На Сајму књига представљена 6. едиција Србија 1914–1918

На сајму књига у сали Иво Андрић 21. октобра је представљена 6. eдиција Србија 1914 – 1918 издању Прометеја и РТС-а.

У оквиру Едиције су представљени Даница Оташевић У вихору октобарске револуције (1916–1918), Станислав Краков Ратни дневници од 1912–1916. које је приредио Мирко Демић, Мирослав Тохољ Ратни дневник Стеве Ј Стефановића и Миле Бјелајац Чему ревизија

Даница Оташевић – У вихору октобарске револуције (1916–1918)

Између корица ове књиге стало је само двије године живота пјешадијског мајора Радоја М. Јанковића (1879–1943), које је сликовито описао у дневничким биљешкама прије једног вијека. Догађаји који су у жижи публикације промијенили су токове свјетске и српске историје – Велики рат и Октобарска револуција.

– Он је у преиоду од 29. маја 1916. до краја августа 1918. године боравио у Србији. Ова књига спаја три догађаја. Сто година од завршетка Великог рата, стољеће од завршетка Октобарске револуције и 140 година од рођења Радоја Јанковића.

Догађаји које описује Јанковић промијенили су токове српске и свјетске историје. Дневничке биљешке су подјељене у неколико циклуса: од Крфа до Петрограда, одбрана Аписа, дани који су претходили црвеном октобру и преко Сибира до отаџбине.

– Он своје дневнике води одмах послије догађаја, зато су они аутентични. Припада плејади заборављених личности. Био је учесник Мајског преврата 1903. године. Био је у групи официра који су ушли на двор. Члан Уједињење или смрт. Учесник балканских ратова и Првог свјетског рата.

Даница Оташевић наводи да сам краљ Александар 1916. године Јанковића шаље у Русију да би појачао журналистички рад. Оно што је такође интересантно је да је Радоје Јанковић ишао у гимназију са познатим српским пјесником Владиславом Петковићем Дисом.

– Подржао је Аписа. Тако да када се вратио 1923. године у Срију отишао је на издржавање затворске казне јер је на Солунском процесу добио 15 година затвора. Чак је позајмио 8.000 златних руских рубаља да пише, писао је краљу Енглеске, предсједнику Америке, предсједнику Француске, и другим бројним личностима да се ставе у одбрану официра, слао је и српској страни на Крфу. Нажалост, није уродило плодом.

Станислав Краков Ратни дневници од 1912–1916.

Mирко Демић управник Библиотеке Крагујевац се Станиславом Краковим бави већ дужи период, али како каже сада је било право вријеме да се дневици који се налазе у Народној библиотеци Србије штампају.

– У бибилотеци се чувају три засебне свеске и зато смо књигу назвали Ратни дневници, јер су испрекидане, нису у континуитету.

Краков је како наводи Демић у рову писао билтен који је назвао Рововац. Поред ратних дешавања биљежио је и хуморстичне детаље.

– Има их 14, и њих смо приложили као релаксацију за оне којима су теме ратних дневника биле мучне.

Демић је навео да се сада већ поуздано зна да Краковљевих дневника има још у неким институцијама.

– Било би сјајано када бисмо сљедеће године на истом мјесту и едицији наставили ову причу. Очигледно је да је Краков писао дневник и до 1918. године.

Мирослав Тохољ Ратни дневник Стевe Ј Стефановића

Мирослав Тохољ писао је о Стеви Ј Стефановић, интелектуалцу из Босне и Херцеговине који је био активни, школовани припадник официрске војске. Служио у Боки Которској.

– У Сарајеву се прихватио уређивања Српске ријечи. Пребјегао је у Србију када је требало да се јави у Доњу Тузлу у аустроугарски затвор због вербалних деликата. Када је дошао у Србију ставља се на располагање Драгутину Димитријевићу Апису – рекао је Тохољ и додао да је по њему посљедња велика српска идеја Уједињење или смрт.

Тохољ наводи да Стефановић у Дневнику пролазо кроз албанску голготу. Напушта Крф и одлази са цивилима у Одесу у прву српску добровољачку дивизију.

– У овој књизи је само 6 дневничких свесака од 28 свесака. Које су у међувремену доспјеле у власништво Историјског музеја Србије. Оне се тичу његове повјерљиве, обавјешатајне мисије у Стокхолму.

Оно што посебно Тохољ наглашава као битну карактеристику дневника што дају реалну слику дешавања у том периоду да је на тим страницама исписана права историја повлачења. Народ гладан, а српски официри пуни новца. Да коцкају, да продају све што се продати може.

– Каже Стефановић у једном часу наша војска је изнијела из Вишеграда више од 50 шиваћих машина. Ово није хвалопсјев ономе што се догађало 1915. док се српска војска повлачила кроз Албанију, већ је заправо једна објетивна слика. На једном мјесту описује да је врховна команда српске војске у почетку повлачења у Нишу или Крагујевцу издала наредбу да сви виши официри буду унапређени у виши чин. Бјежећи из земље, повлачиш се да сачуваш име, војску, државу, а унапређујеш високе официре. И једини који није ставио тај чин био је Апис.

Први човjек Прометеја Зоран Колунџија подјсетио на нешто што се ријетко може чути у јавности да се код окупације Југославије 1941. године окупатор посебно потрудио да однесе све што је могао од архивске грађе.

– Нестала је грађа из Београда, Новог Сада и Вршца. 1953. када се све завршило и када је наша страна повратила своју грађу. Од 45 вагона, враћен је вагон и по. А тај вагон и по, како кажу стручњаци, углавном је садржао фалсификате – рекао је Колунџија напонињући знаја ових књига.

Сљедећи је говорио историчар  др Миле Бјелајац који је представио треће допуњено издање Чему ревизија.

– Читалац ће препознати један универзалан рјечник великих сила које своје геополитичке интересе маскирају различитим објашњењима како би их прихватила домаћа и међународна јавност. Фокусиран је поново Балкан као извор зла у Европи.

Бјелајац напомиње да оно што нам се дешава од почетка деведесетих, а траје до данас то је пред нашим очима пеглање лоше прошлости неких васкрслих великих сила и потреба да се умањи сјећање на лошу прошлост данашње Европске уније.

– Као некада и данас смо свједоци сатанизације појединих народа и држава, што је само претходило интервенцији и рушењу правног поретка и онда и сада.

Структура књиге се огледа, како каже Бјелајац, у прегледу најважнијих спорних и контраверзних мјеста која постоје данас у свјетској историографији. Питање узрока Првог свјетског рата, Шта је српскса Влада знала прије атентата, а шта послије? Да ли је Млада Босна само огранак Црне руке? Да ли је Франц Фердинад био човјек мира или рата? Карактер аустроугарског ултиматума…

– Када кажу да је Србија можда могла да прихвати ултиматум и избјегао би свијет рат. Оно шта знамо и о чему имамо изворе, а то је шта је Аустроугарска спремила да Србија ипак прихвати ултиматум. Рат се желио по сваку цијену, имамо доказе за то – напомиње Бјелајац.

Новинар Српског кола

Драгана Бокун