Књижевна награда „Браћа Мицић“ додјељена Милошу Кордићу, Милошу Бајићу, Анђелку Анушићу и Боривоју Рашуу

Књижевна заједница Крајине и ове године организовала је свечану додјелу књижевне награде „Браћа Мицић“ 25. јуна у Библиотеци „Свети Сава“ у Земуну. Ове године повеља за животно дјело за допринос крајинској и српској књижевности отишла је у руке Милоша Кордића. Награђени су и Милош Бајић за његовање крајишког духа у књижевности, Анђелко Анушић за допринос крајинској и српској књижевности и Боривој Рашуо за тумачење крајинског и српског усуда у књижевности. Награде је уручио предсједник Књижевне заједнице Крајине Милан Пађен, а предсједник стручног жирија Душан Ђаковић прочитао је образложења награда.

Ђаковић је навео да се награда за животно дјело „Браћа Мицић“ , која носи назив по браћи Љубомиру и Бранку Мицићу поријеклом из Глине, додјељује управо Милошу Кордићу јер његова Банија у причи, души и сну не стари, слике дјетињства, сјенке, успомене и носталгични зов воде га тамо одакле не може отићи.

„Кордић је закорачио у свијет свједока времена који носе искуствену способност да проницљиво перципирају вријеме и догађаје овог времена и шаљу поруке о овоременим људима и будућим вијековима. Кордић настоји као енциклопедијски писац да лебди изнад живота, и као поета и причалац заслужује ову награду“, рекао је Ђаковић у образложењу.

С обзиром да и сам долази са Баније одакле су и визионари браћа Мицић, Кордић је истакао велики значај који ова награда има за њега.

„Браћа Мицић спојили су локално и глобално у свему што су радили, поезији, сликарству, авангардној уређивачкој структури часописа и књига. Они су заиста истински визионари јер су осим на локалном, и на глобалном нивоу предвидјели шта ће нам се дешавати“, истакао је Кордић, поносан на још једну награду у својој књижевној каријери.

Говорећи о Боривоју Рашуу чија поезија према ријечима Душана Ђаковића, опстаје у равни метафизичког- рефлексивног, а поанта нас суочава са чињеницом да смо смртни, и да ништа није коначно, све је опстајање у нестајању.

„Из Рашуовог разгрнутог поетског пепела дјетињства, младости и изгубљеног сна, из запретаног жара жмизди лућерна која ће обасјавати жар минулог доба“, поетски је образложио Ђаковић.

Преузевши награду, Рашуо је нагласио да је поезију доживио као одбрану од трагедије након пада РС Крајине када је и почео писати.

„Изгледа да два добра у исто вријеме нису могла настати. Својом поезијом покушао сам да одбраним језик. Ако државе нестану, језик опстаје. Народ који не изгуби језик није изгубио ни себе. Браћа Мицић чију награду сам добио отварали су нове видике и нове хоризонте, смјело и храбро. Нама остаје данас да бранимо ове скучене видике да не бисмо остали у мраку оних чије озрачје не постоји ни као духовна ни политичка препознатљива снага“, поручио је Рашуо.

Образлажући додјелу награде Анђелку Анушићу, Ђаковић је навео да „Анушић у своју езотеричну мрежу времена уплиће виловне нити завичајног руралитета лако газећи међу музама перивојем поета гурајући поетску куглу демаскирајући ткиво трагичног живовања новочовјека кроз простор ониричког хада. Суочавајући се са симболичним злом усуда страдије свога народа он опомиње прогнанога Давида на опрост, милост и незаборав“.

Поводом награде Анушић је подсјетио на животну важност књижевности наводећи да то боље од нас знају наши непријатељи у региону и бијелом свијету, који, према његовим ријечима, већ дуге три деценије прекрајају и поткрадају српски језик, клевећу и фалсификују српску историјографију и литературу.

„Пјесник Сава Мркаљ први је јаукнуо за својим Крајишницима у чувеној пјесми „Јао, јао, јао триста пута“, а пјесници браћа Мицић у Мајским пољанама код Глине на Банији, наапсолутно јединствен начин у српској поезији пророчки са завидним естетским покрићем су артикулисали надолазећи хук Антиевропе“, рекао је Анушић појаснивши тематику и мотив његове поезије и прозе.

„У средишту мојих књига је историјска и ововремена судбина и живот Срба у Крајини и Хрватској кроз вијекове до данас. Велика је част, радост и понос и завјетни дуг бити осјењен наградом којаноси име ових знаменитих људи“, поручио је Анушић у свом обраћању.

Додјелу награде Милошу Бајићу за његовање крајишког духа у његовим пјесмама, Душан Ђаковић је образложио наводећи да Бајић са својим „Звонима испод неба“ у вјечном несмирају поје о отетом завичају у који се увијек враћа а никад да се врати.

„Срастајући са крајинском водом, небом и каменом у свијетлу свевидећег а имагинарног, он се нашао у вртложном кругу поетског концетричног круга тражећи уточиште у новом вилајету, ослушкујући звон крајинске дангубичке лире. Бајић је отворио врата поетских одаја као поета лакоријек, сензибилан, медитативан са осебојним поетским кодовима. Он је тај који заслужује ову награду“, образложио је Ђаковић.

Милош Бајић није крио изненађење због одлуке жирија, а како је истакао посебно га је обрадовала с обзиром да носи имена двојице тако знаменитих Банијаца, браће Љубомира и Бранка Мицића који су у вријеме између два рата, Првог и Другог св.рата, вријеме страха, безнађа, умора и дезорјентације човјека, покренули  часопис под називом „Зенит“ који је излазио од 1920. до 1926.године. у Загребу, а затим у Београду.

Потпредсједник Књижевне заједнице Крајине Никола Корица, подјсетио је на важан допринос браће Мицић, који су у то вријеме жељели један правац из кога су се касније развили сви модерни правци у књижевности и умјетности, попут футуризма, кубизма итд.

„Зенитизам као правац кренуо је из Глине, а раширио се у свјетским размјерама. Око часописа „Зенит“ окупљали су се многи писци, попут Милоша Црњанског, а и неки од свјетских имена, попут Сергеја Јесењина и Пикаса. Браћа Мицић радили су на релацији Загреб- Београд- Париз“ , испричао је Корица образложивши да је њихов допринос Крајини разлог зашто је Књижевна заједница одлучила да по њима назове награду, а њен смисао је да су дјела за које се додјељује везана за Крајину својим садржајем, или да су писци поријеклом са тог подручја, или да се својим радом везују за Крајину.

Награда се додјељује од 1993. године када је основана Књижевна заједница у Глини, а њени добитници од тада до данас су: Никола Вујчић, Иван В.Лалић, Јован Радуловић, Небојша Деветак, Славица Гарања Радованац, Милан Пађeн, Душан Ђaковић, Вељко Стамболија, Никола Корица, Ненад Грујичић, Предраг Богдановић, Даринка Вучинић, Милан Мицић, а од ове године овом списку придружили су се и Милош Кордић, Милош Бајић, Анђелко Анушић и Боривој Рашуо.

новинар „Српског кола“
Весна Вуковић

Нема коментара

Напишите коментар