Манастир Светог Николе – оаза духовног мира у срцу Папука
Манастир светог Николе у близини Ораховице један је од најранијих духовних, повијесних и културних средишта Срба Доње Славоније или Подравине. У самом срцу Папука смјестило се здање чија прича радо дочекује све православне вјернике, али и знатижељне добронамјернике жељне духовне обнове. Вијугав узак пут који пролази кроз нетакнути природни огртач завршава у долини, гдје је улаз у манастир св. Николе, исконску оазу мира. Угодан дочек приредио нам је отац Павле који се, осим живота посвећеног Богу и молитви, заједно с оцем Анастазијем брине о манастиру и цркви, а остатак слободног времена бави се производњом меда и других потрепштина нужних за живот у манастиру.
Обилазећи цркву, отац Павле упутио нас је у далеку прошлост која говори о постојању манастира св. Николе. Први писани извор о њему потјече још из 1583. године, гдје се спомиње храм светитеља Николаја, званог Ремета. Из овог записа се сазнаје да је манастир у рукама православних монаха. Манастирска црква грађена је у духу моравске градитељске традиције, у облику крста с високим ступовима који подупиру куполу и представља једини примјер архитектуре овог типа на подручју Славоније. Фрескосликарство је већим дијелом уништено. Ипак, на ступовима је сачувана генеалогија Немањића. Сликарски радови су слични остварењима у средњовјековној Србији. Иконостас је осликао Павле Симић из Новог Сада у назаренском стилу 19. стољећа.
Данас унутрашњост манастира открива неколико скромно опремљених просторија. Но у прошлости манастир је био значајан преписивачки центар, од краја 16. до краја 18. стољећа. По инвентару из 1758. године, манастирска библиотека је имала 25 српских рукописних књига. Поред бројних ораховачких монаха који су преписивали и украшавали рукописне књиге у манастирском скрипторију, вршено је и увезивање и опремање светих књига. Тим умјетничким занатом крајем 16. стољећа бавили су се ораховачки калуђери Дионисије и Теофило, а првих десетљећа 18. стољећа поп Стефан Ликић као умјетник дрворезаних графичких клишеја. За потребе манастира монаси су израђивали предмете од бјелокости, метала и дрвета те су посједовали богату ризницу литургијских предмета. Данас се многе књиге које су овдје преписиване чувају у Епископској књижници у Пакрацу, а управо је у току сређивање манастирске књижничне грађе.
Манастир чува и причу о моћима свете Анастазије, која се у Православној цркви слави као велика мученица Анастазија или избавитељица од отрова. О њеном се животу врло мало зна, осим да је умрла за вријеме Диоклецијанових прогона у Сирмиуму, данашњој Сремској Митровици. Према неким легендама, рођена је у Риму. Против своје воље удана је за римског патриција Публија. Но због својих кршћанских ставова и противљења прогону кршћана њезин супруг затворио ју је у тамницу. Након Публијеве смрти ослободила се заточеништва, раздијелила своје имање сиромашнима и свој живот посветила прогоњеним кршћанима. Позната је још као заштитница заробљеника, болесника тијела и душе те као заштитница од потреса. Православне цркве славе је 22. децембра.
Недалеко од манастира налази се и горски поток и благословљен извор зван Искрица или Светиња, који је вјерницима, али и путницима намјерницима, својом чистом и хладном водом духовна и физичка окрепа.
– Свој дан у манастиру започињемо молитвом у келији или својој соби. Обично се састоји од читања и Исусове молитве. Послије тога одлазимо у цркву, љети је то у шест сати ујутро јер тада има мало више обавеза, док зими то буде и мало раније, овисно о потребама. У току дана увијек нешто радимо, то се зове послушање, а вечерња служба је у четири сата поподне. Након тога имамо слободно, када се можемо бавити вечерњом молитвом у келији или можемо прочитати нешто што нас интересира – описује отац Павле свакодневни манастирски живот.
– Овамо смо дошли из манастира Острог у Црној Гори прије нешто више од три године. Дошли смо због обнове духовног живота на овом подручју. Основа сваког манастира у суштини су истина, Црква, богослужење и стална молитва па су и сви посјетитељи, без обзира на националну припадност, добродошли у манастир – наставља отац Павле.
Пост је један од најпрепознатљивијих облика православне духовности. Он је, објашњава отац Павле, и тјелесан и духован.
– Тјелесни пост састоји се у томе да се не једе храна животињског поријекла, осим рибе у оне дане када је дозвољено, а духовни пост односи се на суздржавање од лоших мисли и лоших дјела. У духовном посту читају се богослужне књиге, а идеја водиља јест да се прочитано проведе у дјело. Највећи пост који претходи православном Васкрсу је Велика четрдесетница. На крај овог поста надовезује се пост Страсне седмице, а завршава се празником Васкрсења. Пост је незамислив без причешћа па је зато вријеме Великог поста право вријеме за духовну обнову сваког кршћанина. Тада и у манастир св. Николе највише долазе вјерници који се припремају за свето причешће – прича отац Павле.
Манастирски мир и тишину нарушавају само вјетар, жубор потока и нека птица у даљини.
– Мир у себи, мир је свугдје у свијету. Само се треба потрудити кроз молитву. Човјек се треба сабрати и одвоји вријеме за Бога и своју душу. Духовни центар молитве је у срцу. У молитви прихваћамо Господа и његов стваралачки чин. Молитва захтијева скрушеност и смирај. Једна заповијест у светом еванђељу гласи: Љуби господа Бога свим срцем, снагом, бићем и душом и љуби ближњега својег као самога себе. Дакле, љубав према себи је љубав према Богу и ближњима – тихо говори отац Павле.
Кроз своју дугу и бурну повијест манастир је често пута био оштећен и уништаван. Но вриједне монашке руке увијек су га изнова обновиле и у ову светињу враћале духовни живот.
– Сваке године у манастиру нешто направимо, нешто поправимо. Успостављена је сурадња с државним институцијама око радова на цркви. Локална самоуправа помаже колико може. Међутим, најважнија је обнова духа јер овдје дуго времена није било свештеника па људима треба пружити духовну утјеху и повезаност – закључује отац Павле.
Током својег вишестољетног постојања овај манастир постао је свједок, учесник и кроничар духовних и културних догађаја везаних уз живот Срба у Славонији. Иако га није било лако сачувати, труд се исплатио. Повезивање људи у вјери и заједништву основна је мисија овог малог, али значајног братства у овом крају.
