IVANA ERIĆ: DOGODINE U PRIZRENU

”Kuda bih da ne znam gde je naša tačka polazna…?”


Beograd, jesen, gužva, graja, bezbrižno hodam i mislim kako obožavam ovaj grad. Doduše, nervira me ovaj popodnevni špic i narod kao iz mravinjaka ispao. Razmišljam da sam pomalo postala razmažena, ali ignorišem tu svoju konstataciju. Stavljam slušalice, puštam muziku i film može da počne. Slučajnost ili ne, nabasam na novu pesmu grupe Beogradski sindikat, Dogodine u Prizrenu.

Tajac i suze.

Nikoga više nema, sama sam, sve se vraća.

Zašto sam pustila prokletu muziku i šta bih da nisam?

Nekada davno sam čula da slučajnost ne postoji. Kako god, slučajno sam se obrela na putu ka Podgorici, da prisustvujem koncertu kojeg organizuju Mladi za Kosmet Podgorica, 10. Novembra 2018. Godine. Iskreno, ništa nisam očekivala. Zadnjih godina servira nam se priča da nam nisu braća naš narod u Crnoj Gori i svedoci smo raznih odluka vlasti u istoj, na našu štetu. Nisam neko ko veruje medijskoj propagandi, ali iskreno i na sam pomen Crne Gore, i njihovog priznanja Kosova, počeo je da mi se javlja gnusan osećaj, kog nisam mogla da se oslobodim. Dugo sam vodila razgovore sa ocem i on mi je objašnjavao da ja nisam upoznala one prave i čestite Crnogorce, Srbe iz Crne Gore. Pokušavam da ne vodimo razgovore na tu temu, jer moje srce i glava nisu na istoj razini.

Razmišljam kako da stignemo do Žabljaka, da jedem lepinju sa kajmakom i pršutom. Pristižemo u Podgoricu, i ja kukumačem samo kako ću ići na koncert, a kuče mi je vrlo vešto na Žabljaku pocepalo čarapu. Iako nisam neka zahtevna i kenjkava žena, sve je izgledalo upravo tako. Kasnimo, kao po običaju. Koncert Dogodine u Prizrenu se održava povodom deset godina organizacije, iza koje su mnoge humanitarne akcije, kao i odlasci i podrška našem narodu na Kosovu i Metohiji. U kripti velelepnog hrama Hristovog Vaskrsenja nas okupljaju Danica Crnogorčević, Prizrenski Bogoslovi i grupa Beogradski sindikat. U čitavoj gunguli našeg spremanja i kašnjenja, naravno razmišljam o svojoj puknutoj čarapi. Kao da će neko pored takvog događaja i takvih veličina okupljenih na jednom mestu videti istu. Smeštamo se i iščekujemo početak, a ja se žalim na vrućinu i žeđ.

A onda ulazi Ona.

Počinje da izvodi svima nama poznatu pesmu, ali na način kao da su sami anđeli pored nas. Zagrmela je anđeoskim glasom Sini jarko sunce sa Kosova Danica Crnogorčević, a sa njom i narod u prepunoj kripti hrama. I nije to bilo samo pevanje dobro poznate pesme, čije reči ponavljamo na nekom koncertu. Ne. Oni su, vođeni nevidljivom silom, u jedan glas pevali i doživljavali svaku izgovorenu i onu težu-neizgovorenu reč. Odlažem telefon u torbu i okrećem se da vidim ko su ovi ljudi. I ko sam ja.

Suze kreću same, a jeza mi prolazi kroz čitavo telo. Više mi nije vruće, zaboravljam na sve.Prožeta novom energijom prepuštam se, želim da osetim ovo sve njihovom dušom. Deca su zauzela mesta tik ispred njihove vile i netremice je gledaju. Oni skoro i da ne dišu, trepće samo poneko, a Ona ozarena prenosi nam magiju dirigovanu Božijom voljom. Vreme staje i nalazim se okružena onim Crnogorcima iz priča mojih Hercegovaca: stamenim, čestitim i junačkim sojem našeg naroda! Deset godina postojanja, deset godina pomoći našem narodu i deset godina svakodnevnog ćutanja o ovim sjajnim ljudima. Mrak, tama, beznađe, a onda opet Ona. Hriste Bože, raspeti i sveti… U mraku svi ovi ljudi postaju svetlo i bastion, koji prkosno i ponosno stoji da osvetli i pokaže put kojim treba da idemo. A potom na scenu stupaju svojim glasom, lepotom, mirom i strpljenjem Bogoslovi iz Prizrena. Ulevaju mi istinsku veru i snagu kako i gde biti dogodine.

Kada neko svoga vladiku naziva đed jasno postaje ko je i šta predstavlja za ovaj okupljeni narod Vladika Crnogorsko-primorski Amfilohije Radović. Okupljeni kao stado oko svog pastira, krče put istine, pravde, a pre svega Hristov put, kojeg im preci ostaviše u amanet. Iskreno, malo sam bila ljubomorna, prevashodno sam poželela da i ja osetim veru koju ovi ljudi imaju i nose u sebi. Vladika je rekao istinu da, pored toga što je Kosovo srce Srbije, ono je i duša Crne Gore. Duša koju su to veče svima nama skepticima, ako ih je i bilo osim mene, pokazali bezuslovno i istinski.

Onamo, ‘namo , za brda ona Milošev kažu, prebiva grob!

Onamo pokoj dobiću duši kad Srbin više ne bude rob!

Nikada nisam čula da neko tako, kao pod moćnom vojskom Svetog Arhanđela Mihajla, kao jedno peva svoju himnu. Kako oni kažu: Pravu himnu Crne Gore!

Zar je bitno da li sam s Metohije il’ s Dorćola, da bi me zbog nepravde sama duša zabolela?

Beogradski sindikat, gusle moga vremena.

Momci koji svojimm pesmama zadaju svima nama zadatak i pitanje. Kuda bih da ne znam gde je naša tačka polazna? Znamo li? I da li je bitno da li sam s Metohije il’ s Dorćola? Da li imamo jasan put ili smo se, kao ovce bez pastira, pogubili po šumi? Pesma Dogodine u Prizrenu je upravo postala simbol vere, nade i onog najbitnijeg: saosećanja sa ljudima sa Kosova i Metohije. A i sa svima nama, jer svi smo mi Kosovo i Metohija.

Dugo godina u sebi nosim bol izgubljenog detinjstva, rodnog grada i domovine, i najbolje znam i osećam bol našeg naroda. Na moju sreću, iako više nemam tamo dom, imam moju Republiku Srpsku, kojoj se uvek vraćam. Žao mi je što u najgorem periodu moga života nije postojao Beogradski sindikat, da nas osnaži i da nam veru da zaista nije bitno ko je odakle, ako imamo isti cilj. Pred sam kraj koncerta momci iz Beogardskog sindikata izvode, sada već dobro znanu pesmu Dogodine u Prizrenu. Ovo sad, nisu suze i nemoć iz Beograda, već suze radosnice i snaga vere. Jer smo konačno okupljeni oko istog cilja da ćemo opet biti u našem carskom gradu.

Lakše je svakako pomagati sa Dorćola. Ali hrabrost, junaštvo i ljubav koju oba organizacija Mladi za Kosmet Podgorica pružaju našem narodu ne bi ni bilo ništa da i oni sami nisu ponikli iz soja čestitih ljudi čiju sam ljubav videla i osetila. Za, kraj se orila kripta pesmama Oj, Kosovo, Kosovo, zemljo moja voljena i Kosovo je srce Srbije, kao slika i prilika one prave, slavne i bratske Crne Gore. Žao mi je što i ranije nisam znala i mogla da osetim svu ljubav koju naš bratski narod pruža našem narodu. Osećam da dugujem veliku zahvalnost organizaciji, a i Gospodu, što su me slučajno stavili na staze na kojima otkrivam svetlo i koje mi pokazuju mrak i zabludu u kojoj sam živela. Naravno da mi je otac odmah rekao: Jesam ti rek’o? Ponosno se smejući što je bio u pravu.

Dragi moji Crnogorci, Srbi, hvala vam što pobožno i smerno kao bastion u mraku stojite, osvetljavate nam put! Kao i pre sto godina, i dalje odstupnica budite svom narodu. A ja neću čekati sledeću godinu, nego sa ovim sjajnim ljudima idem da proslavim krsnu slavu njihove organizacije, Svetog Stefana Dečanskog, gde drugde nego-u Metohiji, u Visokim Dečanima.

Dogodine u Prizrenu!

Nema komentara

Napišite komentar