ЗАПИС СА БИВШЕ БАНИЈЕ: Чудно, шашаво и све лијепо у шуми Шашава

Пише: Милош Кордић

Шума Шашава, код истоименог села (заволио сам тај назив, а ко више воли да је Шашева, нека је тако и пише и говори), уз цесту Глину–Обљај, која даље води за Бојну и Кобиљак, на хрватској, банијској страни (на историјској, вјечно граничној Сувој међи), па за Врнограч и села Цазинске Крајине, на босанскохерцеговачкој страни, припила ми се за срце и очи већ приликом првог сусрета.

Не смије се сметнути с ума да се човјек најчешће при првом сусрету с природом упознаје с њом много тише, опрезније, осјећајније и дуже него са човјеком. Човјеку се пружи рука, изговори се своје име, можда и презиме (које ријетко ко упамти) и – готово. Док се природа на људски зов одазива јеком, шумом вјетра преко брда или кроз густе шуме, пљускањем воде ријека и рјечица о обале и жуборењем потока, пјевом птица, пуцањем грана дрвећа за љутих зима, роктањем дивљих свиња кад се спуштају до кукурузишта, ревом срна, штектањем лисица, шуштањем сувог лишћа. . .

Али и тишином. Њоме најчешће. И најљепше. Само кад човјек зна да јој тишином и узврати. Кад зна да слуша.

И Шашава посједује све то поменуто. Па још и више, разноврсније. Разноврсније онолико колико је потребно да се створи узвишени склад како тишине тако и гласања што се стапа у свој, посебно богат, пребогат и такође узвишени склад.

Никад ме Шашава није подсјећала било којим словом свог имена на било какву шашавост. Јер Шашава је могла не само мене него и свако људско биће да опије собом, да нас облије својом радосном шашавошћу док боравимо у њој, док спавамо у њој (као и ја што сам спавао), док крстаримо њеним стазама, путељцима, док се веремо уза стране и спуштамо низа стране, док јој пратимо колске путеве, прескачемо потоке. . .

Мене Шашава својим именом преноси у предјеле слободе, богатства много чега што јесте радост природе за природу, за човјека у природи и с природом. То ме име подсјећа на шашаво шаљиву шуму. А не на шуму извјештачену, на шуму скренуту с неба шуме, с неба њеног рођеног разума.

Лежим, у прољеће 1975. године, у шуми Шашава. Слушам њену ноћ и заспивам. И у првом сну сањам слике из пољске бајке Жива вода (Мали принц, Београд, 1997), које сада, 2019. године, преписујем:

Некада, у давна времена, из тамне и густе шуме, текла је светла речица Уна, препуна живе воде. Та вода је лечила болест и отклањала тугу.
Бучна речица је јурила, жуборила и певала о томе да иза брда и долина, у белом граду, живи мудрац Учитељ. Он је стар као зелена шума и учи велике и мале добру и мудрости.
На крају шуме, на стрмој обали, налазило се село.

Звери и птице су долазиле на реку, на појило, пиле су живу воду и нису дирале људе. Тако је пролетело много, много година. . .

Али једном се у зеленој шуми појави краљ пан Златна Шишарка. Он запечати извор па река одмах пресуши. Људи стадоше пити прљаву воду и разболевати се. Звери изменише ћуд: вукови и дивље свиње дању су излазили на крај шуме и нападали стада, а медведи су крали мед из сеоских кошница. Сељаци више нису смели да уђу у шуму; нису више имали мира од опаких звери.

Али, два младића, Јас и Хук-Бук, одлучише да пођу у бели град мудрацу Учитељу. Кад стигоше код њега, испричаше му све редом па га замолише:

„Научи нас, пане Учитељу, како да покоримо шуму и на који начин да напунимо реку живом водом. ”

„Научићу вас разним вештинама”, одговори Учитељ, „али да би се подчинила шума и река напунила водом, треба имати чисто срце…”

Да, чисто срце! Чисто срце треба имати!

Војна је вјежба. Шашава је најприје мокра од вишедневних киша. Затим се изведрило па дани посташе све сунчанији и сунчанији, топлији, дужи. А шумска предвечерја пјевом птица све живља.

Једног дана у Шашаву, у подножје поред цесте, гдје се смјестио штаб наше бригаде, кухиња и остало што је потребно за вјежбу једног резервног пјешадијског батаљона, бануше другови из друштвенополитичких и спортских глинских организација. Долази и један од војника по мене. Другови, на челу са Илијом Гавриловићем, секретаром Општинског комитета Савеза комуниста Глине, моле да се пусти војник резервиста Живко Сузић, фудбалер (вјероватно тада, по мом скромном мишљењу, и најбољи) глинске Баније. Игра се важна утакмица која одлучује о пласману у виши ранг такмичења. Саслушам, враћам се горе, у стрмину, међу шаторе, и проналазим Живка. Они нису хтјели да одлуче о дозволи за пуштање Живка, а касније сам чуо: због страха да се Живко не би вратио. А ја сам помоћник команданта за морално-политичко васпитање па нека то ја… то је моја дужност… Кажем Живку да су дошли по њега, да се спреми и иде. И да се, кад се утакмица заврши, врати. Наравно да се Живко вратио. А и да се није вратио… Кад је спорт, посебно фудбал у питању… Каква би то вјежба могла да ме одврати од тога да не учиним онако како моја душа фудбалом дише.

А шума Шашава дању свијетли, поток је испод те стране по којој смо смјештени. Као што је и с друге стране од наше стране такође поток: на њему се бријем, перем, умивам. Чиста жива вода…

А онда једног много каснијег дана, угледам Живка Сузића на Бежанијском гробљу у Београду. Опраштамо се од једнога од нас, Банијаца, Глињана. Јављам се Живку, поздрављамо се. Уз моје кратко подсјећање ко сам. Не препознаје ме одмах, не сјећа се. А ја се не љутим, нисам увријеђен: Живко вјероватно живи у свом фудбалском сјећању и бригама које нису само сјећање…

Затим, једног другог дана, у штаб, у шуми Шашава, поново долази Илија Гавриловић. Поново ме траже по логору… Илија ми говори како ми је поручио Ивица Рачан, тада извршни секретар Централног комитета Савеза комуниста Хрватске, да му напишем текст о култури у удруженом раду. Он је гост-уредник двију страница у загребачком Вечерњем листу па има право да бира оне који ће му бити сарадници и попунити му те двије странице својим прилозима. Па се Рачан, ето, сјетио и мене. Та познајемо се из омладинских дана, а ни тада, те 1975. године, нисмо далеко одмакли – били смо у 31. години. А и његово опредјељење за мене није без разлога: Жељезара Сисак производи челик, али и културу. Учествујем у томе од самих почетака. И не само да учествујем… Али… није важно… Кажи Рачану, велим Илији, да сам ја у Шашавој, једној од најљепших шума на Банији, и да ћу му текст написати кад се вратим у Сисак. А он, ако му је стало до мог прилога, нека одгоди своје гостовање у Вечерњаку. Па тако и би. Не зна Рачан шта је све шашаво у Шашавој! И не само у Шашавој. А не мислим само на шуму. Јер посљедњи пут видио сам Рачана на екрану свог малог те-ве пријемника како, с мантилом у руци, жури у Храм Светог Саве у Београду да се код одра поклони сјенима доктора Зорана Ђинђића. Гледам Рачана, тада предсједника Владе Републике Хрватске, и размишљам: Бого мили, шта сам ја мјесец дана радио по Обљајима, Кобиљаку, Бојни, Чавловици, Горњем Жировцу, Брезовом Пољу, Врнограчу… те, 1975. године?! И у шуми Шашава готово пола мјесеца од тог пуног мјесеца по Банији. А, опет… Па тих дана, из Шашаве, одлазим по службеном задатку у Сисак, до пуковника Мартина Шпегеља, команданта сисачког гарнизона… А, опет… кад мало боље размислим… данас кад размислим…

Лежим, дакле, у прољеће 1975. године, у шуми Шашава. Већ је дубоко вече. Дубоко вече у дубокој шуми. Шума посједује и димензију дубине, а она се не односи на дубину коријења, на дубину у земљи, него на густину, на дубину пространства, на димензију у димензијама: ширина и висина. Лежим у свом шатору и у једном тренутку учини ми се да чујем ћука. Што је вријеме већма одлазило то ми се ћук све чешће оглашавао, да би се коначно ускладио у свој с моје стране толико пута, толико у ствари ноћи слушано ћукање.
Ћук је птица која се само ноћу јавља. Коме ћук стане на кућу и почне да ћуче, верује се да ће неко из те куће умрети.

Кад ћук ћуче у пустој шуми, предсказује родну годину; ако ћуче на усамљеном дрвету, треба очекивати глад.

Tако пише у књизи Народни обичаји, веровања и пословице код Срба, које је написао, прикупио и обрадио Милан Т. Вуковић (1915–1985) са групом сарадника (Сазвежђа, Београд, 2004). Али никад у шумама Шамарице, као ни у многим другим шумама у којима сам био, које сам обилазио, кроз које сам се као учовијест провлачио, кроз њих се пењао, нисам чуо ћука. Или јесам, а само се не сјећам. Може и то бити… Како не вјерујем у разна вјеровања, а будући да немам куће… не морам даље. Као што и шума Шашава никад није била пуста шума. И никад у тој густој кестеновој шуми ни усамљеног дрвета није било. Тако да „из те куће” нико неће… да не кажем шта. И тако да без ћука „на усамљеном дрвету” не треба „очекивати глад. ”

Јутро је у Шашавој. Мај је, прође и Ђурђевдан. И неколико јутара заредом чујем мени драги пој кукавице. А у управо споменутој Вуковићевој књизи о кукавици пише:
Кукавица се сматра жалосном али не и кобном птицом. Она је по народној легенди постала од сестре кнеза Лазара и стално кука за Лазаром и његовим царством. Негде, опет, верују да је постала од кћери кнеза Лазара.

Кукавица кука од Ђурђевдана до Видовдана и грехота ју је убити.Није добро чути кукавицу у јутро пре него што се нешто не поједе. („Превари ме кукавица! ”)

Ко чује кукавицу да кука а има при себе новаца, нека се ухвати за новчаник, па ће му новчаник целе године бити пун.

У Шашавој сам. У шатор ми допиру први зраци свањивања. Будан сам. И слушам. А знам да је сриједа. Слушам како цестом, доље, испод шуме, пролазе запрежна кола, коњи ударају потковама о макадам. Па се чују гласови група сељана горњих села. Тандрчу све старији трактори. Прођоше и два камиона. Повремено се јављају и чонгрљања звонаца на бициклима. Велим, сриједа је: сајмени је дан у Глини. Па ме радују ти људски гласови, ти бицикли, те канџије гонича стоке, ти тандрчајући точкови запрежних кола, то ударање коњских поткова… Како би било лијепо да могу да се извучем одавде, из логора, и да се придружим томе свом „оша-доша” народу па бар који сат да проведем на сајму… Па се сјетим сајмова свог дјетињства и младости на сајмовима у Костајници, Босанској Костајници, Петрињи, Краљевчанима, Суњи… Међутим, ја сам још увијек у Шашавој.
Кад је све то прошло, и вјежба у шуми Шашава отишла у сјећање, дође ми, такође једног дана, једне јесени, да одемо, Радмила, Сандра и ја (Зоран још није био рођен) до шуме Шашаве „у кестене” (понеко је понегдје, на Банији, говорио, и чуло се, и спојено: „укестене”). Наравно да је Радмила, која никад није била с ту страну Глине и на тој страни Баније, поставила питање о сврсисходности одласка тако далеко у кестене, а кестени су нам „пред носом”: у Котар шуми и у нашој родној Шамарици. А кад сам покушао да јој објасним, па запео, јер сам почео мудровати… те ово, те оно… она је схватила. Осјетила је да ме нешто много дубље, много важније вуче до Шашаве, много загонетније од кестени. Па смо сјели у фићу и отишли. Да, ту је мјесто логора бригаде, ту смо поставили шаторе, ту смо ово, ту смо оно. . . Причам, а све дубље залазимо у све гушћу кестенову шуму. Крупних, драгих плодова колико ти срце пожели! Сандра се пентра од кестена до кестена, бира прстићима… А у мени расте шума Шашава. Расте као на сликама највећих мајстора сликарства који су ходали уза шуме, по шумама и плодили их својим оловкама и бојама.
Била ми је неизрецива жеља да одем до Шашаве.

И од тада је још дубље и живље шашаво носим у себи. Нека је. Нек ме и она чува.

(Са портала Банија онлајн,
уз ауторове незнатне исправке и краћења)