Kolonisti u Vojvodini: Prigrevački Banijci i Ličani čuvaju uspomene na zavičaj

Šta je Vojvodini donela takozvana Osma ofanziva i kako danas žive kolonisti (3). Prigrevački Banijci i Ličani predano čuvaju uspomene na zavičaj i postradale pretke.

RAJKO Čule (1912-1976) je verovatno jedini zatočenik Golog otoka kojem je u Srbiji podignuta bista. To bronzano obeležje, od pre dve godine, stoji ispred Spomen-bilioteke u centru Prigrevice. Ono je, međutim, ovom Banijcu, rođenom u Bojni kod Gline, samo posredna satisfakcija za tri godine robijanja na Brozovom ostrvu patnje. Prigrevčani su mu je, pre svega, podigli kao simbolu razvoja tog bačkog sela u koje su kolonizovani 1945. i 1946. godine.

– Pre više od pola veka, Zemljoradnička zadruga je, na inicijativu Rajka Čule koji ju je vodio, na svaki dinar mesnog samodoprinosa, dala i jedan svoj dinar za uređenje sela. Tako smo postali prvo selo u celoj tadašnjoj Jugoslaviji bez i jedne jedine blatnjave ulice – kaže, s ponosom, Stojan Zorojević (39), aktuelni predsednik Saveta MZ Prigrevica.

Kao i Čule, i Zorojević je starinom sa Banije, a Prigrevica je vojvođansko mesto sa najvećom koncentracijom srpskih kolonista iz tog dela Hrvatske. U nju je, naime, posle Drugog svetskog rata naseljeno 377 porodica sa 2.400 duša iz srezova Glina, Dvor, Petrinja i Kostajnica. Uz njih, iz ličkih srezova Gospić, Udbina, Donji Lapac, Otočac i Brinje, došlo je još 469 familija sa 2.600 ljudi. Tako su Lika i Banija, u kojima Srba više gotovo i nema i koje na geografskoj karti deli nekada takođe srpski Kordun, u Prigrevici, u ravnici spojene u jedno.

– Sloga je, oduvek, bila glavno obeležje našeg mesta – potvrđuje u Zavičajnoj zbirci, čiji je predani čuvar već skoro pet decenija, pesnik Momčilo Todorić, rođen 1941. u ličkom selu Vrebac. – Ovde čuvamo predmete iz starog kraja, pa možete da se uverite da nismo svi baš došli „vlakovima bez voznog reda“. Neki su, putujući nedeljama, stigli i zaprežnim kolima.

Pored tkanih marama, pregača i devojačkih torbica, zatim kubura u pušaka, još iz vremena kada su preci današnjih Prigrevčana čuvali Vojnu Krajinu, i niza drugih predmeta donetih iz ličkih i banijskih kuća, u Zbirci se čuvaju i delovi zaprega koje su, od starog do novog zavičaja, prevalile nekoliko stotina kilometara. Ona, međutim, nije i jedino mesto u kojem Prigrevčani, ljubomorno, čuvaju svoje uspomene.

– Sredinom šezdesetih je doneta odluka da se, umesto klasičnog spomenika borcima i civilnim žrtvama Drugog svetskog rata, čije su porodice kolonizovane u Prigrevicu, podigne Spomen-biblioteka – objašnjava Todorić. – U njoj je i spomen-knjiga u kojoj su ne samo imena, već i mesta i okolnosti stradanja 967 naših mučenika.

To je, nastavlja on, zapravo spomenik patnji i stradanju celog naroda iznad kojeg se ništa i niko ne može izdići. Nije, razume se, teško pogoditi da su ogromnu većinu predaka današnjih žitelja Prigrevice pobile ustaše u Jadovnu i na ostalim ličkim stratištima, u pravoslavnoj crkvi u Glini i širom Banije, u zloglasnom Jasenovcu…

Zahvaljujući već pomenutoj slozi, ali i činjenici da je, na tek 5.000 žitelja, imala više od 400 ljudi sa diplomama viših škola i fakulteta, odnosno zvanjima magistara i doktora nauka, Prigrevica je, nekada, prednjačila u prosperitetu svake vrste, ne samo među kolonističkim mestima. Danas, nažalost, nije tako. Mladi više ne ostaju u selu jer je poljoprivredno dobro koje je zapošljavalo 150 stalnih i 400 sezonskih radnika privatizovano i devastirano, nekada velika ciglana ne radi više od dve decenije… Broj stanovnika se iz godine u godinu smanjuje, a prelepa seoska škola, umesto nekadašnjih više od 800, danas ima svega 250 đaka. Vreme napretka je, nažalost, očigledno prošlo.

 

IZMEĐU DVA ZAVIČAJA


NA ulazu u Spomen-biblioteku uklesana je pesma „Prigrevica“ Dušana Ćurčića koji je, u vreme kolonizacije, imao tek 14 godina.

„Tu smo, a pogled ravne proždiru daljine, ostavljene su gore orlovi gde se legu, jedna je noga u ravnici, a druga, još, na brijegu“, kaže se u pesmi koja, rečito, ilustruje bolnu raspolućenost koje, i danas, ima među kolonistima.

 

POLOVINA KUĆA BEZ MUŠKIH GLAVA


GOTOVO polovina od ukupno 846 kolonističkih porodica je u Prigrevicu došla bez muških glava. U tom selu je, naime, neposredno posle Drugog svetskog rata živelo čak 400 udovica čiji muževi su poginuli u ratu. Toliko crnih marama nije zabeleženo ni u jednom kolonističkom mestu u Vojvodini.

Preuzeto sa: novosti.rs
Izvor: Đ. Vukmirović

Nema komentara

Napišite komentar