Сава Мркаљ реформатор српског језика

Једног од најумнијих Срба свог времена Саву Мркаља нико није тачније описао као аутор „Историје српске књижевости“ др Јован Р. Деретић ријечима „трагични јунак српске језичке реформе“.

Почетком 19. вијека међу српским културним прегаоцима настала је потпуна пометња. Kористила су су четири типа књижевног језика (српскословенски, народни, рускословенски и славеносрпски) са чак 46 словних знакова у ћириличној азбуци. Што се саме азбуке тиче, узрок пометње је био у постојању слова која нису имала никакву гласовну подлогу, као и што је било гласова у језику који нису имали одговарајући знак. Права револуција било је дјело Саве Мркаља Сало дебелога јера либо азбукопротрес објављено 1810. године на свега 18 страна. Мркаљ је водио рачуна како о потребама, тако и о практичним околностима, па је у тежњи да сваки глас има своје слово употребио само оне симболе које су штампари користили, не додајући ништа ново. Вјероватно је то и једини разлог зашто се никад није изјаснио о слову и гласу „џ”. Уклонио је укупно 20 слова. Међутим, како то бива, његове замисли многи нису прихватили, а наишао је на велику осуду тадашње СПЦ.

Часном Србину са Кордуна Сави Мркаљу није помогло ни то што се 1811. године замонашио у данас најзападнијем српском манастиру на Балкану – Гомирју. Напади на јерођакона Јулијана (како му је било монашко име) нису престајали.

Након бројних подметања и неиспуњеног обећања да ће бити постављен за учитеља у клерикалном училишту које је требало да се отвори под великим притисцима Мркаљ напушта манастир и обилази крајеве у којима Срби живе.

Период који су многи историчари описали као учитељско тумарање га одводи по Глини, Карловцу, Шибенику, Срему, Сремским Карловцима, Новом Саду, затим у Банату, Војнићу, па опет у Карловцу (1825). Из података се може закључити да је Мркаљ све вријеме обављао патриотску мисију образовања и васпитања одабраног кадра. Мркаљ је у Далмацији водио жестоку борбу против унијаћења, и у исти мах храбрио српско неуко свештенство. Према свједочењу протосинђела Кирила Цветковића, Мркаљ је убједљиво побјеђивао унијатске мисионаре и заговорнике. На добронамјерна упозорења да би га могла „снаћи биједа“, Мркаљ би веома поносно тврдио да је „спреман бранити свој закон и вјеру“.

Православни публицисти описују Мркаља као умног теолога који је по духу био претеча Његоша, наводећи као један од примјера први стих његовог препјева оченаша „дај нам хлеб који душу ‘рани…“

Прогоњен од стране цркве, притиснут неимаштином, непризнати геније 1827. године ментално је оболио. Историјски документи свједоче да су војни службеници имали разумијевања за њега, али је Митрополит Стефан Стратимировић енергично одбацивао сваку молбу да буде примљен у неки од манастира. Свој кратки живот Мркаљ је окончао усамљен у болници за душевне болеснике у Бечу 1833. године.

Доктор филозофије, филолог, пјесник и полиглота, преводилац Хорација, Вергилија и Овидија, претеча и путоказ Вуков у реформи српске азбуке свој живот је окончао са навршених 50 година. Наредне године обиљежава се 235 година од рођења најзначајнијег Србина са Кордуна и 185 година од његове смрти. Најбоља прилика да се исправи бар дио неправде према великану скрајнутом у заборав.

Пише: Трифко Ћоровић

Нема коментара

Напишите коментар