Ливно и девет српских села, у његовом доњем пољу, готово остали без Срба
ОЛУЈА ЗАВРШИЛА ЗАПОЧЕТО 1941. ГОДИНЕ
Црква Успења Пресвете Богодорице, саграђена давне 1859. године, стоји на узвишењу изнад Ливна, код тамошње Гимназије, као свједок времена да су на овим просторима од давнина живјели и сада живе Срби. Нажалост, од некадашњих седам хиљада, колико их је било прије Другог свјетског рата, у границама некадашње општине Ливно, што је представљало трећину тадашњег укупног становништва, данас је преостало једва неколико стотина њих. Ратне 1941. година, звјерским усташким масакрима, побијено је и у јаме бачено преко 1600 Срба, од којих су њих 673 били дјеца. Колонизација је доприњела да Срба овдје буде још мање, а посљедњи ратни сукоби деведесетих су Србе, у овом крају, свели на бројку која не прелази четири стотине.
По ранијем договору, Миодрага Линту, предсједника Одбора за дијаспоруи Србе у региону у Скупштини Србије, дочекао је, у порти цркве у Ливну, Милош Дамјановић из удружења Огњена Марија Ливањска. Уз предсједника Николу Петровића, сигурно један од најактивнијих чланова удружења о коме и владика бихаћко –петровачки Сергије има само ријечи хвале.
ЦРКВА КАО ВЈЕРСКИ И КУЛТУРНИ ЦЕНТАР
Мјесто сусрета само по себи одређује и прву тему разговора. Обилазећи цркву, Дамјановић нас упознаје са историјом ове светиње.
„Црква Успења Пресвете Богодорице, саграђена је 1859. године и заштићени је споменик културе. До тада ливањски Срби нису имали цркву у граду, јер Турци нису дозвољавали њену изградњу. Послије реформи, средином 19. вијека, Турци су дозволили изградњу нових цркава у БиХ. Предање каже да је земљу за цркву дао један локални бег из Ливна и да су овдашњи Срби цркву изградили за мјесец дана, плашећи се да би неко од Турака могао да их заустави у томе. Звоник је дограђен 20-ак година касније. Црква посједује непроцјењиву колекцију икона које су даривале старе ливањске трговачке породице. Има четири „јерусалима“, велике иконе сликане на платнима које су Срби из БиХ и других дијелова Балкана, доносили са ходочашћа из Јерусалима. Током Другог свјетског рата није рушена, али је опљачкана и претрпјела је мању штету. У посљедњем рату црква није спаљена, али је неко на Видовдан гађао запаљивим метком, па је кровна конструкција планула, као и звона. Кров и звоник су обновљени након овог рата, захваљујући средствима које је обезбједила Влада Србије. Саме иконе је спасио фратар Марко Гело и оне су враћене цркви послије рата. Након тога су рестауриране у Бања Луци у Музеју Републике Српске и сад чекају повратак, али прије тога се треба урадити обнова и сређивање цркве“, у најкраћем реферише Дамјановић, додајући да у цркви има редовно богослужење које врши парох Предраг Црепуља.
Касније је отац Предараг за „Српско коло“ рекао да је за разлику од мањих цркава у селима које се лакше обнављају, храм у Ливну, осим што је законом заштићен, много већих димензија, а мора се обнављати истим методама као у време његовог грађења.
„Тачно је да је храм у посљедњем рату погођен запаљивим метком и почео је да гори. Спасио га је један Хрват православне вјероисповјести који је дошао на лице мјеста и замолио ватрогасце да локализују пожар, како читава црква не би изгорјела. Тако је сачувана лађа цркве, али је страдао кров па је црква дуго година киснула. Кров је саниран, сада је преостало да се санирају зидови, како бисмо у храм могли да вратимо наше драгоцјености, како би и оне посвједочиле да у Ливну не живе тамо неки Срби досељеници, већ да је то одвајкада њихов град, као што је то и град Бошњака и Хрвата. Сада радимо на проширењу парохијског дома, да то буде једна оаза за српски народ, прије свега, за оне који дођу у Ливно како би имали гдје преспавати, прошетати кроз свој град и да се у њему осјећају као свој на своме. Радимо и на сређивању порте и ако буде све у реду, када се обнови црква, крипта, парохијски дом и порта, то ће бити на понос цијеломе Ливну, не само православцима. Ускоро би требало да почнемо и са наставом вјеронауке и српског језика у парохијском дому, па ће то бити прави вјерски и културни центар, као што је некада било под Турцима и Аустроугарском, Црквено школска општина“, закључује отац Предраг, који у парохијском дому живи са супругом и сином Алексејем.
СПОМЕНИЦИ СВЈЕДОЦИ СТРАДАЊА
Јесењи лијеп дан је полако измицао, када смо се спустили од цркве и сишли до зграде Гимназије. Ту је некада дјеловало Српско пјевачко и тамбурашко друштво “Сундечић“ основано давне 1907. године. У оба свјетска рата зграда је уништена, а по завршетку другог ту се уселила школа.
Милош нам прича о активностима друштва док идемо магистралним путем према Босанском Грахову, тачније, српским селима у доњем ливањском пољу. И ова тема тражи више простора, овај посвећујемо садашњем времену. Са десне стране пута налазе се села Челебић, Бојмунте, Радановци, Врбица и Богдаши, док су са лијеве стране Чапразлије, Прово, Губин и Сајковић. За вријеме Другог свјетског рата са лијеве стране налазила су се партизанска, а са десне стране четничка села. Симболично, али истинито. Скрећемо десно у Челебић, прво село са српским становништвом у овом дијелу Ливањског поља. У рату деведесетих се ту налазила и линија раздвајања, дијагонално преко поља спојена са Чапразлијама све до Олује, која је ове крајеве закачила прије него РСК. Челебић и остала села због „гријехова“ из прошлости ни послије оног, а ни овог рата, нису добили асфалт. Нису боље прошла ни она српска с друге стране пута, мада су по тадашњим мјерилима била на правој страни. Хрватима су за вријеме комунизма изгледа „гријеси“ опроштени и сва њихова села су асфалтирана, а они који су чинили злочине за то добилали симболичне казне.
У Челебић стижемо до куће Николе Петровића. Обновио је своје имање и каже да сваке године долази овдје са дјецом, да ради земљу и да развија свијест код своје дјеце да је ово њихово и да им имање нико не може отуђити. Као добар домаћин позива у кућу, а ми бисмо радије, док се још бар мало види, да обиђемо ово и околна села. Никола нас води до школе гдје је на почетку Другог свјетског рата побијен велики број мјештана Челебића и сусједних села, а њихова тијела бачена у више гробница. Много касније је направљен споменик и земни остаци жртава пребачени су на једно мјесто. Недуго затим, Никола Петровић је делегацију Србије на челу са Миодрагом Линтом повео ка том мјесту. На споменику подигнутом 1956. године, а обновљеном 2014. године, имена породица са бројем чланова невино поубијаних људи, жена и дјеце. Укупно 405 њих. Читаве породице, неке и са по 18 чланова, су овдје завршиле.
Настављамо ка селу Сајковић, десетак километара удаљеном од овог мјеста. Ту нас је на самом улазу у село, поред пута, дочекао још један споменик. Овај је посвећен палим борцима из пет села у Другом свјетском рату. У посљедњим ратним догађањима, 1995. године и он је оштећен, али је захваљујући прилозима мјештана села и њиховим пријатељима, као и Урошу Росићу, носиоцу те активности, обновљен 2017. године. С Николом се враћамо до његове куће. Окупило се ту још неколико мјештана Челебића, углавном оних који су дошли на освећење цркве у оближњим Доњим Рујанима, гдје Срба више нема, да на достојанствен начин одају пошту свим жртвама ових ратова, али да скрену пажњу да Срба још увијек има у овом дијелу Ливањског поља.
Мрак је већ пао, разговор се наставља уз подложену ватру. Захладило је на скоро 700 метара надморске висине. Причи никад краја, а чини се да је много тога остало незабиљежено. До неког другог пута. Вријеме је и за повратак. Обилазећи споменике, слушајући свједочења, гледајући посмртне остатке у крипти поред цркве Успења Пресвете Богодорице у Ливну, не чуди податак да је овдје од скоро једне трећине, број Срба сведен на толико да ће се биолошки тешко икада опоравити.
ТЕКСТ И ФОТОГРАФИЈЕ : Жељко ЂЕКИЋ
ОСВЕЋЕЊЕ КРИПТЕ ЛИВАЊСКИХ МУЧЕНИКА У СЕПТЕМБРУ 2019. ГОДИНЕ
Испод Храма Успења Пресвете Богодорице у Ливну, подигнута је мала црква у чијој крипти се налазе земни остаци више од хиљаду православних Срба који су на најзвјерски начин страдали 1941 године. Њихове кости, дио накита, одјеће, извађени су из јама Равни Долац, Пролог, Пушница, Камешница и многих других 1991. године, уочи почетка новог страдања. У крипти се налази 1650 имена страдалих Срба, од оних чија су се године писале са 0 (нула), што значи тек рођених, до старих и немоћних људи. Аршин је био само један, да си по националности Србин.
Захваљујући Буди Симоновићу и другим људима који су прије рата пописали ове несрећне жртве, прича о томе да се не зна колико је побијено Срба, не пије воду. Само у јаму Равни Долац, 30. јула 1941. године, на Огњену Марију, бачено је 218 жена и деце. После 42 дана из јаме, дубоке 46 метара, извађено је живо четрнаесторо жена и дјеце. У својој књизи Огњена Марија Ливањска Будо Симоновић свједочи о овом и другим злочинима у ливањском крају наводећи за овај случај „да је само неким чудом и божјим провиђењем, супротно законима природе и медицине, њих четрнаесторо ипак преживјело пакао јаме Равни Долац и остало да свједочи о усташком звјерству какво не познаје људски род“.
Ова мала црква и крипта, по ријечима пароха ливањског Предрага Црепуље, требало би да буде освећена у септембру наредне године. Тада би централни скуп поводом обиљежавања постојања 800 година Српске православне цркве, по благослову владике бихаћко-петровачког Сергија, за ову Епархију требало да се одржи баш у Ливну.
