Нада Бодирога: „Родитељи су ми живи спаљени“
Нада Бодирога чека резултате анализе посмртних остатака нађених на вратима спаљене родитељске куће током „Олује“.
Нада Бодирога рођена је у Славском Пољу у Хрватској. Њени родитељи, Даница и Теодор Самарџија, остали су у селу након акције „Олуја“ хрватских снага 4. августа 1995. године.
Нада и даље чека резултате анализе посмртних остатака нађених на вратима спаљене родитељске куће.
О свом искуству Нада је сведочила на Десетом форуму о транзиционој правди, одржаном у Београду, новембра 2014. године.
„Моји родитељи су настрадали само зато што су били Срби и што су поверовали тадашњем председнику Туђману да онај ко није чинио злочине слободно остане код својих кућа. Моја мајка се спаковала да крене, отац није хтео, рекао је: „Ја сам преживео Други светски рат у логору у Немачкој, преживећу и ово.“
Вратила се и мајка и од тада нисам имала више никаквих новости о њима.
Распитивала сам се и даље све док једног дана нисам сазнала из новина – податак узет од хрватског Хелсиншког одбора – да су моји родитељи 7. августа затечени на свом кућном прагу и живи спаљени заједно са својом кућом.
Од тог сазнања сам доживела стрес, разболела сам се, завршила у ургентном центру где су ми дијагностиковали мултипла склерозу, која је неизлечива.
Неколико година сам се борила да проходам да бих нашла своје родитеље.
Дошла сам у контакт са Владом Републике Хрватске за нестале, са Иваном Грујићем, замолила га као човека, хуманисту и заменика министра.
Испричала сам му сазнање које имам и питала да ли је могуће да се изврши ексхумација на мом кућном згаришту, што је учињено 18. липња 2010. године.
Ја сам обавештена да су пронађени фрагменти изгорелих костију и да су пребачени на судску медицину у Загреб и да ћу о даљем току догађаја бити обавештена.
Ја сам се понадала да ћу коначно после толико патње и борбе са мојом болести пронаћи остатке мојих родитеља да их сахраним.
Међутим, 2011. године позивају ме на састанак у Новом Саду, где су присутне владе Србије и Хрватске и породице жртава, и где ми господин Иван Грујић саопштава да су фрагменти пронађени на мом кућном згаришту сврстани у девет „неподобних“, да су кости толико изгореле да је немогуће извршити идентификацију.
На моје питање шта ми преостаје после толике моје борбе – тад је било 14 година – одговорио ми је или да преузмем тако неидентификоване остатке или да чекам неку савременију технологију и боља времена, а да ће се они потрудити да покушају још једном да изврше идентификацију.
И од тада се заћутало.
Мене је даље прогањало – да ли сам требала прихватити те остатке, сахранити их, да знам где су кости мојих родитеља, али ми је нешто говорило да сачекам још мало.
У међувремену се поново обраћам господину Грујићу, молим га – да ли је могуће да се изврши ДНК анализа – он ми одговара писмом и понавља ми оно што ми је рекао у Новом Саду и на крају ми додаје да нема намеру више са мном да полемише.
У међувремену, мени из полиције из Вргинмоста траже да се јавим тамо.
Одлазим у полицију, то је четири године после ексхумације.
Јављам се инспекторки која каже да тражи сроднике Теодора и Данице Самарџије, јер немају узорке крви да упореде са остацима.
Када сам инспекторки предочила писмо које сам добила од Ивана Грујића, где се јасно види да смо ми дале крв и да је немогуће изврштити ДНК анализу због изгорелости костију, била је затечена.
Позвала је кабинет Грујића, укључен је био спикерфон, моја рођака је седела са мном и слушала.
Инпекторка говори: „Код мене се налази ћерка несталих Теодора и Данице Самарџије, ви тражите да дају узорке крви, а овде се лепо види из писма господина Грујића да су оне пре пет године дале узорке крви.“
Грујићева секретарица говори овако: „Да, оне су дале крв пре пет година, пронађени остаци на њиховом кућном згаришту су животињског порекла.“
Ја тад проживљавам још један шок. Значи, четири године је требало патолозима да преиначе одлуку.
Прво су били остаци хуманог порекла, људског, а после четири године ја доживљавам да ми они кажу да су остаци животињског порекла.
Ја само могу да поручим овим млађим генерацијама да добро знају шта значи рат, да у рату највише страдају невини и да се рат никад више нигде не понови. Ја не желим никакву освету, саосећам са свим жртвама подједнако.
Преузето са: banija.rs
