Културна заједница Крајине организовала књижевно дружење поводом годишњице злочиначке акције Олуја

 

Крајини у част

КЗК је организовала читање родољубиве поезије посвећене Крајини 2.8.2019. у просторијама УРВМИ на Савском тргу. Након тог дружења књижевника из Удружења књижевника Крајине услиједио је округли сто на на тему Могло је и другачије бити.

На самом почетку Жељко Кукић је разочарано констатовао да се велики број књижевника није одазвао његовом позиву.

Каква би крајишка поезија могла бити него дирљива, потресна и носталгична.

Први са читањем поезије је кренуо крајишки књижевник Мићо Јелић Грновић. Прочитао је своју пјесму под називом Нарицање српског пјесника гдје каже „неко вуче приколицу и у њој дјечицу, неко прасе, неко псетанце уза се, неко лонац неко козу, а сви Срби у очима росу, неко замрзивач, а неко покривач, нико не зна зашто узе, у очима стално сузе, куд идемо, камо ћемо…”.

Братислав Браца Агбаба прочитао је пјесму Вјетрови Крајине, у другој пјесми под називом Плач  жали за Ликом, док је назив треће пјесме Димњак.

Милан Ђерић је прочитао Крф, У крошњи свеске и Прапорци.

Никола Корица прочитао је завршни дио поеме Ђе ћемо сад? Пјесма је настала око 15 дана након Олује и осликава то вријеме, расположење, како је рекао Корица и нека питања која до данас немају одговора. То вријеме је назвао временом ни живота ни смрти, и гдје се људе моле Богу само да не буде горе, јер по старој изреци каже се да несрећа нит копа нит оре. Друга пјесма је посвећена његовој мајци, Под иконом , али по његовим ријечима и свим мајкама Крајине. Носила, пркосила, тукла у обе руке вукла, копала, прала, маштала, праштала, испаштала, трчала, згрчала, сузе ронила, шила, прекрајала, умиривала, јадовала, гладовала… прела и плела, самовала страховала, ишчекивала…. све је то радила мајка. Његова трећа пјесма била је Оксидација времена.

Милан Пађен је прочитао Крајино моја, Глина, На обали Уне у којима жали за својим завичајем.

Снежана Миладиновић Лекан читала је своје пјесме Косово ме и Банија боле,  Димензија бола и Стихове пишем пламеном срца. Снежана је  рођена у Београду, али је банијског поријекла. Током дјетињства све своје школске распусте је проводила на Банији код баке и дједа. Члан је Удружења књижевника Србије, а овом приликом је постала и члан Удружења књижевника Крајине.

Милка Глушац је опјевала колону у истоименој пјесми. Колона… на путу безнађа, страха и неизвјесности. Микла је навела да их судбина гони, питајући се која то субина крајишку дјецу дира. Говорила је још двије пјесме Аманет и Гаврило Принцип.

Љиљана Ћујић је прочитала Далматинске стене, Мисли ми се роје и Српска душа.

Бранко Зрнић је подијелио са присутнима стихове својих пјесама Намеће се злочин, За тебе се отимају и Судње је вријеме.

Вјера Гаровић није из Крајине, али на Алтини је окружена Крајишницима. Најбоља пријатељица јој је Нена Брезановић из Слатине (Западна Славонија) којој је и посветила пјесму Нено.  Прочитала је још и Молимо се даће Бог и Звијездо српска.

Драган Колунџија прочитао је Лампа на Банији. Драган Колунџија је почасни предсједник Удружења књижевника Крајине. Прочитао је и пјесму из своје збирке Злато и родитељи коју је објавио 1965.године.

– Да напишем књигу о родитељима утицало је то што сам у својој четрнаестој години отишао из завичаја Горње Водичево између Босанског Новог и Костајнице. Помогла су ми и два стиха руског пјесника Љермонтова који гласе… „ ужасна је судбина оца и сина живјети одвојено и тако умрјети”.

Жељко Кукић у својој пјесми Стидите се поручује Хрватима да се стиде бодљикавих жица, логора и тамница, ђердана од дјечијих очију, сапуна који су кували од људских органа…

Бранка Мосуровић је прочитала пјесму која још нема назив.

На самом крају Банијац Милош Бајић који је дошао на Округли сто, замољен од Жељка Кукића, прочитао и своје двије пјесме, Крст и пет каменова по истоименој збирци и Чекајући вече.

Текст и фото: Драгана Бокун

Нема коментара

Напишите коментар