Модел А – више од наставе на српском језику

„Нове мањинске генерације – глас будућности“.

Право на образовање на језику и писму српске националне мањине у Републици Хрватској сеже у деведесете године прошлог века након потписивања Ердутског споразума којим је Влада Републике Хрватске Уставом загарантовала образовну, културну и верску аутономију Срба на простору источне Славоније, Барање и западног Срема. Поменуто образовање потом је детаљније уређено Законом о одгоју и образовању на језику и писму националних мањина из 2000. године и Уставним законом о правима националних мањина из 2002. године. На тој правној основи у Хрватској је развијен систем образовања националних мањина кроз три основна модела – А, Б и Ц. Модел А представља највиши степен наставе на језику националне мањине, јер се целокупна настава, осим наставе хрватског језика, изводи на језику и писму мањинске заједнице. За ученике српске националности то значи школовање на српском језику и ћириличном писму, уз обавезно учење хрватског језика и латиничног писма. Такво образовање није издвојено из хрватског образовног система, већ представља његов законски уређен део, а ученици кроз овај модел, осим општеобразовних садржаја, стичу знања о језику, књижевности, историји, географији и култури српске националне заједнице. Модел А зато није само питање језика на којем ће дете слушати наставу, већ и могућности да образовање буде простор очувања језика, писма, културе и идентитета једне заједнице.

У вуковарским школама овај модел је заживео крајем деведесетих и почетком двехиљадитих година, омогућивши деци српске националности да целокупну наставу прате на свом језику и писму. Данас, више од две деценије касније, тај облик школовања представља темељну вредност за многе вуковарске породице, успешно спајајући законска права, традицију и квалитетно образовање у средини богатој културном разноликошћу.

– У почетку провођења било је пуно неизвесности како ће функционисати, иако су пре повратка хрватског народа на ове просторе већ трајали преговори између хрватске и српске стране и пуно тога је договорено до самог практичног дела. Из свог искуства могу да кажем како је било у вуковарској Гимназији. Ми смо заиста променили пуно локација, од данашње школе Николе Андрића, Драгутина Тадијановића, били смо и у Борову насељу у Техничкој школи и последње смо били у Економској школи у Вуковару. Тада су се Хрвати већ уселили у новообновљену Гимназију и имали су заиста фантастичне услове школовања, док смо ми били у Економској школи и ту су били услови испод просека. Наши су ученици тада запретили да више неће ићи у школу уколико се и ми не преселимо у Гимназију и тада су се створили услови да и ми пређемо у ту новообновљену зграду и од тада је почела настава у Гимназији са одељењима на српском језику. У Гимназији је од 1992. године био директор Радослав Дурајлија, а у време мирне реинтеграције он је први и једини именован као заменик директора. Када смо прешли у зграду Гимназије директор је био Јосип Прпа и ту смо имали велику срећу јер је он био човек пун разумевања, толерантан и трудио се да балансира између једног и другог народа и у Гимназији стварно никада није било сукоба између ученика и колега. Имали смо одељења на српском језику и настава као таква је функционисала – започиње причу о самим почецима образовања по моделу А професорка српског језика и председница Одбора за образовање Заједничког већа општина Вуковар Милица Стојановић која се осврнула и на одређене чињенице које остављају простора за сумњу да данас ипак није све испоштовано у школама на подручју града Вуковара.

– Оно што је од тада па до данас видљиво у свим школама у граду Вуковару јесте да се настава одвија коректно на српском језику и ћириличном писму и да је тај део испоштован. Иако се рецимо, у ходницима школа и на паноима нигде не може видети ћирилица. Тако да имам осећај као да ми ту нисмо присутни, испадне да можемо имати своју наставу, али само у одељењима која су предвиђена за нас. Наши ученици учествују и на Лидрану и на спортским такмичењима и сигурно да и сами желе да виде своја имена и достигнућа на ходницима школа. То је нешто што од почетка до данас никад није испоштовано. Такође, има још нешто што никада није испоштовано, а то је да у школским библиотекама нема изложених ћириличних издања лектира, изложена су само латиничка издања што мислим да је дискриминирајуће за нашу децу јер када дођу у библиотеку желе да виде и рецимо Јежеву кућицу Бранка Ћопића – додаје Стојановићева.

Најбројнија школа са наставом на српском језику и ћириличном писму до недавно је била Основна школа Борово, али према последњим уписним резултатима за школску 2026/2027. годину то је вуковарска Основна школа Синише Главашевића. Друга и трећа школа по бројности ученика на српском језику и ћириличном писму су школе у којима се настава искључиво и једино одвија по моделу А, а то су Основна школа Борово и Основна школа Бобота. Такође, настава по моделу А одвија се и у нешто мањим школама као што су Основна школа Трпиња, Маркушица, Негославци, Бршадин, Бијело Брдо и друге. Али оно што дефинитивно иде у прилог српској заједници јесте чињеница да Закон дозвољава да није ограничен број ученика при формирању разреда.

– Личног сам мишљења да је квалитет образовања у настави на српском језику заиста добар и да се држи ниво само зато што наши ученици када иду на такмичења, како школска тако и жупанијска или државна, заиста морају показати изврсне резултати и зато су њихови успеси на завидном нивоу. Имамо случај да је ученик српске националне мањине први из историје или хрватског језика на жупанијском нивоу што је свакако хвале вредан резултат. Настава на српском језику се не разликује садржајно од наставе на хрватском језику. Једина разлика је што имамо српски језик у оном омеру у ком имамо и хрватски језик и имамо право на додатне образовне садржаје из националне групе предмета као што су историја, географија, музичка и ликовна култура, док су остали садржаји потпуно идентични. Мислим да ови додатни садржаји и српски језик и књижевност још више обогаћују школовање наше деце и читаву заједницу. Данас имамо људе који су на врло одговорним функцијама а завршили су наставу на српском језику и ћириличном писму, неки од њих су завршили факултет у Републици Србији а неки у Републици Хрватској, али рецимо данас имамо осам доктора у вуковарској болници и има их још у породичним амбулантама. Из разговора са људима знам да су њихова имена у самом врху и да су то тражени стручњаци.

Помоћ образовању по моделу А од стране ЗВО-а

Подршка образовању на српском језику и ћириличном писму огледа се кроз рад институција и организација српске заједнице коју пружају деци и младима од вртића до факултета. Најмлађима се обезбеђују сликовнице и едукативни материјали, док ђаци прваци добијају школске торбе и прибор, а подршка се током основног и средњошколског образовања наставља кроз различите облике помоћи и опремања ученика, као што су набавка школског прибора, радних свески, лектирне грађе, додатних материјала и слично. За оне који одлуче да наставе школовање на факултету, подршка се наставља кроз једнократне новчане помоћи намењене студентима српске националности. На тај начин заједница настоји да образовање на матерњем језику буде подржано не само кроз законски оквир, већ и конкретном помоћи породицама и ученицима током читавог њиховог образовног пута.

– Одбор за образовање Заједничког већа општина Вуковар има највећи прорачун у ставци Заједничког већа општина и мислим да је то велика помоћ и ученицима и родитељима. Такође, то је и стимулација да ученици уписују наставу на српском језику. То је вишеструка помоћ, од редовне помоћи на почетку школске године у виду школских торби и школског прибора, радних свески, преведених уџбеника за средње школе, до различитих пројеката. Имамо само према Министарству знаности, образовања и младих шест пројеката годишње, од тога је Калиграфија сигурно највреднији пројекат. Заједничко веће општина улаже велики напор да наше ученике укључи и у кампове у Републици Србији који се организују за ученике из региона и дијаспоре, тако да ученици имају велику могућност да мере своја знања са знањима ученика из региона, па чак и из дијаспоре. На тај начин имају прилику да се друже, да се упознају и размењују искуства. Уз те кампове, већ неколико година уназад на почетку школске године награђујемо ученике у настави на српском језику и ћириличном писму једнодневним екскурзијама у Републику Србију, примерено доби ученика. Те екскурзије су заиста богате и садржајем и усвојеним знањима и оним што ученици могу касније да примене у редовном наставном процесу – закључује наша саговорница.

Модел А тако за српску заједницу у Хрватској није само могућност образовања на матерњем језику и ћириличном писму, већ и важан простор за очување језика, културе, традиције и идентитета. Деци омогућава да знање стичу на језику који им је матерњи, да слободно изражавају своје мисли и истовремено развијају припадност заједници из које потичу. Да овај модел данас има значајно место у образовном систему Хрватске показује и податак да наставу по моделу А тренутно похађа укупно 1 725 ученика српске националности, од основаца до средњошколаца. За њихове породице, наставнике и институције српске заједнице, очување овог права зато представља улагање не само у образовање данашњих генерација, већ и у будућност заједнице која свој језик, писмо и културу настоји да сачува кроз сваку нову генерацију.

Овај текст је написан уз финанцијску потпору Агенције за медије темељем Програма потицања новинарске изврсности.

Преузето са: СРБИ.хр

Пише Маја Милановић

Фото: АИ