АКТУЕЛНО:

Награда за животно дјело „Сава Мркаљ“ књижевнику Анђелку Анушићу

Анушић: Прељута жељезна судбина Саве Мркаља пресликала се на живот наших сународника на српском западу

Књижевна заједница Крајине додјелила је награду „Сава Мркаљ“ за животно дјело књижевнику Анђелку Анушићу 30. јануара у Удружењу  књижевника Србије у Београду. Повељу је добитнику уручио Милан Пађен који је заједно са Вељком Стамболијом и Николом Корицом чинио стручни жири.

Образложење награде за животно дјело и укупан допринос савременој српској књижевности прочитао је Вељко Стамболија који је о Анушићу говорио као писцу који се „ународио“ међу своје прекодринске и оводринске Србе.

„Судбину је „прејаком ријечју“ везао за свој проказани народ. Попут библијског имењака свијету објављује да је његов народ жив и да васкрсава и диже се из пепела својих угашених огњишта. Анђелко још к томе исписује поруку- не плашите се Срба, чувајте се њихових књига“, рекао је Стамболија говорећи посебно о Анушићевој књизи „Епитаф за незнане“ која на лирски дирљив и елегичан начин освјетљава( у вријеме објављивања ове књиге) двадесетогодишњицу егзодуса Срба граничара који су некада били тврди бедем хришћанске Европе.

„Ова књига је писана мастилом од крви и суза, додајемо, али без патетике, којој су тако склони српски прогонитељи и евроамерички инквизитори. Ову збирку пјесник отвара пролошком пјесмом под називом „Тужбалица за кућом“, а затвара епилошком „“Аутобиографија“. Примјећујемо да се најчешће у пјесмама понавља, уз ријеч Господе, ријеч књига и низ синонима везаних за њу: азбука, штап од писмена, црни тисак, либар, слово љубље, тридесет тужних свирала, црни снијег слова, земљишне књиге, словни слад, закњижевчио се… што потврђује тезу да су сада књиге српска огњишта. То Анђелка сврстава у ријетке интелектуалце с обје стране Дрине који још увијек вјерују у моћ ријечи и у моћ умјетности“, тврди Стамболија у свом образложењу зашто баш Анушићу иде ова награда.

„То срастање са народном муком порука је декандентима да не одвајају нокат од меса. Анђелко Анушић нас попут Вергилија води кроз беспућа српске историје у свом четрдесетогодишњем књижевном раду, темељно проучивши све српске трагедије, стратишта, успоне, али и заблуде. Овај дарак српској поезији на двадесетогидшњицу егзодуса мелем је на отвореној рани која још увијек крвари“, закључио је Стамболија.

Анушић се на почетку захвалио жирију што је имао одважности да његово „скромно пјесничко и прозно књиготворје, овјенчава наградом  која носи име  једног од наших најславнијих и најзначајнијих, првачних  људи на  пољу  језика и књижаства  прве половине деветнаестог вијека“, и у својој бесједи са великим поштовањем и уважавањем говорио је о првом и аутентичном реформатору српског писма и језика.

„Сава Мркаљ је  један од ликова  мојих проза, заправо мојих  романа, у којима, по мјери  свога дара, удахњујем, васпостављам живот  вишевјековном  историјском кретању и борачком отпору нашег свијета, наших људи, Прекосаваца, Прекодринаца, Прекоунаца, на српском  Западу. Сви заједно требамо чинити све, и више од тога, да ову награду која носи Савино име а Мркаљево презиме, канонизујемо у поретку  најпрестижнијих, најчаснијих књижевних  признања у Србији, како то признање не би било нахоче, како је све доскора  у нашој  филологији  био и онај који нас је данас овдје сабрао и причестио. Сава Мркаљ је поета и филолог, први пјесник српског јамба, човјек  ренесансног  образовања и први  књижевни претеча-искупитељ, пред  Богом и народом, вјечног агона и постраданија  крајишких Срба, али и цјелосне наше народоносне  трмке. Јер је први, прије 192 године,  јововски заридао: Јао! јао! јао триста пута!  у  истоименој пјесми. И нико то боље од њега, до данас није. Сава Мркаљ, на жалост или би боље било на срећу, није имао свог Копитара  јер му није ни требао. Зато је Сава Мркаљ старији од  Вука, а како вријеме пролази – све млађи,  и нашим савремеником бива. Вријеме пролази и проћи  ће, али  Савини реформаторски послови на пољу језика, неће. Тужно је, што данас у српском школству немамо умјесто вуковаца, или барем упоредо с њима – и мркаљеваца – основношколских одликаша- дипломаца“, навео је Анушић додајући да би тиме била исправљена вапијућа неправда према Сави  Мркаљу.

„И онај  политички  измјештен тас који је, у неким главама, дијелио- подвајао тзв. западно и источно изговорно језичко крило, био би коначно враћен у своје природно равновесје. Увођење  овог  основношколског  признања  у наш школски и просвјетни систем прокрчило би пут, вјерујемо,  не само помнијем проучавању лика и дјела Саве Мркаља, него прије свега и  учењу богатог, разнородног културног и историјског насљеђа нашега народа са цијелог простора  Балканског полуострва, поготово са простора  Крајине  и Хрватске у све степене просвјетно-образовног система“, поручио је Анушић.

Овом приликом Књижевна заједница Крајине додјелила је награду „Сава Мркаљ“ и пјеснику Горану Ђорђевићу за укупан допринос савременој српској књижевности и Бошку Бућан као првом секретару Српског културног друштва „Сава Мркаљ“, за допринос раду и опстанку овог Друштва насталом у Топуском, а које је  једно вријеме постојало и у Србији, до 1996. године, кад се у Новом Саду и угасило. Награда „Браћа Мицић“ додјељена је пјеснику Миљурку Вукадиновићу.

новинар „Српског кола“

Весна Пешић

 

Нема коментара

Напишите коментар