Манастир Лазарица на Далматинском Косову
Далматинско Косово је општи назив за пет села (Риђане, Рамљане, Уздоље, Рађе и Звјеринац), окупљених у истоименом пољу на подручју средње Далмације, удаљеног од Книна десетак километара.
Ово подручје обилује бројним археолошким локалитетима, а у једном од ископавања пронађена је и натписна греда украшена преплетом и карактеристичним кукицама где се помиње кнез Мутимир и 895. година.
У селу Звјеринцу 1889. године освећен је храм посвећен Светом кнезу Лазару Косовском, саграђен на месту где су и раније стајале зграде метоха манастира Крке.
Са благословом блаженопочившег епископа далматинског Стефана (Кнежевића), почела је ова светиња да се гради 1874. године и првобитно је била посвећена Светим праведним Јоакиму и Ани, али се њена градња веома споро одвијала, читавих петнест година. Разлог овог одуговлачења у изградњи огледао се у жељи епископа Стефана да храм посвети Светом великомученику Кнезу Лазару, јер се 1889. године обележавао јубилеј- 500. година од Косовског боја.
– Лазарица је замишљена као заветна црква. То је оно што оптерећује и саму цркву и ситуацију која је створена око ње. Ту се, на срећан начин, на примеру Лазарице, подесила религиозна намера, религиозни мотиви оснивача и политички који нису били ништа мањи него њен духовни значај. У реализацији те идеје највише је учествовао епископ Стефан Кнежевић. Начин на који је учинио да аустријским властима представи изградњу ове цркве, као религиозну ствар која се тиче националне заједнице, у то време врло проминентне у аустроугарском друштву, започео је тако што је постојала изразита намера да се црква посвети св. Јоакиму и Ани. Да ли је тако било у самом почетку или је већ код самих идеолога расла идеја да се посвети Светом кнезу Лазару, биће сасвим јасно када се црква освети и заврши – прича о настанку манастира Лазарица Бранко Чоловић.
Комеморисање Косовске битке у аустријском царству
Црква је освећена 1889. године у част петстоте годишњице Косовске битке и тиме је ударен темпо читавој националној идеологији Срба у Далмацији.
– Дакле, црква која ће у аустријском царству комеморисати свете косовске мученике, а посебно главног протагонисту битке и српске историје тога времена, Светог кнеза Лазара којег је црква канонизовала из простог разлога што је сматрала да је његова жртва истинска парадигма за оно што чини национални етос. Остало је забележено у „Српском листу“ да је приликом освећења храма било присутно 7.000 верника. Премда настаје крајем деветнаестог века она баштини све елементе архиктектуре који су били својствени и осталим споменицима, поготово у градским црквама, Скрадину, Бенковцу, Книну и осталим местима широм континенталне Далмације – наставља Чоловић.
Релативно раскошан иконостас поруџбина је настала 1902. године, када је Константин Петровић, трговац из Земуна, настањен у Грацу дао израдити иконе које је сликао извесни мајстор Тоша. Из приближно истог периода су и велике слике рађене техником уља на платну Вазнесење и Преображење Христово, настале у радионици Николе Ивковића у Новом Саду, 1908. године. Ова светиња даривана је од многих добронамерних људи. Никодим Милаш је даривао храм великом иконом Светога кнеза Лазара, док су богати трговци Срби и Хрвати даривали овај храм полијелејима, иконама и крстовима.
Благословом блаженопочившег епископа далматинског Иринеја (Ђорђевића), уместо првобитног звоника преслице 1935. године саграђен је нови звоник који осветио блаженопочивши патријарх српски Варнава (Росић), уз учешће епископа охридско-битољског Николаја (Велимировића), горњокарловачког Максимилијана (Хајдина), захумско-херцеговачког Тихона (Радовановића), епископа далматинског Иринеја (Ђорђевића), викарног епископа сремског Саве (Трлајића) и око седамдест свештеника.
Године 1940. црква Лазарица је проглашена манастиром и метохом манастира Крке, заветним храмом и названа је Света Лазарица.
Рад епископа Стефана Кнежевића
Личност Стефана Кнежевића, знаменитог далматинског епископа, обележила је другу половину деветнаестог века. Овај неуморни прегалац у винограду Господњем оставио је неизбрисив печат на православном духовном ткиву далматинских Срба, чији је пастир био готово педесет година.
– Епископ Стефан Кнежевић обележио је читаву другу половину 19. века. Када причамо о епископу Стефану, морате имати у виду двојакост његове појаве, са једне стране био је епископ, верска личност са одређеним обавезама и правима унутар онога што му канони задају, и са друге стране био је члан Царевинског већа у Бечу, неко до чије се речи, положаја и дела држало. Дакле, државном оквиру дугује политички статус, а по црквеном ставу унутар Карловачке митрополије дугује свој верски статус. У тој двојакости протекла је његова активност. И поред тога, његова правоверност, верска и национална, никада није долазила у питање. Средства је улагао у образовање младих, у школовање. За његове владавине оснивају се и учвршћују установе- конзисторија, каптол, а богословска школа прелази у Богословски завод у Задру. Његов хуманитарни рад, уз све то био је немерљив. Подстакао је образовање женске омладине, подигао је преко двадесет цркава изнова, обнављао и подизао капеле. Срби су, у његово доба, сакрализовали простор православља. То је најкраће што се о епископу Стефану може рећи – каже Бранко Чоловић.
У Другом светском рату, манастир Лазарица био је оштећен и изложен пропадању, а обновљен је тек 1964. – 1965. године. Обновљени манастир поново је страдао у земљотресу 1970. године. Уследила је поновна обнова, тако да је на Видовдан 1973. године свечано освећен. Време блаженопочившег епископа Стефана (Боце) (1959- 1978) остаће упамћено по обнављању прославе Видовдана на Далматинском Косову. Ову традицију окупљања код манастира Лазарице наставио је тадашњи епископ далматински Николај (Мрђа) (1979 – 1991).
Косовски мит живи и у Далмацији
Од оснивања, Света Лазарица је место саборовања далматинских Срба, а одлуком епископа далматинског Господина Фотија поново је оживотворен акт блаженопочившег епископа Иринеја Ђорђевића из 1940. године, којим је Света Лазарица проглашена заветним храмом и манастиром.
Године 1991. на трон епископа далматинских долази епископ Лонгин (Крчо), који је већ 8. новембра 1992. године формирао Црквени одбор за обнову манастира Лазарице. Све што се успело обновити, девастирано је у последњем рату 1995. године, манастир је претрпео мања оштећења у унутрашњости. Доласком Преосвећеног епископа далматинског Фотија 1999. године, почела је обнова ратом опустошене Епархије далматинске, тако да је у више наврата започињана обнова манастира Лазарице. У 2008. години, одвијали су се радови на уређењу конака, порте, спољних делова конака. Дограђено је и пет келија за живот монаха. На Видовдан 2008. године манастир Лазарица коначно је оживео јер је добио настојатеља у лику јеромонаха Симона (Кузмановића), сабрата манастира Крке.
Да је косовски мит још увек жив, недвосмислено показује манастир Света Лазарица, смештена на далматинском Косову, посвећена Светом кнезу Лазару и мученицима косовским јер у време њене изградње, крајем 19. века, Косово је било изван Србије, тако да је најзначајнији мит српског народа оживотвораван на самим рубовима његовог биолошког ткива, овај пут у Далмацији.
Видовданске духовне свечаности и даље око Свете Лазарице окупљају православне Србе са свих страна света, а ово свето место и даље ће остати оно што је било и у прошлости – место духовног окупљања и национални светионик чија нас светлост окупља и у најтамнијим ноћима нашег националног постојања. Због тога је Света Лазарица камен међаш нашег постојања и духовни бедем пред искушењем времена које долази.
Преузето са: srbi.hr
