Гламочу

Народни посланик Миодраг Линта у посјети Гламочу и манастиру Веселиње

ИЗМЕЂУ ЈАВЕ И СНА


При помену Гламоча, оним мање упознатим са историјом и традицијом овог градића, смјештеног у котлини између великог броја планина и истакнутих висова, прва мисао која им падне на ум је Гламочко поље и надалеко познати кромпир, као његов заштитни знак. Друга помисао, оним склонијим културним дешавањима, је чувено Гламочко глуво коло, два пута проглашавано за најбоље коло европског континента, од 1982. године увртштено у свјетску културну баштину УНЕСКО-а. Има доста оних упознатих са најновијим егзодусом српског становништва из Гламоча ратне 1995. године, кад га је напустило скоро цјелокупно српско становништво, од којег се мали број њих вратио. Нажалост, занемарљив је број људи упознат са страдањима 1941. године у гламочком крају, гдје је на звјерски начин од усташа мучки убијен 1 381 Србин. У крипти манастира Веселиње, неколико километара удаљеном од центра града, положене су мошти 806 новомученика гламочких.

Пут Гламоча, али и обиласка Ливна и великог броја села у ове двије општине у Федерацији БиХ, упутили су се Миодраг Линта, народни посланик и предсједник Савеза Срба из региона, његов сарадник Миле Шапић, као и извјештач Српског кола.

Када се са Млиништа, једне од планина изнад града, спуштате ка Гламочу, а буде прекрасан дан, као Михољдан ове године, поглед вам пуца на огромно поље испод вас. Најсликовитије нам је ово поље описао један од наших домаћина Илија Радоја, ријечима да „кад на сјеверозападном дијелу поља заорете бразду, онда педесет километара ка југоистоку не морате плуг вадити из земље“. Илија нам каже да је поље најшире 12 километара, а најуже 700 метара и да је најбоље за узгој кромпира, али да успјевајају и друге пољопривредне културе. Да је поље дуго и равно увјерили смо се и неколико километара пред Гламочом кад нам се указала писта Сухопоље, а мјештани кажу да авиони овдје могу слетати на још неколико мјеста.

 

ШУМА И КРОМПИР ОМОГУЋИЛИ ПОВРАТАК


Кажу да у Гламочу свега има, али најмање народа. Прије рата 1991. године, ова општина, у 55 насеља, имала је 12,5 хиљада становника, од тог броја скоро 10 хиљада Срба. Крајем рата у БиХ, здружене јединице Војске Републике Хрватске, Хрватског вијећа обране и Армије Републике Босне и Херцеговине заузеле су подручје Гламоча, што је изазвало егзодус готово цјелокупног српског становништва. Куће протјераних и избјеглих Срба населили су Хрвати. Од краја рата, до данас, повратак Срба тече споро, али је постојан. Данас се са сигурношћу може рећи да су Срби поново већинско становништво, како у самом граду и на подручју цијеле општине. Тренутно Гламоч има око 3 800 становника, а нешто мање од двије хиљаде су српске националности. Већ поменути Илија Радоја, шумарски инжењер, је један од повратника. Вратио се прије 15 година, сад већ давне 2003. године и каже да му није било лако „стати на ноге“.

„Тешко је било донијети одлуку да се вратим, кућа девастирана, град још спаљен и урушен, али постојала је воља. Не могу чак да кажем да се кренуло од нуле, може се слободно рећи испод нуле. Гледајући са данашње дистанце могу да кажем да је осим воље био потребан рад и то огроман, да би се дошло до стања у коме се данас налазимо моја породица и ја. Занимљиво је истаћи можда и то што моја супруга није одавде. Она је из Србије, упознали смо се у Београду, гдје сам ја студирао и те 2003. године смо донијели одлуку и ријешили хајде да пробамо да наш заједнички живот крене овдје у Гламочу. Сматрам да нисмо погријешили. Имамо троје дјеце, као инжењер шумарства радим у Хецегбосанским шумама, а ревир ми је на Млиништима, супруга као књиговођа у локалном комуналном предузећу, а послије радног времена бавимо се и пољопривредом. Производимо кромпир, пшеницу, јечам, хељду, али кромпир је наравно на првом мјесту“, прича нам Илија, напомињући да су изградили кућу, уз помоћ колега набавили све пољопривредне машине и прикључке и да данас добро живе. Већина осталих повратника се такође бави пољопривредом, неки као секунардном дјелатноћу, а некима је то основа за живот.

Док идемо ка манастиру Веселиње Илија нам прича о сутрашњој манифестацији у Гламочу посвећеној кромпиру. Ради се о 11. Кромпиријади, чији је Илија учесник био сваке године и два пута побједник. Занимљив је податак да је прије неколико година, због разних организационих проблема и лошијих временских прилика, био једини излагач и тиме одржао континуитет ове светковине посвећене најомиљенијој пољопривреној култури, не само у Гламочу. Наравно да ова манифестација заслужује више простора и „Српско коло“ ће јој посветити посебну причу већ у овом броју.

 

НА СПАЉЕНИМ ОСТАЦИМА БРВНАРЕ НИКАО МАНАСТИР


Док тече разговор, са лијеве стране пута према Ливну, поглед нам се зауставља на манастиру Веселиње. Скрећемо неколико десетина метара и улазимо пред конак манастира гдје нас дочекује протонамјесник Срђан Белензада. Вратио се у Гламоч 2002. године, од 2009. је предавао вјеронауку. Човјек са ових простора, из села Рудине. Некад, као дјечак се играо у порти манастира, а од 2014. године је његов настојитељ.

„Овај манастир, на почетку је био Саборна Црква Светог Јована Крститеља. Грађена је од 1971-1975. године, али је прије ње на овом истом мјесту вјековима постојала црква брвнара освећена још 1865. године. Први свештеник је био Ристо Матић. Била је специфична и по томе што су људи, који су се одрицали своје вјере, доносили и поклањали цркви своје иконе. Усташе су је спалиле 1941. године, а на улазу у цркву су заклали тадашњег црквењака из породице Ловре. Преостало је само једно звоно, а људи из горњих села су га однијели и сачували, да би га послије Другог свјетског рата у порти некадашње цркве поставили на липу. Ту је отац Војо Шешум долазио два- три пута годишње да држи службу, а занимљиво је рећи да је он једини свештеник из ових крајева који је преживио голготу 1941. године“, прича нам отац Срђан, помињући и страшну судбину свештеномученика Симе који је дочекао пензију прије рата, али су га усташе 1943. године сјекли на комаде и коњима вукли по граду. Сличну судбину доживио је свештеномученик Мирко, парох у самом граду кога су 1941. године бацили у јаму на Корићи заједно са сином Новицом, студентом права.

Замало њиховим путем није отишао и каснији ктитор нове цркве Веселин Наерловић, досељеник из Далмације у Гламоч. Овај богати трговац са продавницама у Високом и Сарајеву излагао је своје кожне производе прије Другог свјетског рата и на Миланском сајму. Њега су усташе такође ухватиле 1941. године. Када се пожалио једном од својих хрватских „пријатеља“ и замолио да га избави из затвора, он му је послао тацну на којој се налазио метак прекривен салветом. На његову срећу супруга Паула Вујић је била из Дубровника, па је потегла неке своје везе и успјела је да га ослободи из затвора. Потом су касније преко Дубровника отишли у Италију, а недуго затим и у Аргентину. Веселин је имао трговачки дух и тамо је успио да развије своје предузетничке способности, стекао фабрике и поново се обогатио. Отишао је далеко од свог Гламоча, али се, како је касније причао, радо сјећао те цркве брвнаре у коју, у свечаној одјећи о празницима, мјештани долазе пјевајући, а послије литургије развијају коло. То му је био највећи мотив да гради цркву и посвети је Светом Јовану свој крсној слави. Црква је 1985. године преименована у манастир и добила име по свом ктитору Веселину. Осим ове цркве изградио је гробницу за себе и супругу. Веселин се упокојио 1993. године, а седам година касније, његови земни остаци пренесени су овдје. Касније је умрла и супруга, али још увијек јој се гроб налази у Аргентини.

 

ПОКЛОЊЕЊЕ НОВОМУЧЕНИЦИМА


„Иза манастира 1990. године почела је изградња Цркве Светих Новомученика Гламочких. У крипти ове цркве патријарх Павле својим рукама је положио кости преко 800 лица звјерски мучених и бачених у више јама око Гламоча.

Послије Другог свјетског рата, већина њих је бетонирана, подигнуте су, истина, спомен плоче, углавном са натписима жртвама антифашистичке борбе. Људи заплашени нису јавно много причали о томе. Што због страха, што због политичких прилика, тако да је мало ко знао шта се ту дешавало и колико је заправо жртава настрадало на овом подручју у само неколико мјесеци 1941. године. Ексхумација је извршена 1991. године, а само у јами Корићна нађено је око 200 остатака овог масакра. Само у засеоку Белензада 74-оро људи је заклано, а данас тамо живе само три душе“, прича нам отац Срђан док силазимо у крипту гдје су похрањене кости ових новомученика.

Ова црква није завршена тих деведесетих година. Захваљујући повратку оца Саве Лазинице, човјека вјере и молитве, како рече отац Срђан, као и српског живља у Гламоч, то је урађено 2012. године. Тада је Његова светост патријарх српски Иринеј освештао спомен-храм гламочких новомученика и служио парастос невино настрадалим жртвама. Нажалост, култура историјског сјећања није баш на завидном нивоу код српског народа који олако прелази преко својих жртава и заборавља их.

Отац Срђан нам показује фотографије колико је дубока била та јама и колико је људи силазило доље како би извадили посмртне остатке који су у тим безданкама лежале 50 година. Док погнутих глава стојимо у костурници, тешко нам долази до свијести какво то зло нарасте у човјеку који недужне људе, жене, дјецу на најсвирепији начине убија и баца у јаме.

ТЕКСТ И ФОТОГРАФИЈЕ: Жељко ЂЕКИЋ

 

Приликом обиласка Гламоча Миодраг Линта се, накратко, састао и са и начелником општине Гламоч Небојшом Радивојшом. Начелник је потвдио ранија сазнања да у Гламочу живи највише Срба, да раде основна и средња школа, да се људи највише баве шумарством и пољопривредом, односно рaтарством и сточарством. Гламоч има и два љекара и лабораторију за вађење крви. Небојша Радивојша је посебно истакао да се од прије нешто више од годину дана, осим у ливањској болници, Срби могу лијечити и у Бања Луци, што је код српског народа примљено са великим одобравањем..

 

Нема коментара

Напишите коментар