Културна заједница Крајинe организовала свечану академију у част Републике Српске

На Савском тргу, у Дому ратних војних инвалида, 11.1.2020. Културна заједница Крајине на челу са Жељком Кукићем организовала је свечану академију у част Републике Српске.

Након поздравне ријечи домаћина Жељка Кукића, присутне госте је поздравио потпредсједник КЗК академик проф. др Велимир Ћеримовић.

– Република је успјела и траје, међутим, битка која је вођена оружјем, данас траје ријечима. Боримо се, да се сачува оно што смо створили, боримо се да је одржимо, иако то у данашњим условима није лако. Видите да у друштвено-политичким догађањима на овим просторима, сви на неки начин покушавају да „размрдају“ српство.

Историју коју су писали побједници, како наводи Велимир Ћеримовић били смо присиљени да учимо у школама због братства и јединства.

– Братство и јединство нас је скупо коштало. Највећу цијену смо поднијели за то. Морамо схватити значај ових јубилеја, морамо оживљавати сјећање на жртве које су пале за Републику Српску. РС је народна творевина, не само правна. Јединство је важна порука са овог скупа – рекао је Велимир и додао да недостаје министраство или центар који би водио рачуна о Србима у региону, јер сви воле да су повезани са матицом Србијом.

Раде Каралић предсједник ИО Удружења Козарчана у Београду посебно је истакао једниственост политичара у Републици Српској, када је у питању обиљежавање 9. јануара.

– Жао ми је што овдје нема представника Републике Српске, а ни више медија који прате овакве догађаје. Српско коло на челу са уредником Трифком Ћоровићем, и Миодрагом Линтом, је један од ријетких медија који нас повезује – рекао је Каралић и позвао све на јединство.

– Упућујем, такође и подршку нашем народу у Црној Гори.

На свечаној академији присутне је поздравио и Миодраг Линта, предсједник Одбора за дијаспору и Србе у региону. Линта се прво осврнуо на оснивање РСК, која је основана 19.12.1991. Настала је најприје као одговор на усташки режим Фрање Туђмана, и као посљедица оправданог страха српског народа у Хрватској да ће му се поновити 1941. година

– Република Српска Крајина је доживила катастрофу из два разлога, први је због двоструких стандарда западних сила, а други је због недговорне политике тадашње власти на челу са Слободаном Милошевићем – наводи Линта.

Врло је важно његовати културу сјећања, да се сјећамо 19.12. сваке године. Србија се не бори довољно за истину о правим узроцима рата на простору бивше Југославије.Морамо да упознамо свијет са страдањима Срба.

– Не могу се довољно схватити деведесете, ако се не зна истина из Другог свјетског рата. Сада имамо парадоксалну ситуацију да народ који је доживио страдања у Првом и Другом свјетском рату се проглашава геноцидним – рекао је Линта.

Линта је реаговао и на изјаву бошњачког члана Предсједништва БиХ Шефика Џаферовића да је Декларација о проглашењу Републике српског народа БиХ 9.јануара 1992. године почетак свег зла у БиХ.

– То је почетак агресије, масовних злочина, етничког чишћења и геноцида над бошњачким народом, сматра Џаферовић. То су те непријатељске политике Загреба и Сарајева, а исти је случај и са Коовом и Метохијом. Морамо се борити против лажног мита о Сребреници и лажног мита о Вуковару, јер нам се жели наметнути етикета геноциднг народа.

Линта се сложио са академиком Велимиром Ћеримовићем да питање Срба у 8 држава региона, гдје само у Мађарској и Руминији донекле повољан положај Срба, треба посебна државна институција, Министраство за Србе у региону, гдје би се неколико десетина, озбиљних и стручних људи бавило проблемима Срба из региона.

– Важно нам је да јачамо јединство, да сачувамо језик, ћирилицу и крсну славу. Изузетно нам је важно међусобно поштовање и уважавање.

Проф. др Слободан Реметић из Академије наука и умјетности Републике Српске се нада да смо са неким заблудама рашчистили и да смо се напокон окренули националним вриједностима.

– Зовем се Слободан, а то име сам добио по рођењу 1945. и тиме вам је све јасно. У напредној кући сам рођен, а 1992. сам вратио славу Светог Луку, икону су ми донијели из Хиландара. Наш народ који није живио у матичној српској држави прошао је за тим лажним и туђим звонима више него остали. Ипак, као народ очували су нас језик, косовски мит и гусле.

Министарство за културу и Инстистут за српски језик и Институт за књижевност, спровели су истраживање како се сада третирају гусле у Срба, у овом савременом свијету. Ко су личности које су опјеване, шта је са Вуковим језиком, односно херцеговачко-крајишким дијалектом.

– Прво смо обишли ужички крај, затим Црну Гору и Херцеговину. У Невесињу пјевају о Митровданској бици. Гусле и народ су врховне судије. Тако су се у пјесми нашли Младић, Караџић, има чак једна пјесма и о Шешељу. али, нигдје није било Вука Драшковића. Чуо сам од гуслара, неће га гусле, кога неће гусле, није међу људима.

Вријеме је буђења, наглашава Реметић. Мора се испоштовати аманет Светог Саве.

– Морамо да се обожимо, да духовност гдје треба из пепела извадимо. Морамо се сјатити сви у једно јато, Срби гдје год да су да буду јединствени када су у питању важна национална питања – рекао је Реметић.

Да је 9. јануар важан не само за Републику Српску, већ за сав српски народ нагласио је проф. др Срето Танасић из Одбора за стандардизацију српског језика.

– Послије дужег времена српски народ је негдје успио и да нешто добије, а не само да губи. Матица српска чији сам члан, веома држи до српског националног и културног простора кроз своје програме. У Бањалуци такође постоји испостава Матице српске.

Ми, нажалост још увијек немамо утврђену националну стратегију. Што се тиче српског језика, немамо потребе да кривотворимо, али морамо бити боље организовани на очувању језика, свијести у врху државе, која треба да буде подршка и подстицај.

– Послије усвајања Устава, били смо дужни да усвојимо Закон о језику, а то још нисмо урадили. Његов задатак је да на цивилизован начин регулише статус српског језика, бар у Србији. То би нам био ослонац и за заштиту језика изван Србије.

Др Алек Рачић аутор књиге Здравствене последице Нато бомбардовања 1995/1999. године, сматра да је Србија погрешила што није наплатила одштету за директне посљедице Нато бомбардовања. Он је написао економски елаборат гдје би одштета била 105 милијарди долара за оно што су порушили. Осврнуо се и на бомбардовање Републике Српске.

– То бомбардовање је потпуно маргинализовано, и ја сам га у књизи посебно обрадио. Са мојим покојним професором Гојком Стојчићем сам ишао у Општу болницу у Добоју да вршимо хируршке интервенције главе и врата најтежих пацијената, неке сам описао и у књизи. Ми смо већ тада установили да је бомбардовање Републике Српске наставак експеримента бомбардовања Ирака.

Тада је постојала комисија Министарства здравља Републике Србије које је 1995. године било изабрано од тадашње министарке Лепосаве Милићевић, да пређе границу и испита посљедице бомбардовања у Републици Српској, али политичким одлукама нису отишли да то испитају.

– Тим бомардовањем је дошло до повећања малигних болести у Републици Српској, јер је кориштена муниција са осиромашеним уранијумом и плутонијумским пенетраторима. Разлог због којег се не слажем са актуелним властима у здравству, ако се бомбардује шире подручје Дрине са недозвољеним средствима, а Дрина се улива у Саву, а Сава је пијаћа вода за већину Срба, питам се како може то да их не интересује. Како Батут може да прави пресјеке стања здравља прије и послије 1995, а да не рачуна посљедице бомбардовања – наводи Рачић.

1995. године је у Републици Србији са Косовом и Метохијом било 5800 обољелих од малигних болести, данас их је 58.000 без подручја Косова и Метохије.

– Нема билошког фактора за повећање броја обољелих од малигних болести осим бомбардовања.

Присутне је поздравио и предсједник Коалиције удружења избјеглица из Хрватске Миле Шапић прије свега је упутио честитке Републици Српској са поруком да истраје и издржи све нападе, да њени грађани живе у миру.

– Жеља ми је да оваквих скупова буде више широм Србије и Републике Српске, а и да се укључи што већи број младих људи како би они наставили са обиљежавањем овако значајних датума – рекао је Шапић.

Испред Завичајног удружења Славонаца обратио се Перо Тарбук. Оно на шта је он посебно указао, како се након многобројних састанака и округлих столова, трибина не провјери шта је од договореног реализовано. Много се прича, а мало се резултата види.

Гордана Јеж Лазић, Богданка Бајић и Славица Клајн читале су пјесме, времешни Бранко Стефановић свирао је неколико пјесама на самици. Иако има 95 година, није му било тешко да дође и уљепша ову свечану академију извођењем неколико нумера, што је испраћено великим аплаузом. Наступио је и народни гуслар Радисав Чејовић.