Медари: Побијени, расељени, опљачкани
Због сестара Вуковић екипа „Портала Новости“ обишла је Медаре у којима је у Бљеску почињен окрутан злочин.
У недовршеном парохијском дому у Медарима, преко пута девастиране православне цркве без крова, међу зидовима пунима ратних ожиљака налази се гомилица новог намјештаја. Гомила јефтине иверице склоњена је у једну просторију, која је с једне стране потпуно отворена према дворишту, од којега се само застором неуспјешно брани. По намјештају има доста прашине, која се на њему скупља мјесецима. Онамо су га прије неколико мјесеци истоварили вриједни радници, послани из Средишњег државног уреда за обнову и стамбено збрињавање. Заправо, послани су они на другу адресу, ону на којој су их требале дочекати сестре Радмила и Мирјана Вуковић, али нису биле у прилици јер њихова кућа више није њихова.
Позната је то кућа у Медарима, селу у којем се догодио један од најгорих злочина Хрватске војске током ‘величанствене ослободилачке војно-редарствене акције Бљесак’, како о њој говоре дежурни митомани који се првог дана маја окупљају у Окучанима, не спомињући етничко чишћење тог дијела Славоније.
Причу о несретним Вуковићима знате. У рано јутро пролетерског празника храбри припадници Хрватске војске банули су у Медаре, баш у тренутку када су исто тако храбри припадници УНПРОФОР-а одлучили окренути главе на другу страну. Протутњали су селом оставивши иза себе 22 жртве. Нису бирали. Убијали су све што им је пало шака. Спасиле су се тек двије дјевојчице, које је у тренутку надахнућа спасио један војник који их је препознао. У Медарима је убијено више жена него мушкараца – њих 11, нечијих мајки и бака, није преживјело сусрет с ослободитељима, којима се сваког 1. маја у Окучанима клања државни врх славећи Бљесак.
Међутим, крваво јутро које је свануло у Медарима највише се памти по трагичној судбини породице Вуковић, која је живјела стотињак метара од споменутих мировних снага и линије раздвајања супротстављених братоубилачких армија, хрватске и српске. Тог су јутра припадници Хрватске војске убили Милутина (1945.), његову супругу Цвијету (1950.) и њихову седмогодишњу кћер Драгану. У сусједној кући, животима су сусрет с ослободилачком војском платили супружници Анђелија (1959.) и Ранко (1955.) Вуковић те њихово двоје дјеце, 11-годишњи Горан и његова сестра Гордана, која је тада имала осам година.
Нешто Вуковића је и преживјело, али само зато што у то вријеме нису били у Медарима. Тако се спасила породица трећег брата Вуковића, као и двије кћери Цвијете и Милутина, Радмила и Мирјана. Због њих двије ових смо дана обишли Медаре, село удаљено пар километара од Нове Градишке. Обишли смо кућу у којој су одрастале, а која данас стоји необновљена и празна. Та кућа више није њихова и зато онај намјештај с почетка приче скупља прашину у парохијском дому. Наиме, бирократи из Средишњег државног уреда за обнову и стамбено збрињавање очито нису били обавијештени да су сестре Вуковић цинизмом правосуђа изгубиле родну кућу у којој су били убијени њихови родитељи и сестра.
Наиме, сестре су својевремено судским путем затражиле одштету због убојства чланова њихове породице. Њихов захтјев суд је одбио. Прочитајмо заједно цинично образложење, писано бирократско-судским језиком: ‘Дакле, из проведених доказа оцјеном истих овај суд није нашао за утврђеним под којим околностима и на који начин је дошло до страдавања обитељи тужитељица, а нити тужитељице имају таква сазнања и доказе. Сама чињеница да се као дан смрти води 2. 5. 1995. г. у вријеме ВРА ‘Бљесак’ подручје Медари, само може упућивати на закључак да је до страдавања обитељи тужитељица дошло у вријеме и на простору одвијања војних и борбених акција, а што упућује на закључак да би се у таквом случају могло и може говорити једино о ратној штети, а за коју Република Хрватска односно тужена не одговара.’ На крају суд нервозно упозорава да ‘чак и да су тужитељице успјеле доказати да им штета коју су претрпјеле није посљедица ратног чина, односно ратне штете, захтјев истих је застарио’. Нормално, суд је сестрама послао и точан износ судских трошкова које морају подмирити – 24.000 куна.
Радмила Вуковић, која данас живи у БиХ и ради у болничком вешерају у Босанској Градишци, за Новости говори о томе како је након породице остала и без родне куће.
– Не знам што да кажем. Не могу да вјерујем да нам се то дешава, да нам сада ово раде… Дођемо у Медаре када морамо, тешко нам је доћи, претешко. Вријеме је прошло, али некако је све теже и теже. Тужбу смо поднијеле 2006. и тражиле одштету. Суд смо изгубиле, а нама су остали судски трошкови. Тражиле смо да нам их отпишу, али су нас ових дана поновно одбили. Наша имовина је сва девастирана, а сада су нам и то одузели. Мени су убили оца, мајку и сестру, стрица, стрину и њихово двоје дјеце. УНПРОФОР је био сто метара даље и повукао се. Како су нам говорили неки људи који су били заробљени, када су пролазили за Нову Градишку, видјели су наше поред куће. Гдје се то догодило, у кући или поред ње или у подруму код стрица, ја не знам. Никада нисмо сазнали што се точно догодило. Једном су нас звали у Осијек на неки предистражни поступак, али не знамо што је точно било. И онда нам на крају пошаљу намјештај и износ од 5.500 куна за обнову – прича Радмила Вуковић.
Пролазећи Медарима између порушених и обновљених а празних кућа, на улици не затичемо никога. Куцамо на врата куће у сусједству Вуковића. Отвара нам Јован Радмановић, који се својих драгих комшија добро и с радошћу сјећа. Срећом, Бљесак није дочекао у селу.
– Ја сам ту рођен. По професији сам млинар. У рату сам био у Окучанима, али нисам био војник. Добро сам познавао комшије Вуковиће. Страшно је што им се догодило, причало се да су цурицу удушили. Живјела су овдје три брата Вуковића. Овдје су прије рата били готово само Срби. Биле су и три-четири хрватске породице. Данас нас има мање од 50 и то сами старци. Нас су замијенили Роми. Доста их се населило у нашем селу. Има и доста Хрвата из Босне. Они су добри и фини, осим што смо и једни и други у истим проблемима. Када је почело оно, ја сам утек’о из Окучана у Маринце код Вуковара. Након мирне реинтеграције сам се вратио. Ишао сам на информативне разговоре више пута на полицију у Окучане. У рату сам имао радну обавезу. Радио сам као чувар у кухињи. Каже ми полицајац: ‘Свака ти част, ти си једини био у кухињи, свака ти част.’ Гањали су ме наши да ме обуку, али ја сам био старији човјек, имао сам ишијас па ме комисија ослободила – говори Радмановић.
У разговору нам се придружује његова снаха Милева Радмановић па нам обоје описују какво их је зло затекло у рату.
– Тамо гдје су они Роми, тамо је убијен један стари. Иза је још једна кућа гдје је убијено двоје старих. Овдје ближе Жељко Дићко и његова мати. Горе је убијен Јован, онда Јела Мркоњић, мало иза Раде и Драга Чанак, па Драга, Анка, Ката, Зора… У Машићкој Шаговини су на Светог Николу 1991. убили 69 људи – каже Милева и додаје да су ондје порушени сви споменици на гробљу и да у селу сада живи троје стараца.
– Дошао је сада неки буџован с мора, покуповао земљу, раскрчио све и држи овце – појашњава нам Јован како сада ствари стоје.
Можда ће и Медари ускоро добити свог буџована. Тај сценариј не би изненадио ни Милеву ни Јована, који нам показују куће у околици:
– Овај ту живи у Њемачкој, баш су му недавно провалили, ондје пријеко су била два брата, један је у Загребу, дође каткад, сви су се разишли… Ено тамо има једна старица, а на горњој страни су Роми…
Предсједник Вијећа српске националне мањине Бродско-посавске жупаније, Душан Ногић из Нове Градишке, резигнирано закључује како је државна политика остварила свој циљ.
– Циљ државе је био да се људи не врате. Рађено је све да се тај циљ оствари. Спора обнова, онда насељавање Хрвата из БиХ у куће које нису биле срушене и које би добили на привремено кориштење само како би се обесхрабрило оне који су се хтјели вратити, а нису имали гдје. Људи су годинама чекали документе и поврат имовине. Очито је да је држава имала план да се овдје изврши промјена становништва и тај план је успјешно остварен. Уз помоћ АПН-а повећала је број ‘подобних’. Срушим ти кућу или ти не дам обнову и онда откупљујем уз помоћ Агенције и то је то. Многе обновљене куће данас се продају. Прошло је пуно времена и људи се не враћају, уосталом, с ових простора сада се исељавају сви, тако да на повратак не треба рачунати. Оно исељавање је имало национални карактер, а ово економски – истиче Ногић.
У Новој Градишци, коју су током Војне крајине Срби и Хрвати населили заједно, Срба данас има у траговима. У граду нема православне цркве, прву су срушили усташе, а другу ‘непознати починитељ’ 1991., као што је уклоњен и сваки видљиви траг антифашизма. У граду је на власти СДП, којем не смета да је костурница палих бораца такођер девастирана, да је с ње макнут споменик, као што су уклоњени и сви споменици у селима и околици, па тако и у Медарима.
Радмила Вуковић данас не размишља ни о споменицима ни о црквама. У њеним мислима и у мислима њене сестре стално су њихови најмилији и родна кућа. Јован Радмановић спомиње податак који нам открива додатну безобзирност државне администрације:
– Прошле су године од тог убијања и малом Горану Вуковићу дође позив за војску. Мислим, разумијеш ме саде? Исто као да је моје дијете. Ишао је у четврти разред када су га убили, а онда му пошаљу позив за војску. Плакао сам тада…
За ратни злочин у Медарима, највећи који су припадници Хрватске војске починили у Бљеску, још нитко није оптужен. Како оно воли рећи градоначелник Вуковара Иван Пенава? Убојице су међу нама? У праву је. Убојице некажњено шећу међу нама, убојице малих и великих Вуковића и осталих жртава из Медара. Сустав се притом мртвима и живима смије у лице, шаљући сестрама Вуковић намјештај у кућу коју су им одузели, шаљући мртвој дјеци позиве за исту ону војску од чијих је припадника страдала, а колико се тек смију у славонско-бродској полицији која рутински проводи ‘предистражне радње’ у вези овог злочина, можемо само замишљати.
