Нестајање Срба у Далматинском залеђу

Истраживање у склопу пројекта „Распоред насељености и кретање српског становништва у Хрватској (1880 – 2011)” показало је да су све до 1991. године двије најбројније етничке скупине – Хрвати и Срби – на простору Далматинског залеђа живјеле у задовољавајућем суживоту. Према попису из 2011. године, укупно становништво смањило се за 78.401 становника, од чега је српског становништва 60.218 или 82,10% мање у односу на 1991.

Демографски трендови кретања укупног становништва Хрватске, посебно српског становништва, поражавајући су када се анализирају на нивоу регија које су традиционално у значајном броју насељавали Срби – показало је истраживање у склопу пројекта „Распоред насељености и кретање српског становништва у Хрватској (1880 – 2011)”.

Регије које су узете у разматрање у склопу истраживања су географско-хисторијске цјелине које обухваћају опћине према територијалној подјели која је вриједила на дан пописа становништва 31. 3. 1991. године. Тада је у Хрватској било 6.694 насеља и 102 опћине. Дакле, за демографску анализу кретања становништва поједине регије узете су опћине с насељима које су традиционално припадале појединој регији. Такођер, кретање укупног становништва, кретање Хрвата и Срба поједине регије анализирано је кроз сљедеће пописне године: 1880, 1890, 1900, 1910, 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2001. и 2011. годину. За 1921. и 1931. годину нема доступних података на разини насеља. Премда су посредни подаци о вјери и језику доступни на разини опћине или котара, они нису обрађени и као такви нису могли бити кориштени у ову сврху. Међутим, ова чињеница суштински не ремети постављене циљеве истраживања.

У оквиру анализе, када је у питању Далматинско залеђе, уврштене су сљедеће опћине и њима припадајућа насеља према територијалној подјели из 1991. године које традиционално припадају овој регији: Бенковац, Обровац, Книн, Дрниш, Сињ и Имотски.

Кретање укупног становништва, Хрвата и Срба у далматинском залеђу (1880 – 2011)
Из података у наведеној таблици видљиво је да се укупно становништво репродуктивно споро развијало, јер се током 111 година, тј. до 1991. године тек увећало за нешто више од 50%, што је ипак размјерно брже, односно мање споро, него у претходне три анализиране регије. Сви приказани показатељи до 1991. године, како за укупно тако и за хрватско и српско становништво, прилично су уједначени, изузев показатеља верижних индекса за период послије 1971. године.

Релативна заступљеност два народа – хрватског и српског – у укупном становништву релативно је стабилна током цијелог периода све до 1991. године. Тако се учешће хрватског етникума креће од 61% до 64%, а српског од 31% до 35%. Флуктуације настају послије 1971. године, када број становника обје етничке скупине почиње благо опадати, што треба приписати друштвено-економским и политичким превирањима који су се догодили у том периоду, на што указују показатељи верижног индекса цензуса 1961/1971, те 1971/1981. и 1981/1991. године.

Може ли се из ових дугорочних података (111 година) закључивати о задовољавајућем суживоту двију најбројнијих етничких скупина – Хрвата и Срба – које су подједнако и равноправно дијелиле и сносиле «и добро и зло» живота на овим просторима?

Ипак, провјерит ћемо овакво закључивање на показатељима проведених пописа за вријеме најдужег периода заједничког живота у социјалистичкој Југославији, дакле за један средњорочни период (43 године) ближе прошлости.

Кретање укупног становништва, Хрвата и Срба у далматинском залеђу (1948 – 1991)
Ако смо претходно говорили о веома успореном репродуктивном развоју становништва, овдје, на темељу показатеља у наведеној таблици, можемо говорити о стагнантном развоју, што је резултат, прије свега, тешких посљедица које је демографски корпус претрпио током Другог свјетског рата, па се у пораћу споро опоравља јер има дефицијентне породичне структуре, али и због неких других фактора, као што су тешки увјети живота и кронично сиромаштво, емиграцијска кретања, процеси деаграризације, школовање младих, прије свега великог броја дјеце палих бораца НОР-а и жртава фашистичког терора у Другом свјетском рату, за непољопривредна занимања, брачна покретљивост, колонизација, и др. До становитог пада броја становништва долази 70-их и 80-их година, на што смо напријед већ указали.

Удио Хрвата, Срба и «осталих» у далматинском залеђу (1880 – 2011)
Дакле, сколаризацијом и емиграцијским кретањима, укључујући и брачну покретљивост, становништво овог подручја стагнира и опада. Једини његов тренд повећања осјећа се колонизацијом Хрвата из Босне, који су доведени у исти положај распадања породице, попут Срба. С друге стране, присутан је тренд немогућности млађих нараштаја припадника хрватске народносне припадности да се запосле, образују и ријеше своје основне социјалне и друштвене проблеме. Ипак хрватски демографски корпус има неку константу у којој нема шокантних пенетрација које би га девастирале до краја, као што је то случај са српским корпусом.

Но, укупно гледано, остаје оцјена о «задовољавајућем суживоту двију најбројнијих етничких скупина – Хрвата и Срба – на овим просторима», све до 1991. године.

Каква су послије 1991. године била кретања становништва, показују два цензуса спроведена у државно правном поретку самосталне Републике Хрватске.

Кретање укупног становништва, Хрвата и Срба у далматинском залеђу (1991 – 2011)
Стање становништва на подручју Далматинског залеђа (два посљедња цензуса, 2001. и 2011. године) у односу на стање из 1991. године видљиво је претходној таблици. Укупно становништво смањило се за 72.445 становника или за 34,28% (2001. године), односно за 78.401 становника или за 37,10% (2011. године). Хрватско становништво се смањило за 6.211 становника или за 4,68% (2001. године), односно за 14.148 становника или за 10,65% (2011. године). Српско становништво се смањило за 63.024 становника или за 85,93% (2001. године), односно за 60.218 становника или за 82,10% (2011. године). Овај мањак српског становништва 2001. године резултат је рата и ратног стања деведесетих година прошлог стољећа.

Кретање становништва по народносној припадности и пописима у далматинском залеђу (1880 – 2011)Удио српског становништва у укупном становништву на подручју далматинског залеђа свео се 2001. на 7,43%, а 2011. године на 9,88%, наспрам 91,19% односно 89,30% хрватског становништва. Узроке оваквог драстичног пада броја становника српске народносне припадности треба тражити, осим у егзодусу као посљедици рата, у селективном повратку српског становништва (враћа се углавном биолошки и радно нерепродуктивно становништво), националистичким послијератним ексцесима и застрашивањима као и државним онемогућавањем повратка (дискриминирајући закони, посебно њихова проведба, дуготрајне и бирократизиране процедуре стамбеног збрињавања, отезање с обновом кућа и станова и сл.).

 

С обзиром на наведено реално је очекивати даљње опадање броја српског становништва на овом подручју.
У истраживачком пројекту Вијећа српске националне мањине Града Загреба „Распоред насељености и кретање српског становништва у Хрватској (1880–2011)” судјеловали су: др. сц. Светозар Ливада (водитељ), Владимир Цвјетићанин, проф. и Никола Лунић, проф. са сурадницима.