Мартић: Зашто сам наредио гранате на Загреб
Некадашњи председник РСК, из затвора у Естонији, јавно, први пут после 24 године: Наредба је уследила када су усташе почеле да нам убијају жене и нејач.Моћни дипломата ми је поручио да сам у хаг сам себе „послао“
ЗА дом спремни“, пребијање српских младића јер навијају за Звезду, и најстрашнија ревизија историје. све то се догађало и 1990. године. Нисам хтео, али морао сам тада да станем на чело народног устанка против усташтва које је дигло главу после првих вишестраначких избора у Хрватској 1990. када је победио Туђман.
Овако, у ексклузивној исповести за „Новости“, говори Милан Мартић, некадашњи председник Републике Српске Крајине. Овај Србин из Книна, бивши полицајац, данас хашки осуђеник коме су светски моћници „разрезали“ 35 година робије, после пуне 24 године отворио је душу за медије, и то иза зидина затвора Вангла у Тартуу, другом по величини граду у Естонији. „Новости“ су биле логичан избор да се присети почетка страшних деведесетих година прошлог века:
– Сећам се да смо те 1990. добили информацију о новим полицијским црним униформама које су подсећале на одоре усташа из Црне легије. Тражили су од нас и да носимо шаховнице, као и да према диктату из Загреба хапсимо Србе. Тако нешто огроман број мојих колега полицајаца и ја нисмо могли да урадимо. Зато је букнула побуна у Книну јула 1990.
Могао би, каже Мартић, пуних 10 дана да прича о свему, и наглашава да не жели сажаљевање и да то „не дозвољава“. Указује и на то да се у Хрватској ништа није променило у протеклих 29 година, када је победом Туђмана на изборима усташтво поново оживело. Сећа се Мартић да су његове старије колеге те 1990. једноставно отишле из полиције. Био је, говори, док седимо један наспрам другог испред непробојног стакла овог естонског казамата, једини са инспекторским чином кога је судбина изабрала да се стави на чело побуњеног народа, иако је у то време био шеф полицијског синдиката.
– Лично нисам веровао да Туђман може да добије изборе. У његовој кампањи мржња против Срба била је огољена до краја. Ко би поверовао да ће Хрвати листом гласати за ту политику – пита се и дан-данас Мартић, додајући да Срби у Крајини нису мрзели Хрвате. – Знали смо шта су нам направили у Другом рату, плашили смо их се потајно, али нисмо веровали да ће у Европи доћи време да се поново роди једна таква наказа од државе. Мислили смо да Европа то неће дати. Срби ни данас не мрзе Хрвате, нити Хрватску, јер је то вековима била земља наших прадедова. Нажалост, реципроцитет од стране Хрватске је изостао.
Мартић нам, набрајајући имена Милана Бабића, Горана Хаџића, Радована Караџића, Милана Милутиновића и Слободана Милошевића, говори и да су сви српски председници који су се ставили на чело отпора наставку Другог светског рата – кажњени. Додаје и да је био први Србин који је „виђен“ да ће робијати за наводне ратне злочине и први „забележен“ за Хаг.
– Условно се може рећи, био сам прва жртва појаве неофашизма у свету. Догодила се акција „Бљесак“, када су усташе 1. и 2. маја 1990. буквално прегазиле Западну Славонију, а помоћи нам није било ниоткуда. Наређење да се гађа Загреб као упозорење донето је из очаја, када сам добио информацију о стотинама побијених Срба, међу којима је било 57 жена и деветоро деце.
Са Милошевићем фебруара 1994. године / Фото ЕПА
Усташе су, сећа се Мартић, очистиле цело подручје где је некада живело 15.000 наших сународника, а „удар“ на Загреб, тврди Мартић, „био је једини начин да бар покушам да упозорим Загреб да ћемо бранити свим расположивим средствима те недужне људе“.
– Већ 3. маја, док су српске куће у Западној Славонији још гореле, јавио ми се један моћни западни дипломата и рекао да сам се „уписао“ да идем у Хаг због ратних злочина.
Прича бивши председник РСК без зазора и о хрватским најавама да ће после одслужена казне морати да одговара за наводне злочине и у тој земљи. Пре двадесетак дана, на ТВ је чуо да су му у Загребу управо написали нову оптужницу „за неселективно гађање Карловца и Јастребарског“.
– Ни то за мене није ништа ново. У Хрватској ме пет жупанијских судова „частило“ са око 100 година робије. Готово да је за ширу јавност непознаница да су се 2014. Хрвати са естонским властима договорили да ме тајно пребаце у Хрватску, али је тај план осујећен. О свему сам чуо пошто сам 2014. поново дошао у хашку судницу да сведочим на процесу Горану Хаџићу. У Секретаријату Трибунала сам добио ове информације, али цео скандал је, ипак, гурнут под тепих.
О злочиначкој операцији хрватске војске „Олуја“ и потоњем прогону српског живља са вековних огњишта Мартић каже да тако није морало да буде:
– У Венсовом плану размештања снага УН у Хрватској до проналаска мировног решења јасно је писало да УН гарантују Србима опстанак на територији под њиховом заштитом и пише да уколико УН не могу да обезбеде сигурност Крајишницима, Југославија има право да интервенише. У „Бљеску“, а потом и у „Олуји“, ЈНА није предузела нити један корак да нас заштити. Такође, ни РС нам није помогла, иако смо и са Палама имали споразум о заједничкој одбрани – категоричан је наш саговорник.
Некадашњи председник РСК прича и о томе како је више пута телефоном пред „Олују“ покушао да од Милошевића чује како ће реаговати на најављену акцију Загреба. Каже и да је два пута безуспешно долазио у Београд. Ипак се на крају, каже, са Милошевићем чуо телефоном.
– Тих, последњих дана јула 1995, од Милошевића сам тражио да оповргне тврдње тадашњих хрватских медија „како Војска неће интервенисати у случају удара хрватских снага на Крајину“. Милошевић ми је то обећао, али ништа није учињено.
Срели су се Милошевић и Мартић после неколико година, али на сасвим другом месту – у Хагу. Ту су, каже, изгладили пријатељство.
– У Милошевићевом понашању није било нимало гордости, већ само жеља да одбрани српски народ од монструозних оптужби које нису имале никакве везе са стварношћу. Договорили смо се да му будем сведок за догађаје у Крајини када дође време за то – сећа се Милан Мартић. – Тражио је Милошевић од мене да причам како је заиста било и да слободно кажем да је тада игнорисао Крајину. У том тренутку можда му је тако највише одговарало, а мени је било у интересу да изнесем истину. После смрти председника Србије и СРЈ, могу само да слутим да је од некога добио обећање како Србији Косово неће дирати ако „да Крајину“, и претпостављам да је то хтео јавно да каже. Како је умро – и то је питање.
КЊИГА СЕЋАЊА
О ДОГАЂАЈИМА у Крајини од 1990. до 1995. и њеног пада Мартић је писао у књизи сећања. Још, међутим, није објављена, а, како нам каже, његова породица ће заједно са њим проценити када је време за то.
Кроз зубе, Милан прича о хашкој пресуди од 35 година затвора. Подсећа нас да га је осудило Судско веће којем је председавао судија Баконе Молота, човек који је потом свих оптужби ослободио Рамуша Харадинаја. Не може, каже, да заборави Баконеово питање током процеса: „Зашто се сами нисте иселили у Србију, тамо би вас, Крајишнике, признали као народ и тако бисте скратили муке и себи и Хрватима?“
– Ни Павелић се боље не би сетио – кратко и јасно каже Мартић.
Међутим, Хаг, како нам открива, „није био ништа“ за оно што га је сачекало у Естонији:
– Мој дочек на аеродрому у Естонији преношен је на телевизији – сећа се 6. јуна 2009. – У авиону су ми и руке и ноге биле везане лисицима. Када сам изашао из авиона, чекале су ме камере, а било је и Естонаца који су дошли да ме виде као „балканског Ајхмана“.
Потом је стављен у кавез, а онда буквално утрпан у комби. Затворски возач се залетао преко писте, а онда нагло кочио, док је кавез летео по унутрашњости возила.
– Не причам о томе да би ме неко сажаљевао, већ ради истине.
Тога дана, сећа се Мартић, нису му дали ништа да једе. Стављен је у самицу пуну грања, комараца и воде. Тачно 93 дана је био у потпуној изолацији.
– Када сам питао зашто, објашњено ми је да је то процедура, док се не навикнем. После три месеца пребацили су ме у ћелију одмах до ове. Ту је било воде до колена, а из зида су вириле огољене електричне жице. Тада сам на једвите јаде добио могућност да телефонирам и обавестио сам пријатеља, покојног Брану Црнчевића, у каквом сам проблему, а он је преко својих веза то сигнализирао јавности.
Затвор Вангла,фото В.Д.
Мартић нам открива и да му је главу у Естонији спасла жена из Међународног комитета Црвеног крста, која је са својом екипом стигла из Швајцарске, пошто су и званично у Женеви добили пријаву на услове у Естонији. У два наврата је састављала извештаје, не скривајући како је згрожена оним што је видела. Обећала је да ће га сигурно избавити из казамата, и тада су се услови мало поправили. Међутим, настаје обрт:
– Године 2012, ишао сам у Хаг да сведочим у корист Радована Караџића, и у Секретаријату суда сам питао за извештај Црвеног крста. Речено ми је да је негативан по естонски затвор, али ни близу онако како сам очекивао. Тада сам видео да је та жена уклоњена, да више не ради за Црвени крст, а да је извештај потписао неко сасвим други – прича Милан.
Нису успели да га убију, каже некадашњи председник РСК, а покушаја да га сломе било је на десетине.
– Овде, рецимо, само ја плаћам струју за све што потрошим, од кувала за кафу до грејања зими. То је минимум 50 евра. Естонским грађанима телефон је бесплатан, а мени наплаћују 1,36 евра по минуту. У овом затвору на зидовима ћелија, нарочито до пре неколико година, нацистичке свастике су биле уобичајена појава, док мени нису дали ни да читам књиге, које су означили као опасне, посебно не дела Добрице Ћосића.
Проблеми су били свакодневни. Са горчином прича како су му у посету дошли син, снаја и тек рођени унук и како је сина и унука могао да види, али не и снају, јер му – „није род“.
ИЗА РЕШЕТАКА ЧАК 900 ЉУДИ
У ЗАТВОРУ казну тренутно издржава око 900 људи, што је много више него што је пројектовано. Поред Мартића, овде су још двојица хашких осуђеника, наших сународника – Драгомир Милошевић и Милан Лукић.
Наш новинар испред затвора Вангла Фото Д. В.
И ЧУВАРИ БЕЗ МОБИЛНИХ ТЕЛЕФОНА
ЗАТВОР Вангла налази се у граду Тартуу, а 2002. године, када је направљен, био је најсавременија институција тог типа у балтичким земљама. Споља готово да личи на медицинску установу, а унутра је и чуварима забрањено да носе мобилне телефоне.
ПРЕПОЗНАЛИ БИ ГА
ПРОМЕНИО се Милан Мартић, али би га и данас препознали на улици. Упадљиво је мршав. Каже да му је то од „шећера“, од кога болује од 1995, када је Крајина пала.
Управа затвора била је изричита: сликање није дозвољено. На основу личног утиска нашег репортера, Војислава Танурџић, илустратор „Новости“, доноси нам данашњи изглед некадашњег првог човека РСК.
ПОМОЋ АМБАСАДЕ У ФИНСКОЈ
ДА би Мартића посетили у затвору у Естонији, где се налази од 2009, било је потребно да Амбасада Србије у Финској, која заступа интересе наше земље у балтичким земљама, на челу са екселенцијом Сашом Обрадовићем, интервенише неколико пута. Тек после личних контаката нашег амабасадора са управом најстрожег затвора у Естонији, и после много размењених мејлова о условима под којима новинар може да разговара са осуђеницима, „Новости“ су добиле 50 минута телефоном иза затворског стакла.
МОЈИ КРАЈИШНИЦИ БОРЈАН И ДЕГЕНЕК
ДА причамо нешто лепо, прекида нас усред разговора Мартић, па се прича спонтано преселила на фудбалски терен.
– Јесте ли видели Борјана и Дегенека шта урадише у квалификацијама за Лигу шампиона? То су моји Книњани, од једанаест Звездиних двојица су Крајишници – поносно нам говори Мартић, и открива да је гледао Звезду у мечу против Јанг бојса, јер га је естонска ТВ преносила. – Генерал Милошевић, Лукић и ја дуго смо се грлили када је судија дао знак да је меч у Београду завршен.
На питање да ли би волео да у ћелији има дресове Борјана и Дегенека, одговара нам потврдно, тихим гласом.
Преузето са: Вечерње новости
NIKOLAKRAJINALONDON
/
Onako kako si ti zajedno sa Kninom Republikom Srbskom Istocnom Slavonijom i citavom Srbijom ostavio na cjedili Srbski narod u Zapadnoj Slavoniji -Okucani i okolina , tako su tebe i Knin ovi preostali ostavili na cjedilu tri mjeseca kasnije .
понедељак, 27. март 2023.