Монодрама „Колона“ Анђелка Анушића промовисана у Београду
У организацији Удружења књижевника Крајине одржана је промоција књиге „Колона“ књижевника Анђелка Анушића 28.септембра у земунској библиотеци „Свети Сава“.
Издавач ове својеврсне монодраме је „Дијак“ из Прибоја Мајевичког у Републици Српској, а књига говори о хрватској војно-полицијској операцији „Олуја“ из августа 1995. године када је протјерано 250.000 Срба из Републике Српске Крајине.
На промоцију монодраме, која је прва и за сада једина о овој теми у овом жанру у савременој српској књижевности, говорили су осим аутора и књижевник Никола Корица, проф. др Душан Иванић, уводну ријеч дао је пјесник Милош Бајић, а рецензију књижевнице Славице Гароња Радованац прочитала је предсједница скупштине Удружења Банијаца, потомака и пријатеља Баније Душанка Поповић.
Како је аутор навео „ова „Колона“ заправо је она „олујашка“ колона из 1995. године, са којом је дефинитивно нестала, расула се и разбаштинила античка и хришћанска Европа“.
„ Данас добар дио човјечанства у непрегледној колони „шибају бичеви оних истих који су били саучесници злочиначког хрватско-натовског олујашког погрома српског народа са западних обода Балканског полуострва. Моја јунакиња Милица говори у име десетина и стотина хиљада знаних и незнаних, преживјелих и утихнулих, заборављених и разбаштињених, уцвијељених и понижених из свога крајишког кољена, али и оног косовско- метохијског, можда понајвише. Јер сви корјени српски су са Косова и Метохије“, истакао је Анушић објаснивши да је „његова Милица и по крајишком говору , жестоком и сатиричном и по муци и несрећи српске заједнице, у чије име проговара, „млађа сестра Кочићевог Давида“, а по коријенима свог народног бића, традицији и вјери, која се отима однарођењу, „даља својта Матавуљевог Пилипенде“. Она носи све карактеристике менталитета свог укупног народног корпуса, али и православног корпуса у свијету у цјелини“, додао је Анушић.
У рецензији књижевнице Славице Гароње Радованац коју је прочитала Душанка Поповић, предсједница скупштине Завичајног удружења Банијаца, потомака и пријатеља Баније, поручила је да међу свим савременим српским књижевницима Анушић готово једини истрајно пише о највећем националном страдању једног народа у Европи у другој половини 20. вијека – егзодусу Срба из данашње Хрватске, 1995. године и да би ово дјело требало понудити и неком српском реномираном позоришту за извођење.
„Ријеч колона има трагичну симболику у историји Срба, нарочито са територије Хрватске и БиХ, од колона у којима је нетрагом одвођено српско становништво у Другом свјетском рату, најчешће у Јасеновац и Јадовно, само зато што су припадали српском национу, до ове посљедње изгнаничке, у августу 1995. године“, наводи се у рецензији књижевнице Гароња Радованац која открива и крај монодраме.
„Свједочење о данима егзодуса у колони, завршава се на граници са Србијом, на Рачи, гдје се хуморно, али и оштро сатирички, посматрају двосмислене политичке игре око сопственог народа, при чему врхунац представља одлука да се ова страдална колона пошаље на Косово“.
Књижевник Никола Корица, који је и сам један од „колонаша“ у свом приказу посвећеном Анушићевој монодрами, рекао је да је аутор пластично дочарао „колика је то заиста била снага, моћ, мада скрпљена и црпљена из чемер- јада, бијеса и мучне патње ових бескућника које писац сврстава у једну породичну заједницу, истог имена и презимена, названу „Колонаши“.
„Анушић пише истиниту „бајку“ коју је могао започети стиховима из Десанкине крваве бајке- „Било је то једном“ (не тако давно)“ на брдовитом Балкану…“ Аутор говори о Колони, најдужој крајишкој ријеци, којој су извори зарасли у траву, корито пресушило па остаде прича о трагици једног раскућеног, разочараног народа преточивши је у лик Милице, њене судбине…“, нагласио је Корица.
Проф. др Душан Иванић оцјенио је да је Колона судбина српског народа кроз вијекове.
„Зар Велика сеоба није била Колона, зар пораз у Првом српском устанку кад се ишло у колонама преко Обреновца и Саве и Панчева и Дунава у аустријске земље није била Колона, зар 1941.година није била Колона када се ишло возовима или до Београда или се завршавало у Јасеновцу?! Анушић је нашао праву ријеч за облик страдања и облик живота, не једног покољења српског народа, него Бог зна колико покољења“, закључио је Иванић.
„На крају преостаде реторичко питање: Ђе ћемо, ђе ћете, ђе ћеш (Милице) сад?!
Она разиграно одговара: „Питајте Колооону…!“
Биографија:
Анђелко Анушић, пјесник, приповједач, романописац, књижевни критичар, рођен је 1953. године у Градини, Сува Међа, БиХ. Радио је као новинар, објавио је 35 књига, а приредио је и двије пјесничке антологије.
Заступљен је у лектири у Републици Српској, девети разред основне школе, антологијама и прегледима српске савремене поезије и приповјетке. Његова поезија и проза превођени су на енглески, француски, руски, бугарски и македонски језик. Добитник је књижевних награда „Печат“ вароши сремскокарловачке, „Стражилово“, награда „Сарајевских дана поезије“, „Светозар Ћоровић“, награда Удружења књижевника Српске, „Станко Ракита“, „Раде Томић“, „Константинова визија“, награда Фондације „Петар Кочић“, „Младен Ољача“, „Златна сова“, „Бранко Ћопић“, „Браћа Мицић“ итд.
новинар „Српског кола“
Весна Вуковић
