče, kuda ćeš bez puške.Onda tu prođoše Nijemci, sa vozom i dvije lokomotive, vuku dvije lokomotive, više vagona, pun Nijemaca, na zadnjem vagonu prikačena ogromna kuka u obliku srpa, a pošto su pragovi pruge svi drveni, tako sve i jedan šliper trga i pruga iza njih ostaje nesposobna. To su sve potrgali, prođoše i bacaju letke ustašama. Znate šta, da sam tada sačuvao letak taj, danas bi to bila ogromna vrijednost. Ne znam, možda negdje ima, ali sam ja odlično pamtio, jer sam tada bio u tim godinama kada sam sve pamtio, sjećam se kako oni bacaju letke ustašama. I oni uzimaju te letke i čitaju. Dobro se sjećam, sada ću parafrazirati, kaže gore „braćo ustaše, braćo Hrvati, mi privremeno gubimo rat, uvlačite se u vlast, u sve pore u ovo, u ono, u tom smislu, podrivajte, naša će biti konačna pobjeda, doći ćemo“. E sad mi recite, šta biste vi zaključili, ništa drugo nego došli. Žalosno, ja bar tako mislim, ja bih volio da griješim, ali mene to proganja. I onda su odatle, kada su oni prošli, oni dobiju naređenje da odlaze, nemaj šta više čuvati, prugu ne treba čuvati. Tu je bilo selo Paklenica, oni su išli prema istoku dalje, u Gornjim Rajićimaimaju svoju komandu, i oni su meni obećali da će me ostaviti kod seljaka. I ja sam sa njima išao, zadužili su jednog ustašu da ide sa mnom. Kada sam ja izašao na cestu, kada sam vidio, to je bio mravinjak na cesti, sve bježi prema Zagrebu, vojska, od ustaša, domobrana, čak sam vidio i nekoliko četnika, porodice, kola, konji, krči, ne može se ići cestom. A mi na suprotnu stranu, Gornje Rajiće. Gdje smo god usput stali, a gdje god vidim seljaka u kući, ona ušorena sela, ja ustaši, hajde pitaj ga da me primi, da mu ja budem čoban možda. Meni je cilj samo od njih se odvojiti. Koga god pita, svako se hvata za glavu, ne treba, ne treba. Bože moj, na nekoliko mjesta, niko me neće. Doživio sam i bombardovanje. Naiđoše partizan – ski avioni, počeše tući, ja i taj ustaša legnemo zajedno u neki jarak.

I onda smo došli u Gornje Rajiće već u suton, oni me predali nekom njihovom oficiru, on me malo baterijom propita, kaže, što ste ga doveli ovamo, vodite ga kod tog starog Pavla i tamo recite da sam ja rekao da ga smjesti pod krov. Tako sam ja došao u tu porodicu, pod tuđim imenom i prezimenom. Ja sam tamo bio od nedjelje do subote, skoro 6 dana pod tuđim imenom i prezimenom. I sutradan ujutru, nema ustaša, onih koji su me doveli. Nema ni jednog ustaše. Samo Nijemci, Princ Eugen divizija, i smjestili komandu u sobu kod ovog čovjeka, govore srpsko-hrvatski potpuno, to, vjerovatno, naši. Nijemac pita šta je meni, kažu oni, Stipe pobjegao od partizana, pa došao tu. Vjerovatno je taj Nijemac bio ljekar, uzeo od domaćina lavor, nađoše neke stare čarape, zamotali me i, sjećam se, nekom crnom masti zamaza rane na mojim nogama. Njih dvoje, baba sa jedne noge, on sa druge, i vade iglom trnje. Povadiše šta ima, namaza sa onim, zamota čarape i tu sam imao sreću.

A baba i starac, oni mene zovu Stipom, ja kada okrenem leđa, ona viče Stipe, Stipe, dok se ja sjetim da sam Stipe, ja se okrenem, onda moram lagati da su me bolile uši, pa kaže ,ti slabo čuješ, reko’, bole me uši. Tu sam bio od nedjelje do subote, povukoše se Nijemci, a ja čekam partizane, nema njih. Negdje naveče ja više nisam mogao partizane da čekam, nisam više mogao izdržati i ja pitam baku „bako jesam li ja vama što bio sumnjiv“. Kaže, Stipe, šta ćeš biti? Nisi, kaže. Reko’, bako, ja nisam Stipe. Ona zinu od čuda, ispravi se i gleda, pa Stipe, kako. Ja reko’, nisam Stipe Franić, ja sam Ilija Ivanović i ja, bako, nisam pobjegao od partizana nego od ustaša iz Jasenovca. Kada sam ja to izgovorio, ona sa onog malog stočića kleknu, sklopi ruke i poče se moliti Bogu. Tebe je dragi Bog i Isus Hristos poslao nama, ti si naš spasilac. I ja postadoh šef u kući.

Partizani se pojaviše tek u 1 sat po ponoći.

Zapamtio sam, neki veliki partizan, bio visok, golem, imao puškomitraljez, posjedali, jeli, pili, a on negdje sa Kozare. Hodi vamo, moj Kozarčane, hajde, sjedi. Uzeo me na krilo, hajde da mi popijemo, ja popio jednu čašu vina, znam da mi je dao i druge malo, ja više ne znam ni kada su otišli, ni šta je bilo. Sutra ujutro, ja se probudim kada ja u svečanom krevetu, sve oko mene blista, ko počasni gost. Tako je to bilo.

Ja sam krenuo pješke za Okučane to je 9 kilometara. I pošto nikada nisam bio u Okučanima, jer nas kada su potjerali u logor, otišli gore uz Savu. Nisam ni znao gdje su Okučani. Meni stara pripremila neki zavežljaj, nešto hrane, da idem, pozdravim se sa njima. I negdje nakon par kilometara, stiže kamion neki, ja se udružio sa nekom partizankom. Kad ova partizanka ustavlja kamion. Ovi stali. Kaže, drugovi, hoćete li za Gradišku? Kažu, hoćemo. Mogu li i ja? Možeš. Reko’, mogu li i ja. Može. I u kamion. Vozi, vozi, provezu kroz Okučane i odvezu u

Novu Gradišku. Ova partizanka ode nekud, ja ostade tamo, jedan stoji na raskrsnici, reguliše saobraćaj i ja njemu reko ‘, druže, koji je ovo grad. Kaže, Nova Gradiška. Koliko je daleko Bosanska? Kaže, 30 kilometara. Ali ništa. I onda, krenuo sam pješke, da vam ne pričam pojedinosti, neki fijaker naišao sa nekim partizanskim glavešinama, bilo mjesta, prihvate me, onda mi kažu gdje trebam izaći. Ja u Okučane, i otud pješke. U Gradišku dođem, a tu jedna grupa dječaka, mojih školskih drugova, iz Podgradaca, imali zadatak, gonili su neku stoku. Odjednom povikaše: Evo Ilije! Dvojica njih, komšija, mislili noćiti u Gradišci, ali krenu sa mnom za Podgradce. I mi pješke, uhvati nas noć. Došli naveče, koliko je bilo sati, sata nije bilo, ne znam, samo ja kraj one stare kuće, nije još srušena, i ja ovoj dvojici dječaka, oni su bili mlađi od mene, već sam od njih sve saznao ko je u kući, kažem im sakrijte se vi, nemojte ići, da ja iznenadim.

U kući ni lampe ni svjetla, ništa, samo vidim šporet i od šporeta ona svjetlost. Pokojna mati hoda po sobi tamo vamo, ja ispod prozora prođem, ovako kuća je, eno je i sada stara, gotovo se srušiti, par stepenica i vrata, ovako polu-staklena. Ja pipam da otvorim, nema brave, razbijeno staklo. Ja proturim ruku, da nije tamo onaj rajber zaključan, pipam, nema ništa. Probam gurnuti, ne može. Stara opazila da neko gura i ona izašla. Ona s jedne strane vrata, ja sa druge, pomrčina. I ne znam šta je ona rekla, ko si ti, šta treba.

Ja sam rekao, kada sam izgovorio „otvori, majko“, nastao je jauk u kući. Bili ovi legli, sestre i taj brat, mlađi, oni se skupili oko mene i svi na glas jauču. Ja stao među njima i gledam šta je sad. Kada sam ja rekao šta je, šta jaučete, ja sam imao jednu ruku zamotanu, tamo sam neko staklo razbio, pa se povrijedio, i onda imao sam na nogama zavoje. Eto tako sam ja došao.

Znate zašto ja vrata nisam mogao otvoriti? Bila podbočena ćuskijom, zabili ćuskiju tamo i podbočili vrata. Eto tako sam došao…

I onda su već po noći počele dolaziti komšije, nekoliko dana bila promenada. Ja bio malo, ma ne malo, neiskusan potpuno. Bilo je više tih dječaka onde iz komšiluka, mojih školskih drugova, koji se nisu vratili, kojih nema, oni su vrlo rano likvidirani. Ja sam laički odgovarao istinu, nema, oni poginuli. Onda nastane jauk. Bio je tu neki stari Uroš. Zovne on mene na stranu. Ilija, nemoj tako. Kada dođe neka mati da pita, a ti znaš da je poginuo, ti reci ne znam ja, bio je. I onda sam tako postupio. Bilo je nekoliko dana tako. Grozno sve skupa.“ – Znate šta je sramota. Ja dođem u Gradinu i dođem tamo pred one table sa brojevima. Sve je to u redu, ali pazite, grobnica dugačka nekih 20-ak, 30-ak metara, široka 4 metra, kod hrastova, i jedna obična, betonska gromada na kojoj piše grobno polje to i to. Pa čujte, i još kažu da su onde prilikom iskopavanja 60-ih godina, da su našli mnogo dječjih kostiju, dakle tu su ti moji drugovi, moji vršnjaci, nas oko 350, koliko nas je dotjerano. Ja znam 45-e nas je bilo 10, izbjeglih, da li je još neko bio, na neki drugi način izišao, ne znam, ali je tako.

Pa zar nije zasluženo da bar bude tamo neka mermerna ploča, pa zar nije se moglo staviti par krstova, običnih, malih, pa zar se nije moglo staviti, kazati, izginulo jako mnogo, nebrojeno ljudi, pa zar se nije moglo staviti, zapisati negdje…

Ja sam se bavio mišlju, na nesreću, mene je vrijeme više pregazilo, ja već 5, 6 godina ne vidim, ne mogu pisati, ne mogu ništa ni čitati, ali mi je jako žao, zar toliko ljudi, zar toliko djece, ono što je pokojni Dragoja Lukić, novinar, prikupio, nešto manje od 19 hiljada i ne znam koliko djece da je stradalo širom Nezavisne države Hrvatske, a nisu popisana.“

Preuzeto sa: srbiubih.com

Nema komentara

Napišite komentar