Немар према Лици пустоши и српске општине са њеног истока

На истоку Лике ситуација је све тежа, људи одлазе, посла нема, а и они који су остали муче се са остваривањем најосновнијих људских права.

Доњи Лапац је једна од општина са истока Лике. И поред свих својих привредних и туристичких потенцијала, последњих година суочена је са све већим одливом становништва.  Неискориштених ресурса има, каже начелник Доњег Лапца Илија Обрадовић, али немар и недовољна брига за ове крајеве, пре свега државних нивоа власти,  довеле су до тога да остају пусти док млађе становништво своју прилику тражи у неким другим европским државама.

– Доњи Лапац, на жалост, као и већина руралних подручја па и целе Хрватске, суочен је са трендом исељавања и одласка младих људи на запад. То је допринело чињеници да, нарочито у последње време, имамо осетно мањи број становништва. Уједно то је и последица неуспевања да се покрену неке привредне активности на простору повратничких средина, чак и у оном делу где смо препознати. Ми имамо огромне количине шуме, шумског асортимана, а ни једна пилана, нити један производни погон у овом послератном периоду није успео да заживи. Са друге стране, имамо и природне ресурсе, природно богатство, реку Уну која је бисер Хрватске, Штрбачки бук као један од најлепших слапова, али слабо разумевање државних нивоа власти да се прогласи националним парком, што је са друге стране Босна направила, код нас не успева па чак се и опструише. Због тога долазимо у проблем са развојем туристичких потенцијала.

-Све је то довело до исељавања и одласка људи. Ми се, као општина, заиста трудимо да тамо где имамо неку своју надлежност урадимо колико можемо. Кроз комуналну инфраструктуру, домаће или европске фондове асфалтирамо сеоске путеве, направили смо рециклажно двориште, кроз пројекат руралног развоја радимо на изградњи мртвачнице, чекамо пројекат за ватрогасни дом и туристичко-информативни центар, и све су то неке ствари које ми кроз фондове можемо да осигурамо, али наглашавам да изостаје тај привредни моменат – искрено ће начелник Доњег Лапца Илија Обрадовић.

Из Лике сви одлазе

Подаци са последњег пописа становништва, према речима начелника, данас су осетно другачији. У потрагу за бољим животом једнако одлази и домаће српско и досељено хрватско становништво.

– Према подацима са последњег пописа становништва ми смо имали тачно 2.314 становника. Од тога је осамдесет процената било српско становништво. Данас је тај број пуно мањи и мислим да не прелази бројку од 1.500 становника иако смо, процентуално, опет у већини. Ни припадници хрватске заједнице нису имуни на исељавање и одласке у веће или развијеније средине. То је процес који је интезивно почео да се одвија након уласка Републике Хрватске у ЕУ – каже Обрадовић.

Чињеница што људи одлазе не треба ни да чуди све док је примера оних који годинама у назад нису успели да остваре ни наојсновије услове за останак. Било да се ради о послу, обнови кућа,стамбеном збрињавању или просто могућности да у 21. веку имате струју, све су то довољни разлози да једни одлазе, а други се у Лику не враћају.

У Теслиној Лици живи се уз пламен свеће

Професорка српског језика Радмила Куга вратила се у ове крајеве са намером да ту остане јер јој, како каже, ни једено друго место није било примамљивије за живот од њене Лике, још нема струју. Она данас све припреме за посао у школи обавља уз пламен свеће, баш у тој Лици из које је потекао нико други до сам Никола Тесла, геније који је открио све тајне електрицитета.

– Шест година радим као професор српског језика у Доњем Лапцу и око десет година у две основне школе у Книну, а још увек немам ни пуну плату ни пуну норму иако сам једини професор српског језика који живи на простору Лике. У Доњем Лапцу живим у стану који сам добила од Уреда за обнову и стамбено збрињавање, а у којем, још увек, немам ни струју – у даху изговара Радмила.

На питање зашто, како је могуће да нема ни струју, ни сама нам није знала да нам пружи одговор.

– То вам ни ја не могу рећи као што ни мени нису дали никакав одговор. Већ годину дана покушавам да сазнам где је настао проблем и зашто се то не решава, али одговора ни сада немам. Дуго су ми говорили да је у Госпићу проблем са писањем процедуре око писања и слања захтева за Загреб. Рекли су ми, најзад, да је захтев послан за Загреб, али повратне реакције и даље нема. Чини се да све овде, из неког разлога, тако иде. Пре него што сам добила право на стан, живела сам у родитељској кући у селу поред Лапца, где су раније живели моји родитељи и где и данас живи мој брат. Ни за ту кућу брат није успео да оствари право на државну обнову. Иако је кућа у јако лошем стању, прокишњава, брату су једне године говорили да је други на списку за обнову, све папире је уредно предао, десет година већ чека на тај материјал, а сада су му рекли да је на листи чекања четврти.  И у тој ситуацији човеку је тешко ра разабере шта се у ствари дешава и зашто се све одвија на такав начин. Као наставник у три школе и неко ко мора писати припрему за наставу, радим под светлости свеће у 21.веку у Лици из које је потекао Никола Тесла, човек који је својим изумима осветлио свет и читаво човечанство увео у 21.век – разочарано ће Радмила.

У вишим разредима школе у Лапцу, по Радмилиним речима, данас је тек нешто више од двадесетак ђака који уче српски језик и исто толико у нижим, док их је у целој школи укупно око осамдесет. Више него упола мање у односу на протекли период. Због све мањег броја деце постоји могућност да школа у Лапцу добије статус подручне, но Радмила се нада да ипак неће, управо захваљујући двојезичној настави.

Због недостатка људи нема развоја, а људи одлазе због недостатка посла

За постојеће, доступне ЕУ фондове, потребно је опет и млађе и едуковано становништво али у већини случајева и почетни капитал. Добрих примера у реализацији пројеката у Лапцу има једино у развоју пољопривреде, али то је за овако богат лички крај недовољно, сматара начелник Обрадовић.

– Са једне стране, покретање било каквог посла, па и кроз ЕУ фондове, привредни субјекат или физичка особа треба имати неки почетни капитал, а ми смо и ту у недостатку. Са друге стране, у дефициту смо и са радно активним становништвом које је отишло. За неке веће, озбиљније пројекте, потребан је и одређен ниво образовања, едукације, да би се уопште и могли реализовати, а ми имамо проблем управо из разлога што нам углавном остаје старије становништво. У области пољопривреде имамо око тридесетак домаћинстава која се њоме озбиљније баве. Ангажовали су себи консултанте и успешно се јављају на постојеће мере развоја. Захваљујући њима, а по подацима којима ја располажем, одобрено је преко 35 већих пројеката који ће бити на добробит не само њима већ и читавом овом крају. Дакле, простора има али треба пуно времена да се нешто покрене, да сваки појединац схвати да нешто треба чинити, да се сам треба покренути, јер сви као да чекају да се отвори неко радно место. Данас је неко ново време које захтева и неке личне способности, одговорност, самоиницијативу, а радних места је мало ако чекате да вас неко позове да радите – закључује Обрадовић.

И како год да се сагледа, све се опет врти у круг. Без људи ни у Доњем Лапцу ни у Лици нема бољег живота, али за останак и повратак људи треба створити могућности за пристојан живот, ону одскочну даску и ветар у леђа да их макар мотивишу у жељи да остану. Живот који није луксуз, већ само пристојан и у складу са најосновнијим људским потребама, далеко од оног за каквим су многи отишли, али макар приближан ономе због којег би се поново враћали.

*Овај текст је настао у склопу пројекта „Ту гдје живимо“ који је подржао Фонд за потицање плурализма и разноврсности

Преузето са: srbi.hr
Васка Радуловић