Киковић: Зашто се ћутало о геноциду у Велици 28. јула 1944. године!

Геноцид (гр. генос, род, народ, и л. аццидере, убити), међународни злочин намерног потпуног или делимичног уништавања националних, етничких, расних и религијских група. Спада у најтежу врсту злочина против човјечанства (в. нирнбершка пресуда). Термин Геноцид усвојен је на засиједању Генералне скупштине УН (1946). За разлику од етничког чишћења гдје је циљ да се дата територија „очисти“ од одређене групе људи (нагласак је на протјеривању, мада је обично заступљено и физичко уништење), код геноцида је циљ физичко истребљење. То се и десило 28.јула 1944. у Велици код Плава.

Село Велика је кроз историју позната као љута крајина која је упорно одолијевала разним завојевачима, поготово плавско-гусињским Турцима, а иначе била значајно мјесто још у средњевјековној Србији, јер се помиње и у познатој Дечанској хрисовуљи. Имали су ови крајеви знамените личности и јунаке који су гинули за крст часни и слободу свету.

Није било лако опстати у вилајету плавско-гусињских ага и бегова, који су увијек, кад би их запало, презали да им узму слободу, а коју им они нијесу хтјели дати ни по цијену својих живота. Величани као и сви Полимљани, као уосталом и сви Срби, никад нијесу никог нападали него су кроз историју једино бранили свој дом.

Зато је неразумљив страшан геноцид у Велици 28. јула 1944. године, када је страдало преко 500 људи, недужне дјеце, женa и стараца, а за који нико није судски одговарао и нико се до данашњег дана није извинио за тај стравични злочин над недужним цивилима, иако је цјелокупној јавности познато да су тај стравични злочин извршили припадници СС дивизија “Принц Еуген“ и “Скендер-бег“ уз свесрдну помоћ домаћих зликоваца, балиста и вулнетара из Плава и Гусиња.

Пострада тада Велика ни крива ни дужна од страшног усуда, који је трајао непуних два сата посла, а нико од домаћих зликоваца макар да каза коју ријеч опроста, камоли да би затворен! Најтеже је било потомцима жртава, јер нијесу смјели јавно ни да проговоре о овом све до недавно заташкаваном злочину, зарад тобожњег “братства и јединства наших народа и народности“. Тако су и многи врли савременици и мимо своје воље постајали таоци и “саучесници“ страшног непочинства којем нема пандана у нашој новијој историји.

Како се може било какво ‘‘братство и јединство“ одржати, ако се крије злочин и ако се злочин никад не осуди? За одговор на ово питање вапи историја, и етика, и право, и душа цијелог српског народа. Може ли данашња генерација, након 75 година од овог геноцида над српским народом, смоћи снаге да бар јавно изнесе потпуну истину о овом догађају?

Зато треба Скупштина Црне Горе да донесе о овом страшном злочину и геноциду резолуцију и да се тај дан обиљежава на државном нивоу као дан сјећања на жртве геноцида у Велици и околним крајевима.Без истине о геноциду у Велици и Полимљу нема европских интеграција и помирења у Црној Гори.

Једном утврђена истина би била дјелотворнија од сваке судске пресуде, јер је она након толиког протока времена данас и анахрона и депласирана.

Надајмо се да ће се у будућем времену тако нешто и догодити.

Пише: Горан Киковић, историчар,потпредсједник СО Беране