АКТУЕЛНО:

Личанин који не може без Лике

Ребић је село у Лици, удаљено од Удбине свега три километра. У некад бројном и богатом селу сада живи свега десетак становника. У плодном Крбавском пољу људи се и данас, баш као и у минулим временима баве сточарством и пољопривредом. Један од њих је и Никица Ћосић, заљубљеник у своје личко село.

Иако има преко шездесет година, Никици Ћосићу не недостаје ни воље ни снаге да се у коштац ухвати са животом у селу, борбом за опстанак, пословима у пољу и кући, а све то беспрекорно радећи као да се ради о вишечланом домаћинству, а не једном човеку. Види се то и на сваком кораку његове дедовине. Кућа, окућница, цвеће и шљивици, летњиковац, сваки детаљ на имању уређен са пуно преданости и љубави, права су слика овог личког домаћина.

Након година проведених у избеглиштву, вратио се у своје село Ребић, да обнови своје имање и удахне му нови живот. Оно некада и ово данас не могу се поредити, каже Никица. Људи су одувек, бар у овим крајевима, живели од пољопривреде и сточарства, али је живот био другачији јер су људи били бољи.

– Од некадашњих преко стотину становника, данас нас је у Ребићу тек десетак. Пре рата живело се од сточарства и пољопривреде, народ је држао краве, коње, овце, обрађивала се земља и сијало жито. Помагали су једни другима, па је сваки тежак посао био лакши. Данас нас је јако мало, а и ово што нас има готово да нико ни са ким не може. Тужно и жалосно, али је тако. Ја сам у избеглиштву највише времена провео у Црвенки и, верујте ми, више сам се тамо мучио и радио за седам година него овде цео живот. Нисам више могао да поднесем ону низину. Брда и планине од рођења су ми били срцу ближи, родни крај ме је вукао стално, зато сам и одлучио да се вратим овамо – искрено и отворено прича Никица за портал.

Помогли му добри људи

Црвенку и Србију за собом је оставио пре пуних шеснаест година. Знао је да неће бити лако, да посла нема, да се ни у шта сигурно не може поуздати ни ослонити осим на земљу коју су му преци оставили. Рада се није бојао нити му је био стран, а знао је да човек који може и хоће да ради, бар гладан неће остати.

– Чињеница да имам близу осамнаест хектара своје властите земље за почетак је била довољна да знам шта ћу радити када се вратим. Одлучио сам да се бавим пољопривредом јер је опште познато да посла нема, нарочито за људе који су у неким зрелим годинама. Имао сам срећу да сам, одмах по повратку, упознао двојицу људи који су ми много помогли да „станем на своје ноге“. Обојица њих су Хрвати, један Слонка Јозеф из Карловца и Динко Шимуновић из Сплита. Од првог дана до данас могао сам да рачунам на њихову помоћ, поставили су се према мени као прави људи и у међувремену постали добри пријатељи. Мало је таквих данас, али зато увек треба истаћи кад је неко човек, кад има те људске особине које се истакну у невољи – посебно наглашава Никица.

Личанин није Личанин без своје капљице

Захваљујући њиховој помоћи , данас сам обрађује једанаест хектара земље. Како сам каже, живи од свог поштеног рада. Уз припрему ораница за сетву, сетве, косидбе и свега што уз то иде, обрађује и малу башту у којој има све поврће за своје домаћинство. Овај вредни домаћин има и велики шљивик, који му омогућава да производи квалитетну личку ракију за сопствене потребе, а Личанин без своје капљице шљиве и није Личанин, каже нам у шали Никица, истичући да је од тешког свакодневног рада гора само самоћа, која већ одавно станује у готово пустим личким селима.

– И овај шљивик и окућницу косио сам већ девет пута ове године. Волим да је све уредно, трудим се да то одржавам како треба. Шљиве су ове године знатно мање родиле него прошле, али опет ће бити за који котао шљиве. Ја сам своје одавно попио, не конзумирам више ни капљицу ракије, али волим да имам, да могу почастити пријатеље, госте који сврате. Какав је то Личанин ако вас не дочека или не испрати са правом личком шљивом? Када је мој брат садио овај шљивик, ја сам тада могао попити и гледао како је радио, а данас је дошло време да ја печем ракију од тих шљива, а он гледа и пије. Све се мења. Мењају се времена, ситуације, мењају се и људи. Најгоре је што више нема ко, ни радити па ни попити – шаљиво али и сетно прича Никица.

Лика и данас, без обзира на све недаће које су је протеклих деценија задесиле, има пуно потенцијала. Размишљао је Никица и у том правцу, да се мало орјентише ка сеоском туризму који је се све чешће истиче последњих година, али и за то је потребно више радне снаге, више руку да услуже и испрате. Није то посао за човека који живи сам.

„Ништа нема црње од земље и самоће“

Да има смисла за такве ствари, види се опет на сваком кораку његовог имања. Уредио је собу за госте, направио летњиковац у којем би за трпезом могло седети и двадесет људи, испекао шљиву, направио домаћи ликер од дрењина, свуда засадио цвеће, руже, на готово сваком дрвету направио кућицу где током читаве године храни птице, и свашта још нешто да се очи и душа нахране миром и природом, погледом на којем би му многи позавидели, и зраком који би годио нарочито градским плућима.

– Овај крај, нарочито у данашње време, погодан је за развој туризма. Близу су Плитвице, Церовачке шпиље, Озеблин, недалеко одавде је извор Уне, са друге стране је манастир Крупа у Далмацији. Све је то близу и свуда је природа предивна само да има ко са тиме да се бави. Да сам мало млађи, не бих имао дилему, овако је то тешко кад је човек сам а године иду. Слушао сам недавно када је једна бака рекла: “Ништа нема црње од земље и самоће“, и баш је тако – искрен је Никица.

Од последњег рата па на овамо, променило се све, каже нам Никица, евоцирајући успомене на село какво је било пре непуне три деценије. Живота је било на сваком кораку, а данас сеоским сокацима мало ко прође. Раније су људи обрађивали сваку стопу у овом личком селу, а од пољопривреде и сточарства живело се добро. Узгајале су се и тада традиционалне пољопривредне културе, својствене овом поднебљу.

– Земља је овде плодна, успева и жито и кромпир. Људи су раније од тога могли пристојно живети. Још ако имате стоку, онда затворите тај читав круг, можете произвести скоро све што вам је неопходно. Данас, да има ко радити, могли би продавати и сир и басу, и ракију, ликере и џемове, мед са ових непрегледних ливада Крбаве, ма све што човек својим рукама произведе. Некада се живело добро, данас је све животарење. Пазите, ја од када памтим није било године да двадесет и девети новембар буде без снега. Тада смо имали традиционално колиње, за које сви знају, и снег би увелико завејао Лику. Данас дођу Божићи, Нова година, а иде се у танким мајицама. Све се променило, клима па и народ – закључује Никица.

Најлепше место за живот

Лика је, бар како каже Никица, најлепши крај за живот и немерљива је штета што остаје пуста. Млади су, баш као и у другим крајевима, отишли у потрагу за лагоднијим или лакшим животом. Да није пар људи који се и данас баве сточарством Лика би, како Никица каже, постала „пустиња над пустињама“. Он, и поред тога, не би свој комадић Лике мењао за цео свет. То што га ујутро буди цвркут птица које чекају жито или мрвице из његове руке, слобода коју осећа корачајући својим имањем, мирис ракије која тек потече из ватром заложеног котла у јесен, дружење са пријатељима или могућност да их, баш као и нас, при одласку почасти својим домаћим ликером од дрење, никаквим новцем се не могу платити.

Он од свог рада има довољно за живот, трошкове, за уплату још које године радног стажа до пензије и ништа му материјално више не треба. За све остало има воље и времена, па и за лов, свој хоби којег се никада није одрекао. Сусрет са медведима, јеленима, вуковима, дивљим свињама, нису тек „ловачка прича“ једног ловца, већ доживљаји које поткрепљује фотографијама које поносно чува у свом летњиковцу.

Иако су сведоци демографског суноврата, Личани и даље вјерују да Лика неће остати пуста, да ће живота бити у овим питомим селима, јер га је одувек и било. У тој нади и вери да ће у годинама које долазе бити боље, испратио нас је честити домаћин Никица Ћосић, који нам је сопственим примером показао да снажна воља и љубав према своме селу могу удахнути, бар на кратко, живот у личким селима жељним младости, као некад, када су жуљевите руке сведочиле о раду, али и љубави Личана према Лици.

Преузето са: Банија онлајн

Нема коментара

Напишите коментар