Мартић: Зашто сам наредио гранате на Загреб

Некадашњи председник РСК, из затвора у Естонији, јавно, први пут после 24 године: Наредба је уследила када су усташе почеле да нам убијају жене и нејач.Моћни дипломата ми је поручио да сам у хаг сам себе “послао”

ЗА дом спремни”, пребијање српских младића јер навијају за Звезду, и најстрашнија ревизија историје. све то се догађало и 1990. године. Нисам хтео, али морао сам тада да станем на чело народног устанка против усташтва које је дигло главу после првих вишестраначких избора у Хрватској 1990. када је победио Туђман.

Овако, у ексклузивној исповести за “Новости”, говори Милан Мартић, некадашњи председник Републике Српске Крајине. Овај Србин из Книна, бивши полицајац, данас хашки осуђеник коме су светски моћници “разрезали” 35 година робије, после пуне 24 године отворио је душу за медије, и то иза зидина затвора Вангла у Тартуу, другом по величини граду у Естонији. “Новости” су биле логичан избор да се присети почетка страшних деведесетих година прошлог века:

– Сећам се да смо те 1990. добили информацију о новим полицијским црним униформама које су подсећале на одоре усташа из Црне легије. Тражили су од нас и да носимо шаховнице, као и да према диктату из Загреба хапсимо Србе. Тако нешто огроман број мојих колега полицајаца и ја нисмо могли да урадимо. Зато је букнула побуна у Книну јула 1990.

Могао би, каже Мартић, пуних 10 дана да прича о свему, и наглашава да не жели сажаљевање и да то “не дозвољава”. Указује и на то да се у Хрватској ништа није променило у протеклих 29 година, када је победом Туђмана на изборима усташтво поново оживело. Сећа се Мартић да су његове старије колеге те 1990. једноставно отишле из полиције. Био је, говори, док седимо један наспрам другог испред непробојног стакла овог естонског казамата, једини са инспекторским чином кога је судбина изабрала да се стави на чело побуњеног народа, иако је у то време био шеф полицијског синдиката.

– Лично нисам веровао да Туђман може да добије изборе. У његовој кампањи мржња против Срба била је огољена до краја. Ко би поверовао да ће Хрвати листом гласати за ту политику – пита се и дан-данас Мартић, додајући да Срби у Крајини нису мрзели Хрвате. – Знали смо шта су нам направили у Другом рату, плашили смо их се потајно, али нисмо веровали да ће у Европи доћи време да се поново роди једна таква наказа од државе. Мислили смо да Европа то неће дати. Срби ни данас не мрзе Хрвате, нити Хрватску, јер је то вековима била земља наших прадедова. Нажалост, реципроцитет од стране Хрватске је изостао.

Мартић нам, набрајајући имена Милана Бабића, Горана Хаџића, Радована Караџића, Милана Милутиновића и Слободана Милошевића, говори и да су сви српски председници који су се ставили на чело отпора наставку Другог светског рата – кажњени. Додаје и да је био први Србин који је “виђен” да ће робијати за наводне ратне злочине и први “забележен” за Хаг.

– Условно се може рећи, био сам прва жртва појаве неофашизма у свету. Догодила се акција “Бљесак”, када су усташе 1. и 2. маја 1990. буквално прегазиле Западну Славонију, а помоћи нам није било ниоткуда. Наређење да се гађа Загреб као упозорење донето је из очаја, када сам добио информацију о стотинама побијених Срба, међу којима је било 57 жена и деветоро деце.

Са Милошевићем фебруара 1994. године / Фото ЕПА

Нема коментара

Напишите коментар