Најављена распродаја имовине некадашњег шумско-индустријског комплекса Финвест изазвао зебњу међу Дрварчанима

Уколико се угаси дрвна индустрија, неминовно је тихо умирање Дрвара

За Дрвар и Босанску Крајину шума и прерада дрвета је она област која живот значи. Готово да се са сигурношћу може тврдити да је у овом граду својевремено свако домаћинство имало по једног запосленог у бившем дрвно-прерађивачком гиганту Грмеч-Шипад.

– Дрвар се развијао и у најбољим годинама запошљавао између 7 и 9 хиљада радника. То се одразило и на прираст становништва па је од 8.000 људи колико је Дрвар имао 1895. године, неколико деценија касније тај град имао 24 хиљаде становника – прича мр Слободан Бајић, који је до 1992. године обављао функцију директора фирме Грмеч-Шипад.

СПОРНА ПРИВАТИЗАЦИЈА


Међутим, након његовог руковођења овим привредним гигантом, стање се драматично промијенило. Као посљедица рата 1992–1995. године, прогоном аутохтоног становништва у Дрвар се насељавају Хрвати прогнани из централне Босне.

– Предузеће Грмеч-Дрвар 1995–1996. по законима тзв. Херцег Босне припаја се са предузећем Финвест корп из Чабра у Хрватској. Пошто је из рата изашло неоштећено наставља да ради под именом Финвест д.о.о. Дрвар са знатно мањим бројем радника и производњом – прича Бајић и наводи да о раду и пословним подацима овог предузећа из тог периода нема поузданих и потпуних података.

– Оно што знамо је да је предузеће радило до 2013. године и да је због неликвидности и дугова према повјериоцима и радницима покренут поступак стечаја, а потом су сви радници отпуштени – прича Бајић, потпуно увјерен да је епилог могао да буде другачији.

– Стечај се могао избјећи, а најбољи доказ за ову тврдњу је рад дрвне индустрије у Подграцима. Наиме, након извршене приватизације 2008. године, тамошња фабрика је модернизована, производња оживјела, а у њој је запослено више стотина радника – каже Бајић, оцјењујући да се у стечајном поступку на основу извјештаја стечајног управника и мишљења стечајног вијећа, могао отворити процес реорганизације и ревитализације предузећа у Дрвару.



– Међутим, процес стечаја је кренуо у правцу ликвидације предузећа, дио по дио, што ће довести до његовог нестајања – тврди Бајић, оцјењујући да би као главни мотив ликвидације фирме могла да буде жеља власника да се прикрију евентуалне незаконитости почињене приватизацијом и пословањем у периоду од 1996. до 2013. године.

 

РЕВИТАЛИЗАЦИЈА МОГУЋА


Бајић каже да је са стручним и компетентним људима извршио анализу која потврђује да би предузеће Финвест у реалним условима могло да послује стабилно и профитабилно.

– Потребно је да се запосли само трећина расположивих примарних капацитета, односно да се преради 40.000 кубних метара трупаца јеле, смрче и букве у резану грађу и фурнир. Потом би требало расположиву сировину добијену из примарне производње прерадити у буков фурнир, панел плоче, лијепљене масивне плоче јеле, смрче и букве, лијепљене елементе за намјештај и грађевинску столарију, ламелиране отпреске фурнира за намјештај, фронтове од масива, хоблане елементе, бродски под и ламперију. Поред овога, потребно је да се организује производња рустичног намјештаја, комбинованом ручном и машинском израдом, производња прозора и врата, амбалаже, палета и других производа и предузеће би пословало позитивно – сматра Бајић и додаје да би за реализацију оваквог програма било потребно урадити озбиљну студију оправданости ревитализације овог предузећа.

– Могао би се обезбиједити укупан приход у вриједности 35-40 милиона КМ. За све ове производе постоји потребна расположива сировина, провјерена и сигурна потражња и пласман на тржишту региона и ЕУ – каже Бајић, уз напомену да у Дрвару још увијек има довољно стручног кадра и радника који би знали покренути производњу и обезбједити квалитет потребан за страна тржишта.

– Прерадом ове количине сировина обезбједио би се профит 500–800.000 КМ и могло би се за двије године запослити око 400 радника, а послије ове фазе наставило би се са даљим развојем – наводи Бајић.

Он сматра да би у садашње погоне требало уложити одређена средства за ремонт и набавку дијела нове опреме и да су то неупоредиво мања улагања, него да се изнова праве нови производни погони.

 

ПРОДАЈА У БЕСЦИЈЕЊЕ


Бајић је изнио и податак колико би данас коштала изградња пословне зоне, на приближно истој површини колико заузима данашњи Финвест.

– Дошли смо до закључка да би једна таква зона коштала најмање 2,5 милиона КМ, зависно од степена опремљености. Зато и постављамо питање ко је правио процјену на основу које се данашње предузеће продаје у бесцјење за 1,9 милиона КМ са свим земљиштем, објектима и опремом – чуди се Бајић, увјерен да је ликвидација предузећа Грмеч-Финвест неоснована и неоправдана.

Бајић је о овој проблематици говорио и крајем прошле године на сједници Општинског вијећа Дрвар, приликом расправе о стечају и ликвидацији предузећа, али вијећници, од којих су неки и власници приватних пилана, изјаснили су се против реорганизације и покретања предузећа, па је изнесен предлог опозиције да се закаже посебна сједница општинског вијећа на ту тему.

 

ЉУДИ ОДЛАЗЕ ТРБУХОМ ЗА КРУХОМ


Према Бајићевим ријечима, власницима пилана одговара оваква ситуација, али је чињеница да се они баве најнижим степеном прераде дрвета и нимало не маре због великог броја незапослених Дрварчана.

– Без обзира на вјеру и нацију, многи становници „трбухом за крухом”одлазе из Дрвара са купљеном картом у једном правцу – каже Бајић. Он је увјерен да је једини начин да се одлазак становништва спријечи био ревитализовање дрвно-индустријског комплекса.



– Нажалост, умјесто да се предузеће ревитализује утисак је да би се главна развојна полуга овог краја могла угасити – тврди Бајић, а у прилог томе наводи да је у току проглашење стечаја и распродаја дијелова имовине некадашњег гиганта дрвне индустрије Финвест Дрвар.

– Међутим, дрвна индустрија је данас на најнижем развојном нивоу од краја 19. вијека. Укупан број запослених у реалном сектору не прелази 600 радника. Овај проблем требало би да занима локалну заједницу која изгледа нема утицаја на коришћење свих ресурса. Чак и ако их има, онда их сасвим сигурно не користи довољно – закључује на крају разговора мр Слободан Бајић.

Ж.Ђекић / T. Ћоровић

ИСТОРИЈСКИ ФАКТИ


  • У Дрвару 1902. године Ото Штанбајз, Аустријанац њемачког поријекла подигао индустријско постројење за прераду дрвета-пилану капацитета 250.000 м3 годишњег прореза, претежно четинара, творницу сандука капацитета 4.000 м3 годишње и творницу буради капацитета 3.500 м3.
  • Послије Првог свјетског рата аустријски индустријалац продао је акције земаљском ерару БиХ и ова фирма преузета је од стране земаљског ерара БиХ и Краљевине Југославије у својству државног предузећа. Наставила је са радом 1920. године са истим капацитетом као и прије рата.
  • За вријеме Другог свјетског рата 1941–1942. године партизани су, уз противљење дијела радника, запалили фирму да не би пала у руке непријатељу.
  • Послије Другог свјетског рата, у периоду 1947–1950.године, Дрвар је имао 6.500 радника и око 20.000 становника.
  • Укупан број радника у предузећу шумарства и прераде дрвета Грмеч, пред рат, кретао се од 2.500 до 4.000 радника, а укупно запослених у Дрвару је било око 7.500 радника, што јасно говори о значају комбината за развој ове средине.

 

Стечајна управница: Продаја по технолошким цјелинама је једино рјешење


Стечајна управница Финвеста Дрвар Бехрија Хусеинбеговић у разговору за Српско коло рекла је да је било покушаја за ревитализацију фабрике, али да је то потпуно нереална опција.

– Наша политика је да фабрика не оде у старо гвожђе него да се прода купцу који ће бити у могућности да настави рад. С обзиром да је Финвест и по величини и територији коју захвата огроман комплекс, није било могуће наћи тако моћног и способног купца, па се приступило формирању технолошких цјелина – рекла је Хусеинбеговићева. Она је навела да је резултат стечајног поступка видљив продајом цјелина које сада раде. Ријеч је о пиланама Гламоч, Унис, Југотурбина.

– Као економиста сматрам да је овакав план продаје једино рјешење. Уосталом, неки примјери попут циглане у Босанском Грахову потврђују да, уколико се нађе прави купац, може да се настави са производњом – рекла је стечајна управница и додала да ће све обавезе према бившим радницима бити измирене.

– Исплатили смо 20% примања, а сваког радника који има услове за пензију смо збринули. Бивши запослени имају свог представника Богдана Стевандића, који је члан одбора повјерилаца и који пуноправно учествује у доношењу одлука – рекла је Хуисенбеговићева напомињући да од сваке продаје новац иде Порезној управи, која има велика потраживања.

 

ПИТАЊА СРПСКОГ КОЛА


Да би сазнали пуну истину о овом случају, редакција Српског кола упутила је допис у коме су тражени одговори на конкретна питања.

  1. Да ли стечај фирме Финвест води у потпуну ликвидацију? Какве ће посљедице оставити на живот грађана Дрвара и његове околине?
  2. Да ли је могуће спровести ревитализацију ове фирме, како је недавно предложио мр Слободан Бајић?
  3. Сматрате ли да је процес припајања Грмеч-Дрвара са предузећем Финвест корп из Чабра из 1996. године обављено на законит начин?

 

НАЧЕЛНИК ДРВАРА БЕЗ КОМЕНТАРА


Редакција Српског кола упорно је покушавала да дође у контакт са начелником општине Дрвар Гораном Броћетом. На наш допис није одговорио, као ни на позиве и смс поруке. Допис је упућен и министру правосуђа и управе у федералној влади Јову Париповићу, Министарсву привреде ливањског кантона (Милош Баук), судији основног суда у Ливну Мидхаду Османчаушевићу, в. д. директору ШГД Херцегбосанске шуме доо Купрес Бранку Ивковићу, тужилаштву ливањског кантона Милошу Бауку. Нико од њих се није огласио.

 

Никица Боснић: Конфузија је Можда нечији циљ


На допис упућен општинској управи Дрвара реаговао је предсједник општинског вијећа Никица Боснић.

– Сматрам да општина Дрвар, као највећа српска повратничка општина у Федерацији Босне и Херцеговине заслужује пуну пажњу – навео је Боснић и изразио бојазан да извјештавање Српског кола „не буде посљедица нечијих покушаја да се преко паушалног наметања проблема остваре политички поени”.

– Из питања које сте поставили општинским вијећницима видљиво је да о предметној проблематици нисте информисани на објективан начин – навео је у допису Боснић и позвао на опрез „да се не би створила још конфузнија ситуација, што је можда и нечији циљ”.

Након оваквог одговора позвали смо Боснића. Међутим, он више није одговарао на позиве, имејлове и смс поруке у којима смо тражили разговор и додатна појашњења.

 

Милан Балабан: Штета је одавно немјерљива


На допис упућен општинском вијећу Дрвара реаговао је одборник Милан Балабан. Он је рекао да је сам процес стечаја далеко одмакао и да су већ видне катастрофалне посљедице.

– Много је разлога што људи напуштају Дрвар у коме данас реално живи тек 2.950 људи. Најмање хиљаду људи је отишло због стечаја фабрике – рекао је Балабан, наглашавајући да веома цијени стручност мр Слободана Бајића.

– Због веома ограниченог времена на сједници Општинског вијећа Дрвара Бајић заправо није ни имао могућност да објасни план ревитализације нити је било воље владајућих структура, који су му дали пет минута за говорницом, да га озбиљно саслушају. Сви добро знамо да је Бајић некада руководио са више радника него што данас Дрвар има становника. Зато сам и увјерен да је његов план реалан. Међутим, није ми јасно са којим новцем би се то урадило – рекао је Балабан и запитао се каква би корист била чак и кад би се судски поништила приватизација из 1996. године кад је штета која је у међувремену настала немјерљива.

– Власник је на основу уписане имовине подигао и потрошио огромне кредите, а за то су одговорни разни појединци који су му то омогућили. Кад томе додамо количину искориштене сировине, број људи који је отишао, онда је укупну штету немогуће измјерити – закључује Балабан.

 

Јованка Рунић: Надам се да ће се одговорни пробудити


Општински одборник Јованка Рунић изјавила је да се стиче утисак као да је многима у интересу да ово предузеће нестане и економски и физички.

– Надам се искрено да до тога неће доћи и да ће се они који су на одређеним позицијама пробудити и зауставити ликвидацију.
Сви који су пажљиво слушали анализу Слободана Бајића, бившег директора некадашњег привредног гиганта Грмеч, могли су да се увјере да је процес реструктуирања и ревитализације предузећа заснован на економским и тржишним принципима и да је сасвим реалан. Бојим се, ако се овом питању не посвети највећа могућа пажња, ликвидација не пријети само фабрици него и Дрвару – поручила је Јованка Рунић.

 

СТЕВАН БАЊАЦ: економски егзодус ће нас докрајчити


Предсједник удружења Дрварчана у Београду каже да Удружење нема економских ресурса да би се бавило инвестирањем у привреду или запошљавањем људи, али окупља многе Дрварчане са великим искуством у разним гранама и сферама рада.

– Свима нам је познато стање да некадашње фирме не раде, а Грмеч-Шипад, је била окосница привреде.. Удружење је у спремно да се укључи у дискусију, расправу и причу о томе да ли има смисла покушати, у сарадњи са тамошњим државним органима, да се тај дио Грмеча поново стави на ноге и да се људима који тамо живе обезбиједи посао. Дрвар има проблем да задржи људе који су се вратили, посебно млађе брачне парове са дјецом која иду у школу, јер без запослења они су осуђени да поново напуштају Дрвар. Тако да сад практично гледамо други егзодус, овог пута, егзистенцијални – закључује Бањац.

Нема коментара

Напишите коментар