Личко село Доња Суваја, засеок Залужје – Пристојан живот од личког сира

У личком селу Доња Суваја, засеоку Залужје, породица Дубајић бави се узгојом стоке и производњом крављег сира. Порушено породично имање, након рата, успели су да обнове и на њему створе могућност да постану газде, своји на своме.

Када је, у време бомбардовања Србије, Марица Дубајић одлучила да се врати у своје Залужје заједно са сином од шест година, затекла је, каже, само рушевине и пустош. Знала је да нови почетак неће бити лак, али упорност и жеља да све поново крене градити на темељу некадашњег дома нису остављали простора за дилеме и неодлучност. Сваки пут почиње оним најтежим, првим кораком, тако је било и у њеном случају.

– Син и ја смо се први вратили, после тога супруг. Одмах смо се пријавили као повратници и од једне организације, која је тада била активна у овим крајевима, за нови почетак добили краву. Уз краву је касније стигло и теле и нама је то било сасвим довољно да имамо оно најосновније. Овај крај је специфичан, погодан искључиво за бављење сточарством и било је сасвим логично да се тиме наставимо бавити. У ситуацији када посла нема човек нема ни дилема, па се одлучује за оно што је најизвесније. Ми смо тако почели и ево, данас син и супруг имају регистрована породична пољопривредна газдинства на своје име, бавимо се узгојем стоке и производњом крављег сира – укратко објашњава Марица.

 

Почели са једном кравом, а сада имају 26


Од једне краве Дубајићи су, уз пуно уложеног рада и труда, оформили садашње крдо од двадесет и шест крава, десетак телади и стадо од око стотину и четрдесет оваца. Све то је, уз остале обавезе у домаћинству, посао којим се баве Марица и Јово, те њихов син који се, након завршеног факултета у Ријеци, поново вратио у Залужје.

– Када смо се вратили син је имао шест година. Основну школу завршио је у Доњем Лапцу, средњу у Кореници, а потом и факултет у Ријеци. Тешко је до посла и са факултетом, а ми смо овде почели да се бавимо сточарством, па је и он одлучио да се врати и заједно са нама настави породични посао. Проширили смо колико смо били у могућности и сада имамо краве, телад, овце. Пуно је посла али се не жалимо јер од свог посла можемо пристојно живети – искрено ће Марица.

Ни једног тренутка не жалећи се на обавезе у домаћинству иако смо је, тога дана, затекли како се након кречења куће посветила послу око прављења сира, са осмехом нам је објаснила читав процес производње сира, али и саме почетке који су, у односу на данас, били неупоредиво тежи.

– У почетку је било доста примитивније и теже. Прво смо давали млеко на откуп, долазили су људи овде и испорука млека је била готово на вратима. Након тога, због цена откупа млека, окренула сам се ка прављењу сира. Свакодневно сам морала сирити јер се краве музу два пута дневно и млеко не може дуго да стоји. То је било напорно и захтевало је много времена. На наговор једног човека, који нам је редовни купац за сир, одлучила сам да променим начин прављења сира и купим лактофриз за млеко, и тако сам себи знатно олакшала посао – прича Марица.

А то што је за њу, како каже, знатно олакшан посао, сваки други дан изгледа овако:

– Краве муземо свако јутро и вече, али сирим сваки други дан. Од две стотине литара млека добије се око двадесет килограма сира. Млеко се не кува али је пастеризовано у пастеризатору. Ставља се у пластичне калупе и повремено окреће, затим осоли, оставља да одстоји и прими сол, а потом вади из калупа на сушење. Посла око сира имам четири сата, али се на готов производ и процес зрења чека око месец дана – укратко објашњава Марица.



За пласман сира се, каже, не брине, једино што би им додатно олакшало и живот и посао је реконструкција лошег пута до куће.

– Сваких месец дана долази човек из Сплита који откупљује сир. Долазе нам и људи кући, па се све може продати. Још када би нам поправили овај лош пут на који се годинама жалимо, све би нам било лакше. Човек у селу може пристојно живети и бити свој газда, сигурно лепше него у туђини, али треба нешто урадити и да би се људима олакшао повратак у село – закључује Марица.

Она се, као ни њена породица, због своје одлуке о повратку никада није покајала. Живе тамо где воле, раде оно што најбоље знају и не траже много, само комадић асфалта којим би им се лакше долазило, којим би несметано довозили храну за стоку. А ако је било коме у интересу да села оживе, онда је једини начин тај да чују глас људи који су на селу вољни да живе.

*Овај текст је настао у склопу пројекта „Ту гдје живимо“ који је подржао Фонд за потицање плурализма и разноврсности електроничких медија Агенције за електроничке медије.

Преузето са: srbi.hr

Нема коментара

Напишите коментар