Банатско Белико Село код Кикинде: Крајишници га градили слогом

Монографија архитекте Бисерке Илијашев о Банатском Великом Селу код Кикинде, сведочанство о селу и људима. Спојили три села – Свети Хуберт, Шарлевил и Солтур, у којима су до рата живели исељеници из Алзаса.

Архитекта Бисерка Илијашев и новинар Рајко Рајо Поповић

ПЛАНСКИ развој, уређење и велика слога мештана, мотиви су због којих је архитекта Бисерка Илијашев почела да пише монографију о Банатском Великом Селу код Кикинде. Четири године је сакупљала планове, старе фотографије, податке и сведочанства о томе како је село настало, добило име и како су га Крајишници, који су овде дошли после Другог светског рата, изградили па је једно од најуређенијих у Србији.

– Настало је од три постојећа сестринска села: Светог Хуберта, Шарлевила и Солтура, у којима су, до Другог светског рата, живели исељеници из Лотарингије и Алзаса, простора на граници између Француске и Немачке. Та села била су прва плански формирана насеља у непосредној близини Кикинде у 18. веку. Највећи број колониста из Лотарингије стигао је у Банат између 1769. и 1772. године – пише у монографији „Банатско Велико Село – прича о селу и људима“ која је ових дана промовисана.

По завршетку рата, села Свети Хуберт, Шарлевил и Солтур остала су празна јер су се становници најчешће вратили у своје родне крајеве. У напуштена места колонизацијом је досељено 480 сиромашних породица из Босанске Крајине. Када су горштаци, „влаком без возног реда“, стигли у место где се састају небо и земља, чудећи се где сунце излази и бојећи се како нема иза чега да зађе, јер нема брда, најпре је требало да му дају ново име. Нису лако могли да се договоре, па су нашли средње решење, да село буде Банатско и Велико. Тако је „крштено“ Банатско Велико Село.

– И данас је место подељено на три рејона, а сваки је, у ствари, некадашње село. Стари називи још се користе. Нико не каже да живи у првом, другом или трећем рејону већ у Хуберту, Шарлевили или Солтуру. Главно село било је највеће, а то је Св. Хуберт – записали су Илијашева и новинар Рајко Рајо Поповић, коаутор ове вредне књиге.

Досељеници из Бихаћа, Босанског Петровца, Дрвара и Кључа схватили су да ће село изградити само велика слога. Удружили су се и заједничким акцијама, вођени менталитетом ратних победника, самодоприносима за које је гласало некада више од 97 одсто мештана, направили су себи угодно место за живот којим се поносе њихови потомци.

– Село је имало асфалт у свим улицама пре него Кикинда – тврди Поповић, који је био и председник Месне заједнице и живи у овом месту.

– Већ 1949. играђен је задружни дом, 1962. асфалтни пут до Накова, три године касније нова основну школу, па за две године фудбалски стадион за 1.160 гледалаца. Већ 1970. главне улице имале су електрично осветљење. Наредне године почела је градња водовода. Чим се заврши једна инвестиција почињала је друга, па су до 1977. године све улице биле асфалтиране. Нова здравствена станица изграђена је 1986. и, за мање од годину дана, отворени су базени. Свака кућа у селу грејање на гас имала је 1989, а 1991. изграђен је нови пут до Кикинде од осам километара. Тако је село добило директну везу са градом – наводи се у монографији.

А о слози Великоселаца, можда, најбоље сведочи један надгробни споменик. Подигнут је Михаљу Масунгу, Немцу који је остао да живи у селу и после Другог светског рата. По његовој жељи, текст на надгробној плочи исписан је с једне стране на српском и друге на немачком језику.

– Масунг је саветовао Крајишнике како да обрађују земљу, позајмљивао им пољопривредне алатке, упрезао с њима коње. Његов син био је голман у сеоском фудбалском тиму Козара, а мештани су га звали Мишко. Када је Масунг једном отишао у Немачку да посети рођаке и пријатеље, причао им је како су нови становници изградили тротоаре, задругу, да имају водовод, а куће купатила. Нису му веровали ни када им је рекао да су изградили пут до суседног Накова и сами, ручно, као подлогу постављали циглу по циглу, рекли су му да је – комунистички пропагатор. Али, Масунг је био добар човек, који је волео своје нове комшије, волео је Србе – сведочи Рајко Рајо Поповић.

 

МАЊЕ СЛОГЕ?


Данас у селу живи око 2.500 становника. Слоге је, изгледа, мање него раније…

– Мислила сам да монографију треба да изда Месна заједница, али нису били заинтересовани. На срећу, тог посла се прихватила Народна библиотека „Јован Поповић“ из Кикинде – напомиње Бисерка Илијашев, архитекта у пензији, која је иначе написала неколико књига о градитељској баштини Кикинде.

Преузето са: novosti.rs
Извор: Р. ШЕГРТ

Нема коментара

Напишите коментар