АКТУЕЛНО:

Ковачевић о Андрићевом језику и стилу: Од Вука до врхунца српске књижевне ријечи

Додајте ССР као преферирани извор и видите наше вести на врху Гугле претраге.

Додај

Бесједећи о језику и стилу Иве Андрића  на репрезентативном отварању штанда Републике Српске на Међународном сајму књига професор др Милош Ковачевић указао је на значај српске народне књижевности, Вука Караџића и Његоша за обликовање Андрићевог књижевног израза, али и на одговорност свих говорника српског језика за његово очување и развој. Андрићев језик, оцијенио је, представља врхунац српског књижевног језика, а његов стил показује како се познатим језичким средствима може створити нова умјетничка истина.

Обраћајући се присутнима, Ковачевић је објаснио да је, умјесто да говори о лингвистичким особинама Андрићевог језика и стила, одлучио да представи пишчев поглед на српски језик и његово значење.

– Ако будем говорио стварно о томе шта су особине језика и стила, онда ће се то претворити у лингвистички скуп, а то није примјерено за овакво излагање. Зато сам одлучио да вам кажем како је Андрић гледао на језик, односно на српски језик и стил српскога језика, и то у најкраћим цртама – рекао је Ковачевић.

Према његовим ријечима, књижевна критика Андрићев језик и стил оцијенила је као врхунац српског књижевног израза. Његова посебност огледа се у правилности, чистоти и одсуству сувишних ефеката, али и у умјетничкој снази којом се језик уздиже до највишег изражајног домета.

Ковачевић је подсјетио на оцјену Драгише Живковића, који је Андрићев језик сматрао једним од најскладнијих и најхармоничнијих у српској прози.

„Андрићев језик је ваљда најскладнији и најхармоничнији српски језик у нашем досадашњем прозном стварању“, писао је Живковић, истичући да је умјетничка оплемењеност језика, чија се изворна чистота препознаје код Вука Караџића и Ђуре Даничића, у Андрићевом дјелу достигла сложену умјетничку оркестрацију која дјелује на најдубље емоционалне и мисаоне слојеве читаоца.

Вук Караџић као Андрићев језички узор

Говорећи о Андрићевом односу према Вуку Караџићу, Ковачевић је нагласио да је писац Вука сматрао једним од главних језичких узора. Андрић је то и сам потврдио ријечима:

„Ја сам језик учио код Вука, Његоша и из народних пјесама.“

Ковачевић је подсјетио да је Андрић у седам својих текстова говорио о Вуку Караџићу, при чему је у шест наслова његово име непосредно истакнуто. Међу њима су „О Вуку као писцу“, „Вук реформатор“, „Вуков примјер“, „Вук и иностранство“, „Оптимизам Вука Караџића“ и „Три слике из живота Вука Караџића“. Седми текст, „Нешто о стилу и језику“, такође је посвећен Вуку, иако његово име није у наслову.

– Андрић је Вукову борбу за српски језик поредио са српским устанцима против Турака, односно са српском револуцијом. Како је објашњавао, Вук се борио да народни језик добије мјесто које му припада у националној култури. „Као што се у његовој Србији народ дигао просто да бије Турке, да би освојио власт у рођеној земљи, тако је и он кренуо да разгони славено-српске писатеље и да прибави власт народном језику као једином могућем основу истинске и савремене националне културе“, наводио је Андрић.

Ковачевић је истакао да је Вук, као и сваки реформатор, био и рушилац и градитељ, али више градитељ него рушилац. Ипак, савременицима је у почетку много видљивија била његова рушилачка снага. Вукова реформа наилазила је на отпоре и неразумијевање, а поједини утицајни људи оптуживали су га да је српском народу нанио више штете и срамоте него било ко од Косова до његовог времена. Чак су му се подсмијавали због сакупљања народних пјесама.

Управо због тога Андрић је сматрао да се значај Вуковог дјела не исцрпљује у историјској побједи језичке реформе, већ да се његово насљеђе мора чувати сталним интересовањем за језик.

„Најљепши споменик који Вуку можемо подићи јесу љубав и интересовање које ћемо посветити језику“, говорио је Андрић.

Језик као услов постојања народа

Ковачевић је посебно издвојио Андрићево схватање језика као живе снаге од које зависе култура и само постојање једног народа. Према Андрићевом увјерењу, брига о језику није искључива обавеза лингвиста, књижевника и других људи од науке и пера, већ одговорност свих припадника заједнице.

– Сви смо, како је Андрић наглашавао, позвани да будемо творци и чувари језика, јер свјесно или несвјесно утичемо на његов развој, усавршавајући га или кварећи. Наша дужност је, према његовим ријечима, да чувамо оно што је Вук назвао „чистота и сладост нашега језика“. Андрић је, међутим, био свјестан да се језик непрестано мијења. У њему се одвија процес стварања и растварања, он се мути и бистри, троши и крњи, али истовремено расте обнављањем, богаћењем и превазилажењем самога себе.

Ковачевић је указао на то да Андрић није заговарао пуко опонашање Вука Караџића, већ је сматрао да је потребно ићи корак даље, али без напуштања темеља које је Вук поставио.

– Андрић наглашава да није довољно само копирати Вука, јер опонашање нужно доводи и до кризе. Наша криза састоји се у томе да на неки начин превазиђемо Вука, а да му останемо вјерни. За нове појмове морамо тражити нове ријечи и нове стилске обрте, али не смијемо изневјерити темељ који је постављен. Са тог темеља силазити се не смије, јер тамо даље настају анархија и неред – објаснио је Ковачевић, тумачећи Андрићев став.

Управо тај однос између вјерности језичком насљеђу и потребе за његовим даљим развојем представља једно од кључних питања Андрићевог размишљања о језику.

Упозорење због непотребне употребе страних ријечи

Посебну пажњу Ковачевић је посветио Андрићевом односу према употреби страних ријечи. Андрић је сматрао да је добро познавање језика неопходно свакоме ко се њиме професионално служи, било да је ријеч о књижевнику, научнику или другом ствараоцу.

– Као један од показатеља запостављања сопственог језика издвајао је претјерану употребу страних ријечи, нарочито када за њих постоје одговарајуће домаће ријечи. Андрић је сматрао да страну ријеч у књижевности треба употребљавати само онда када се без ње не може, што би требало да буде ријетко. Посебно је критиковао поједине књижевне, ликовне и музичке критичаре који су, како је говорио, као да су пред собом држали рјечнике страних ријечи, настојећи да их употребе што више, вјероватно мислећи да ће тако дјеловати ученије.

Андрић је указивао и на ширење такве праксе у медијима, посебно на телевизији, која се, његовим ријечима, још у колijевци „спајдашила“ са страним ријечима.

– За њега је непотребна употреба страних израза представљала знак језичке некултуре, а однос према чистоти језика сматрао је једним од показатеља културе читавог народа. Ипак, Андрићев приступ није значио одбацивање свега што долази из других језика. Његов стваралачки пут био је заснован на надоградњи народног и Вуковог језика, при чему је познате језичке јединице — ријечи, синтагме, фразе и реченице — доводио у нове комбинације, проширивао им значење и давао им нове улоге. На тај начин познато је у његовом дјелу добијало нову умјетничку снагу.

Народни језик као темељ доброг стила

Ковачевић је указао и на Андрићево схватање стила, према којем се тежња за савршенством изражајне форме мора ставити у службу садржине. Добар стил није сам себи сврха, већ средство за јасно и снажно изражавање мисли и осјећања.

– Андрић је сматрао да тежња доброг писца треба да буде увјерљив стил, а да је најувјерљивији стил — једноставан стил. У том контексту Ковачевић је подсјетио на мисао писца басни Акрилова: „Треба писати тако да ријечима буде тијесно, а мислима пространо.“ Тај принцип подразумијева брижљиво обликовање реченице, њено глачање и сажимање, све док се не постигне највећи могући изражајни учинак са што мање ријечи.

Андрић је писцима оставио и упечатљив савјет о томе колико пажње треба посветити свакој реченици.

„Савијте сваку реченицу по десет пута преко кољена. Станите на сваку ријеч цијелом тежином свог тијела. Испитајте њену носивост. Јер од тих кртих ријечи и слабих реченица треба да буде саграђен мост који ће непогрешиво и непримјетно пренијети читаоца преко понора бесмисла и несвијести у земљу живота и стварности коју сте ви за њега и све људе успјели да прикажете.“

Ипак, како је Ковачевић нагласио, Андрић је упозоравао и на опасност од претјераног дотјеривања стила. Стил не смије постати сврха сам себи, нити смије бити одвојен од мисли и осјећања које треба да пренесе.

– Нема стила без садржине. Не може постојати такозвани добар стилист који, осим стила, нема ништа друго. Стил је само видљиви, или ако хоћете чујни, дио наших мисли и наших осјећања. Без мисли и осјећања нема стила, јер се гомила ријечи која личи на ниску празних прапораца не може назвати стилом – указао је Ковачевић, преносећи Андрићево схватање књижевног стваралаштва.

На питање гдје треба учити добар стил, Андрић је одговарао да су најважнији извори народна књижевност, стари писци и, прије свега, Вук Караџић.

– Народни језик, како је објашњавао, посједује снагу и осјетљивост да непрестано одбацује оно што није у складу с његовим унутрашњим законима, а да задржава, обликује и усавршава оно што препознаје као потребно. Зато је добро познавање народног језика предуслов за његово умјетничко надограђивање.

Када ријечи губе своје значење

У прилог Андрићевом упозорењу да се језик мора добро познавати, Ковачевић је навео и његова запажања о промјенама значења ријечи. Као примјер Андрић је издвајао ријеч „битисати“, за коју је сматрао да се у савременој употреби често погрешно тумачи.

– Према његовом објашњењу, ријеч „битисати“, настала од турске ријечи „битме“, није првобитно означавала постојање и егзистенцију, већ крај, смрт и завршетак. Андрић је упозоравао да се непромишљеним приписивањем нових значења ријечима може нарушити њихова изворна вриједност.

Слично је разматрао и употребу ријечи „санкционисати“, указујући на разлике између њеног латинског значења и значења које има у српском језику. Ови примјери, како је Ковачевић објаснио, показују колико је важно познавати поријекло, значење и развој ријечи, умјесто да се оне употребљавају без довољно разумијевања.

Андрићев однос према језику био је, дакле, заснован на пажљивом ослушкивању његових законитости, на поштовању народног говора и на свијести да се језик не може развијати без знања и одговорности оних који га користе.

Андрићев стил: Познатим језиком до нове умјетничке истине

 Ковачевић је на крају посебно нагласио да Андрићев језик и стил при читању дјелују једноставно, природно и непосредно, готово као да писац пише онако како човјек дише, како му срце куца и како му струји крвоток. Иза те привидне једноставности, међутим, стоји изузетно промишљен умјетнички поступак.

Андрићева умјетничка вјештина толико је добро уграђена у дјело да читалац готово и не примјећује сложеност поступака којима се постиже коначни ефекат. Управо у томе лежи једна од највећих вриједности његовог стила: умјешност је преображена у умјетност.

Суштину свог односа према језику Андрић је објашњавао полазећи од живота и људи. Ниједна ријеч, сматрао је, не може бити одвојена од стварности из које потиче, као што ни биљка не може живјети без подлоге која је храни.

„Треба бити близак људима и њиховом животу, слушати њихов говор, упијати га у себе, размишљати о њему, живјети са њим као брат са братом и тада ћемо моћи постићи оно што треба, тј. да људима њиховим и познатим језиком кажемо нашу и нову умјетничку истину“, истицао је Андрић.

Ковачевић је објаснио да Андрић није сматрао да је за књижевно дјело довољно само преузети народни говор. Он мора проћи кроз призму умјетничког духа, кроз процес обликовања у којем познате ријечи и изрази добијају нову улогу и постају дио умјетничке цјелине. Тако народни језик постаје основа књижевног језика, а познато добија ново, умјетничко значење.

– Андрић је био свјестан да ријечима нема краја, као ни стваралачком трагању за правом ријечју. Та потрага, која траје цијелог живота, подразумијева ослањање на живе људе, њихова дјела, снове и жеље, али и њихово преображавање кроз умјетничко стварање.

Суштину Андрићевог виђења књижевног стила Ковачевић је издвојио у пишчевој мисли која, према његовој оцјени, представља једну од најзначајнијих дефиниција умјетничког израза:

„Највећи ефекат постиже се у поезији код пјесника кад пјеснику пође за руком да читаоца изненади нечим познатим.“

Управо у томе, закључио је Ковачевић, лежи суштина Андрићеве величине и његовог мјеста у историји српског књижевног језика: у способности да на темељима народног и Вуковог језика створи израз који је истовремено препознатљив и нов, једноставан и умјетнички снажан, близак животу, а ипак способан да открије његове најдубље истине.

Новинарка Српског кола

Драгана Бокун

Нема коментара

Напишите коментар