Након 24 године, мјештани села Парчићи (општина Кистање), први пут се окупили на заједничком дружењу

 

ДА ОВАЈ СУСРЕТ ПРЕРАСТЕ У ТРАДИЦИЈУ


У Батајници, у „Старој Буковици“, 22. јуна, одржан је скуп мјештана села Парчићи, први пут након 1995. године, када су након ратног вихора нова уточишта пронашли углавном у Србији. Парчићи су некада административно припадали општини Бенковац, данас им је општинско средиште Кистање, од кога су удаљени 14 километара у правцу сјеверозапада. Идеја о окупљању потекла је од неколицине бивших становника овог подвелебитског села. Чак ни они сами нису вјеровали да ће их овдје бити готово стотину и да ће се неки, након толико година, поново видјети, попричати, бацити буће, одиграти партију бришкуле и трешета. Ово село, по попису из 1991. године, имало је 352 становника и сви су били српске националности. Данас, у Парчићима, живи само Јован Јоја Вукша некада запослен у ГП „Радник“ Бенковац.

Како би се људи окупили потребно је да неко покрене иницијативу и управо је то учинило неколио њих, позивајући остале на заједничко дружење код боћарског клуба „Стара Батајница“.

 

ПРОРАДИЛИ ДАЛМАТИНСКИ ГЕНИ


Још прије 12 часова, они најнестрпљивији су почели да пристижу и за непуних пола сата било их је преко 90, а толики одазив је представљао изненађење за већину. Направљено је одмах и више заједничких фотографија како би овјековјечили овај сусрет.

„ Мјештани Парчића тренутно су лоцирани у Сомбору и његовој околини, Новом Саду и околини, Београду и његовом ободу, Панчеву, Вршцу. Већина тих људи је са својих десет прстију и огромном вољом и ентузијазмом, типичним за гене Далматинаца, почело да ствара нове домове. Углавном, властитим средствима и радом, без значајније помоћи институција, тако да за већину њих, са задовљством могу констатовати, да сада поново имају свој кров над главом“, прича, за „Српско коло“, Младен Војводић један од учесника овога скупа.

По уласку у просторије и прије него што су почели да се износе познати даматински специјалитети, а и пића која су неизоставни њихов пратилац, присутне је поздравио Илија Кнежевић, некадашњи директор СИЗ-а здравста и здравственог осигурања у Бенковцу. Кнежевић се сличним пословима бавио и у Дому здравља у Беочину, а присутнима је, прије свега, пожелио добро здравље и породичну срећу, истичући да овај сусрет треба да пређе у традицију.

 

ДА МЛАДИ ПРЕУЗМУ ИНИЦИЈАТИВУ


Уз добру храну и укусно пиће, и разговор лакше тече. Носталгија за родним крајем, након свих ових година није престала, напротив, што су људи старији све се више појачава. Зато су се многи сјетили својих кућа, породица, времена када се, по њима, љепше живјело. Када се куће нису закључавале и када нико није никог позивао на каву и ракију, сами су долазили. Сјетили су се они и кршевите Буковице и Равних котара, мјеста у којима су радили све до августа 1995. године.

Радује да је међу мјештанима Парчића било и млађих људи и дјеце. Они су ти који би требало да наставе традицију својих предака, а историјски гледано она вуче још с краја 12. и почетка 13. вијека о чему свједоче и остаци Цркве Светог Илије Прокопије, саграђене баш у самом селу. Неки би и овај црквени објекат присвојили и приписали себи, али историјске чињенице говоре другачије. Знало се, а и сада се зна, да су од памтивјека овдје живјели само Срби: Дрче, Вукше, Војводићи, Иванишевићи, Кнежевићи, Богуновићи, Опачићи…

Помиње се и повратак, али Парчићи још увијек нису добили електричну енергију, четврт вијека од краја рата. Истина, изграђено је тамо двадесетак повратничких кућа, али без струје и основних људских потрепштина тешко ће се ко одлучити на тај корак. Немају ни превоз до најближих општинских центара Кистања, Обровца, Бенковца, а очито да нема ни воље оних на власти да по том питању учине неке озбиљније кораке.

Ипак, овај сусрет је био, прије свега, замишљен да се људи опусте и након толико година размјене коју ријеч, запјевају, заиграју уз Леута Веселиновића и његову музичку пратњу. Многи су изашли да баце буће, други заиграли карте и све то спада у колорит краја одакле потичу. Вријеме је просто пролетјело и док си ударио дланом у длан приближила се и поноћ. Прије него што су се разишли договорено је да уз релативно старије људе у организациони одбор уђу и они млађи, да сусрет постане традиционалан и да се кроз годину дана опет сретну у још већем броју.

Забиљежио: ЖељкоЂЕКИЋ

ФОТОГРАФИЈА ГОВОРИ ВИШЕ ОД РИЈЕЧИ


Др Стеван Вукша, некадашњи предсједник општине Бенковац и чувени спортски радник, рођен је у селу Парчићи и како нам је рекао изузетно је поносан на то. Нажалост, није био у Београду па није могао присуствовати овом сусрету, али се радо одазвао нашем позиву да каже неку ријеч о родном селу. Истакао је да село има богату традицију, да је Црква Светог Илије Прокопије изграђена још крајем 12. и почетком 13. вијека. Сјећа се својих дјечачких дана, поласка у школу, тада подручну, чије је сједиште било у Бргуду, а звала се „Никица Поповић“. Донио нам је и фотографију из 1950. године када су дјеца у пратњи родитеља и рођака дошла на вакцинисање, међу њима је био и др Вукша са својом мајком Савом.

Доктор Стеван Вукша нам објашњава да је на слици Дрча Јока Јованка, Петар Војводић, он са мајком Савом Вукша, рођеном Дрча, Савин брат Стеван Дрча, Трифун Војводић Тривалица, а занимљиво и мајка нашег другог саговорника Младена Војводића, чију вјеродостојност Младен још увијек треба да провјери, јер је на слици била мала дјевојчица.

Нема коментара

Напишите коментар