Kolonisti u Vojvodini: Dalmacijo, da ti nije Bačke

Šta je Vojvodini donela takozvana Osma ofanziva i kako žive kolonisti (4): U krajevima iz kojih su stigli preci današnjih Riđičana, Srba danas gotovo da nema. Neki sanjaju stari zavičaj skoro svake noći.

NISMO mi u Bačku došli zato što nam se negde išlo i što smo želeli da napuštamo naš stari kraj. Došli smo jer je tamo gde smo živeli sve bilo razoreno u ratu i uslova za normalan i prosperitetan život nije bilo.

Ovako, 68 godina pošto je u Riđicu, bačko selo naslonjeno na granicu sa Mađarskom, doveo 2.495 svojih zemljaka iz Dalmacije, govori Mihajlo Olujić. Rođen je u Bilišanima kod Obrovaca, 90 mu je leta, ali mu je misao bistra, a sećanje na 1. decembar 1946, kada su budući Riđičani stigli u ravnicu, besprekorno.

– Sabirno mesto za nas iz Bukovice bio je Zadar, odakle smo brodom prebačeni do Bakra – nastavlja, kao da je juče bilo, sagovornik „Novosti“. – Odatle smo vozom krenuli ka Bačkoj i, posle sedam-osam dana, konačno stigli u novi zavičaj.

Luka Bakar će, da podsetimo, dve godine docnije postati odredište nekim drugim ljudima, među kojima je bio i priličan broj kolonista, ali u suprotnom smeru: u nju će, možda u istim vagonima, stizati informbiroovci, da bi odatle, brodovima, bili prebačeni na zloglasni Goli otok.

Što se, pak, Dalmatinaca koji su zauvek ostali u Riđici tiče, oni su, gradeći svoje i živote svoje dece, prošli sve kolonističke muke: strašnu poratnu glad i prisilni otkup, krvopilan rad u seljačkim radnim zadrugama, mučno prilagođavanje novom, ne uvek prijateljskom okruženju…

– Uprkos svemu, imali smo i snage i pameti da preporodimo selo, izgradimo puteve koji ga povezuju sa drugim mestima, podignemo novu školu, iškolujemo našu decu… – nabraja Olujić samo deo onoga što su Dalmatinci uradili u novom zavičaju.

U krajevima iz kojih su stigli preci današnjih Riđičana Srba gotovo da nema. Otuda bi u onom nekada rado pevanom stihu „Dalmacijo, da ti nema Knina, ne bi znala da imaš Srbina“, taj grad mogao da ustupi mesto Bačkoj. Takođe na njenom severu, svega pet-šest kilometara od Riđice, nalazi se i Stanišić, u kojem je 1945. i 1946. naseljeno 5.150 kolonista iz Dalmacije. Zajedno, ta dva mesta zapravo čine svojevrsnu dalmatinsku enklavu, svakako najveću u Srbiji.

– Stari zavičaj sanjam svake noći, iako sam u njemu živeo jedva 14, a ovde preostalih 68 godina – priča nam, u Stanišiću, Dušan Dvokić (82), rodom iz Plavnog, kod Knina. – Ovde sam prvi put u životu video blato, u našem kamenjaru nije ga bilo.

Kao i Olujić, i on se živo seća kamiona kojim su stizali do Zadra, broda koji ih je odvezao u Bakar, stočnih vagona u kojima su, danima, putovali do ravnice… Ali i zablude oko konačnog odredišta ka kojem su krenuli.

– Nama su govorili da ćemo biti naseljeni u Apatin, koji je i tada bio veliki i razvijen grad. Tek kad smo stigli, shvatili smo da nije tako. Kasnije su nam rekli da je sve, još ranije, dogovoreno u Splitu i da će u Apatin Ličani. A oni bi, kao što znate, boga prevarili – smeje se krepka starina.

Pruga kojom je voz sa kolonistima stigao u Stanišić u korovu je već decenijama. Vozovi njome niti dolaze niti odlaze i rečit je simbol ekonomskog propadanja ovog kraja. Oronula stanična zgrada, ipak, nije bila sasvim bez funkcije, bar ne tokom desetak godina, koliko je u njoj, iz nevolje, sa porodicom živeo Milorad Čavlin (62), iz Muškovaca kod Obrovca. Kao i hiljade njegovih zemljaka, stigao je u „Oluji“, tom završnom činu čišćenja Hrvatske od Srba, čija je etapa, doduše boljševički sofisticirana, po mnogima bila i kolonizacija posle Drugog svetskog rata. Pozdravlja se levom rukom, ali ne po onoj „od srca“, već zato što desne nema. Bez nje je ostao 1995, u borbi sa jurišnicima zloglasnih generala Ante Gotovine i Mladena Markača.

– Prva pomoć mi je, tek 48 sati posle ranjavanja, pružena u Bačkom Petrovcu. Iz Banjaluke sam, u komi koja je trajala dva meseca, helikopterom prevezen na VMA – opisuje, oporo, Čavlin svoju golgotu. – Dolazio sam i pre, kod rođaka, ali nisam ni sanjao da ću i sam ovde morati da potražim novo mesto pod suncem. Srećom, ili nažalost, sasvim svejedno, nisam jedini.

 

ČUVARI USPOMENA


U STANIŠIĆU tradiciju starog kraja čuva Kulturno društvo „Izvor“, koje je Milorad Čavlin osnovao sa Aleksandrom Cvitkovac, Nikolom Jovičićem, Mirkom Kuridžom i drugim mladim meštanima koji su, mada rođeni u ravnici, odani zavičaju svojih predaka. S druge strane, u Riđici je Udruženja žena, u kojem su, uz ostale, Zorica Majstorović, Branka Pujin, Marija Tišma i Karolina Milanko, uredile zavičajnu kuću sa nameštajem i mnoštvom drugih predmeta donetih iz Dalmacije.

Preuzeto sa: novosti.rs
Izvor: Đ. Vukmirović

Nema komentara

Napišite komentar