Нетека код Грачаца: Повратком у родно село живот поново добио смисао

У селу Нетека са супругом, четворо деце, братом, оцем и мајком живи Милорад Лајић који се у родни крај вратио, сада већ далеке, 2002. године.

У селу Нетека које управно припада општини Грачац, а граничи се са Србом, Беглуцима и Доњом Сувајом, живота је данас, бар се тако чини, ипак за нијансу више него у другим личким селима. Можда у прилог тој тврдњи не иду саме бројке када се ради о подацима са пописа становништва, али ако се узме у обзир она стара, народна изрека која каже: “Живот је тамо где се чује дечији плач и петао кукуриче“, онда у Нетеци живота заиста има више него у другим селима.

У касне јесење и ране зимске дане, док сваки призор у селу указује на долазак зиме, у Нетеци затичемо групу младих људи који уређују штале за стоку. Један од њих, како то обично и бива, најгласнији је и најспремнији за разговор. Прекидамо их, каже, док чисте штале за овце.

Посла је много, а дани већ краћи, ваља то све стићи док не стигне зима. Млади су то људи, тек загазили у трећу деценију живота, па се намеће  питање помажу ли то некоме или заиста живе у селу? Двојица од њих су рођена браћа, један им је пријатељ пристигао у помоћ, ту је и стриц, отац. Онај најгласнији, не желећи више да нас држи у неизвесности, ипак одлучује да нас боље упозна.

Зове се Милорад Лајић и у Нетеци живи са супругом, четворо деце, братом, оцем и мајком. Млад човек, четворо деце, бројна породица која живи на свом породичном имању у овом малом месту, свакако заслужују наше поштовање. Из Нетеке је, каже, као дете у избеглиштву отишао у Србију, али се вратио својој кући и селу онда када ни његови родитељи нису размишљали о повратку.

– За све то време избеглиштва ја сам размишљао о повратку. У једном моменту отац је одлучио да кућу, преко агенције, стави на продају. Вест о томе убрзала је моје размишљање о повратку. Овде сам рођен, овде сам се играо и проходао, овде сам провео прве и најлепше године живота и нигде ми није било као овде. Први пут, после рата, дошао сам кући  2001. године и остао петнаест дана. Након тога, вратио сам се у Србију још годину дана, завршио школу и већ наредне године се дефинитивно вратио у Нетеку. Отац, мајка, брат и ја смо све кренули из почетка. Чистили смо имање, обнављали кућу, стварали оне најосновније услове за живот – упознаје нас Милорад са својим првим, повратничким годинама.

Заједништво побеђује све недаће

Имали су, каже, помоћ државе у обнови куће, иако су на то чекали неколико година. Он и брат заједно су радили грађевинске радове, правили помоћне објекте за стоку, док су родитељи бринули о животињама. Но, иако све звучи као да је било лако и ишло неким уобичајним током, тек тада су их задесила најтежа искушења и борбе.

– У кратком року отац је оболео од рака грла, а мајка од срца, ја сломио ногу и нисам могао нормално да функционишем. Морали смо продати краве које смо набавили са намером да живимо од сточарства. Све нас је то некако одједном задесило. Ја сам се касније запослио у једној месници, па у трговини. У слободно време сам чак био и гробар по потреби. Нисам бирао послове, јер нам је новац био потребан да пребродимо недаће и да се боримо за будућност – присећа се Милорад једног од најтежих периода у животу.

Није се, каже, срамио никаквог посла јер је то био једини услов за опстанак. У селу се тешко може другачије, све човек мора знати радити да би могао нешто да заради и  створи.

– Воља и одлучност, вера у самога себе су најбитнији онда када је најтеже и када се човеку чини да нема излаза. У целој тој ситуацији ништа не бих могао сам да нисам имао братову помоћ и подршку. Све смо радили и стицали заједно док поново нисмо стали на ноге – искрено ће Милорад.

Из те заједничке борбе, као породица, успели су изаћи као победници. Отац и мајка су превазишли најтеже тренутке болести и данас су им највећа помоћ и подршка. Поново су купили стоку, живе од привреде, сточарства, и послова грађевине којима се браћа заједно баве.

– Данас имамо нешто мање од две стотине грла оваца. Продајемо јагњад, сено, имамо наше породично газдинство, обрађујемо земљу, сејемо различите културе које нам за стоку требају. Брат и ја се бавимо грађевином, па и ту себи често нађемо посла. Но, оно на шта сам најпоноснији ипак је горе у кући – са осмехом каже Милорад.

То што га чини срећним и поносним свакако нису ни овце, поља и ливаде, нити било какав новац, то су његових четворо деце и супруга која је стално са њима. Најстарији син Дејан има четири године, Ања две и по, док су близанци, Андрија и Данијел, стари свега шест месеци. Милорад каже како га они буде јутром уместо сата, аларм му не треба, а тај осећај слободе и могућност да буде сам свој газда, никада не би мењао ни за шта друго.

– То је једна од предности живота на какав сам се ја одлучио. Бавимо се сточарством и од тога можемо пристојно живети. Моја жена је рођена у Сплиту, али је одабрала да са мном ствара породицу и живи овде. Колико год да је време тешко, онај ко хоће да ради на селу то увек може. Сви смо и свуда мобилни, град није далеко, ништа немамо мање него неко ко живи у граду, можда напротив. У почетку, када сам се ја вратио, то није било тако, али данас су услови живота на једном другачијем нивоу. Не кажем да је таква ситуација и у околним местима, али ми се овде не можемо жалити – искрено ће Милорад.

Живот на селу има бројне предности

Оно што истиче је да млади људи најчешће зазиру од живота на селу. У оближњим местима, као што је Срб, до посла је немогуће доћи. Фирме и фабрике су ту одавно ствар прошлих времена, а чак и да се отварају, мала је шанса да би у њима имао ко радити, јер радно способно становништво најрадије одлази у неке стране земље.

– Искрено речено ја први не бих сада тражио неко такво радно место. Имам своје мало газдинство, сви смо ангажовани око послова које имамо на својој земљи и од свега тога можемо себи приуштити пристојан живот. Не рачунајући ово наше село, у другим местима мало је млађих људи или их готово нема, тако да су мале шансе да ће се у скорије време нешто покренути. Људи се лакше окрећу одласку у неке стране земље него повратку на своје, и то је оно што гаси већину села у којима би се заиста могло лепо да се живи – каже Милорад.

Његова супруга Влатка, рођена Сплићанка, за време нашег разговора свакако је имала паметнијег посла. Брига о четворо мале деце и домаћинству захтевају пуно љубави, воље и одрицања, али она све то са задовољством постиже. Све док се плач и смех дечији у кући смењују, каже, то је знак да је баш онако како треба да буде, да се одраста и радује.

Лајићи нису и једине бебе у Нетеци, и то је оно што нас враћа на почетак ове приче о животу. У Нетеци је тренутно дванаесторо деце од укупно осамдесет становника.  Можда ће неки од њих, баш попут Милорада и његових пријатеља, једнога дана свој живот везати за село у којем су рођени и одрасли. Други ће, вероватно, свој животни пут градити негде даље. Но, док та времена не дођу, бар у месецима и годинама што долазе, Нетека ће одзвањати  дечијим гласовима, храбрећи садашње мештане у останку и позивајући и друге на повратак.

Преузето са: срби.HR