Никола Церовац, предсједник Српског културног друштва Зора Книн–Београд, добро памти ријечи Патријарха Павла

 

Нема повратка светиња док се српски народ не врати на вјековна огњишта


Никола Церовац је у два наврата обнављао рад Српског културног друштва Зора. Он је за читаоце Српског кола открио многе непознате детаље око обнове друштва која се десила у Книну 1989. године. Након трагедије српског народа и протјеривања током злочиначке акције Олуја, Церовац је био и међу оснивачима београдске Зоре, која је очувала континуитет и опстала у изузетно тешким околностима.



Ипак, можда је назначајнију животну улогу судбина додијелила Николи Церовцу у очувању дијела културног блага српског народа из цркава и манастира са простора сјеверне Далмације. То је предодредио његов сусрет са блаженопочившим партијархом Павлом, који му је недвосмислено поручио „да не треба враћати иконе док год нема повратка српског народа”.

Церовац је подсјетио на рад првог друштва Зора, које је основано 1901. године у Книну као културно и привредно друштво које је требало да живи од донација и да се бави културом и привредом.

– Зора је активно дјеловала до 1915. године, када је у Сињу трагично убијен њен посљедњи предсједник Онисим Поповић. Имао сам срећу да сам био у организацији оснивања Српског културног друштва Зора у Книну 1989. године.

 

Како сте се нашли међу оснивачима СКД Зора?

– Сада могу рећи да смо новинар Јово Покрајац и ја, у договору са пријатељима, добили задатак да помогнемо иницијативни одбор у Книну, који је у то вријеме дjеловао на обнови рада СКД Зора. Наиме, истог дана, 8. јула 1989. године, освештана је нова зграда Богословије у манастиру Крка, која је уједно и најстарија српска богословска школа.

Како је протекао сам чин оснивања?

– Било је доста проблема и препрека у самом Книну око оснивања, али прећутно оснивање Зоре одобрено је у Кистањама, пошто смо тамо поднијели захтјев. Међутим, сјећам се да је неко дојавио да је и ту дошло до забране. Онда су људи из организације донијели одлуку да се крене према стадиону НК Буковица, који се налазио на путу за Биочино село. Ишло је доста народа који су говорили да иду на оснивање Зоре, а да притом нико није имао појма гдје је то. Кренули смо према стадиону. Стадион је био закључан, нико није имао кључ. У тој гужви неко је провалио на стадион да би се скупили у једном ћошку.

Колико је било присутних људи?

– На оснивачком документу била су 74 потписа. Претходно смо се сагласили да Јово Опачић буде предсједник. Он је на то пристао и на скупу је требало да се прочита статут, да се једногласно по договору прогласи оснивање Српског културног друштва Зора са програмом који смо већ имали припремљен и написан. Дошло је до кошкања у гужви, а около је била полиција. Послије неког времена смо се растали а наредног дана на далматинском Косову код цркве Лазарице састали се са жељом да се направи састанак у Книну ради договора о даљим активностима Српског културног друштва Зора. Међутим, неко је из те масе на далматинском Косову, а било је пуно свјета, тражио да се, по традицији на далматинском Косову, одржи бесједа. Међутим, професору Јовану Рашковићу, који је био предвиђен да одржи говор, то није било омогућено. Многи су тражили да се бар прочита његово писмо, али ни то није дозвољено. Присутни су тражили да изађе Јово Опачић и прочита програм Српског културног друштва Зора. Тензије су расле, програм је прекинут, Јово Опачић је сутрадан ухапшен, а Зора није регистрована. Други оснивачки скуп је одржан 28. новембра у селу Плавну. Под тим документима Зора је регистрована.

Како је дошло до сарадње ликовних умјетника и манастира Крка?

– Радио сам у Удружењу ликовних умјетника Србије. Тамо сам од једног старијег колеге сазнао да је 1949. године тадашњи игуман манастира Крка Онисим Опачић писао управи удружења да пошаље умјетнике у манастир, који би се поводом 550-годишњице обиљежавања Косовског боја сакупили код цркве Лазарице и тамо стварали своја умјетничка дјела. Том позиву се одазвало доста умјетника. Један од њих био је и покојни академик Бата Михајловић. Он је отишао у манастир Крку и оставио неколико дјела за која мислим да су и данас у манастиру.

Ко се све укључивао у акцију?

– У старој Југославији је на иницијативу чувеног сликара Петра Омчикуса и његове супруге Косе Бокшан заживјела прва умјеничка комуна позната под називом Задарска група. У њој су се налазили и Мића Поповић, Вера Божичковић, Бата Михаиловић, Љубинка Јовановић. Они би приликом одласка у Задар готово редовно посјећивали и манастир Крка. И академик Дејан Медаковић је у својим списима описивао своје обиласке манастира Крка, и уопште свој боравак у Далмацији.

Да ли сте имали прилику да се упознате са садржајем ризнице?

– У Београду је средином осамдесетих година прошлог вијека одржана велика аукција на коју се одазвало око 500 умјетника са жељом да се помогне Книну и Грахову. Наиме, тај крај је тада погодио разарајући земљотрес, па је ова акција била један од видова помоћи пострадалом становништву. Одбор је одлучивао коме ће шта да упути, а ја сам сугестијама помогао да се оснује збирка српског сликарства и да се поклони музеју Книна, а да се друга збирка поклони Босанском Грахову. У оквиру ове збирке се налазио и велики књижни фонд. Већи дио прикупљених новчаних средстава тада је уплаћен на рачун манастира Крка, као помоћ обнови и сређивању ризнице. Драгоцјености манастира Крка по броју и умјетничкој изради и историјском трајању убрајале су се у највредније ризничке цјелине Српске православне цркве, одмах послије ризница манастира Хиландара, манастира Дечани и Цетињског манастира. Та акција је наишла на добар одјек у народу, а и ја сам остварио ближи контакт са тадашњим далматинским епископом Николајем. Захваљујући данашњем митрополиту дабробосанском Хризостому, који је у то вријеме био монах у манастиру Крка, имао сам прилику да видим цјелокупну ризницу.

Каква је данас судбина ризнице?

– Неки предмети су враћени, неки су у манастиру Драговић, неки у манастиру Крупа, али најважније је да је највећи дио ризнице сачуван. Послије конзервације и рестаурације показали смо и јавно презентовали 156 икона са книнско-дрнишко-врличког простора, које су каталошки обрађене. Данас се већином налазе у ризници Српске православне цркве у Сремским Карловцима.

Да ли је икад објављена штампана публикација на којој је ризница из манастира Крка представљена?

– Ризница никад није јавно презентована. Постојала је иницијатива 1994. године да се направи монографија Православна Далмација – ризница манастира Крка, али до реализације никада није дошло. Аника Сковран је живи свједок тог покушаја, а управо је она написала предговор овог несуђеног дијела који и данас чувам.

Зашто та монографија није угледала свјетлост дана?

– Мислим да је то питање за црквене великодостојнике који су најкомпетентнији. Мој је утисак да је то неко спријечио. Никад нисам сазнао разлог, а по кулоарима се шушкало да је наређено да се то не дира и не отвара за јавност.

Да ли је било покушаја да се ризница врати у Крку?

– Патријарх Павле ми је једном приликом рекао: „Никола, не дозволите да се то мало наших светиња враћа доље до повратка нашег народа.” Те његове ријечи остале су ми у памћењу, зато сам и данас мишљења да то не треба вратити док се не створе други услови, безбједнији, док наш народ не буде у својим кућама, покрај наших цркава. Међутим, постојала је намјера, и то непосредно уочи акције Олуја.

Шта се тада десило?

– Судбина и Божја промисао је хтјела да баш ја то спријечим. Наиме, идеја неких кругова у Книну је била да се за Видовдан 1995. године рестаурирано културно благо прикаже нашем народу у Книну. О овим намјерама нисам био обавијештен. Уочи самог транспорта позвао ме је конзерватор Радован Пиљак из Народног музеја и обавијестио да је стигао фургон из ковнице новца. Дјеловало је да је све договорено на државном нивоу. Позвао сам телефоном владику Лонгина и обавијестио га о намјерама, уз сугестију да би било паметније сачекати неке боље дане. Том приликом владика Лонгин ми је саопштио да је имао информацију да сам и ја сагласан са том идејом, што није била истина. Тада сам му сугерисао да би одмах ваљало послати телеграм Народном музеју, како би се цијела акција обуставила. На челу Народног музеја тада се налазио, сада покојни, Јефта Јефтовић, који је прихватио молбу далматинског епископа, те је у року од сат времена све стопирано. На тај начин, иконе из сјеверне Далмације су избјегле злосрећну судбину многих икона из других православних цркава и манастира широм Крајине, које су уништене или нестале током Олује.

Хрватска је и у овом случају тражила српску баштину?

– Постоји споразум по коме би Србија то могла да врати, али како да се врате иконе ако се по сваку цијену спрјечава враћање српског народа на своја вјековна огњишта. Кад је у питању културна баштина постижу се споразуми. Враћање народа данас је у другом плану. Хрватска јасно показује да јој је много више стало да се домогне баштине него да омогући нормалан живот народу који је ту баштину створио.

Како се СКД Зора родила у Београду?

– У Пашића књижари код Љиље Танић састајали смо се и одлучили да наставимо активности кроз Српско културно друштво Зора са донекле измијењеним називом, односно Српско културно друштво Зора Книн–Београд. Друштво би дјеловало у оквиру удружења Срба из Хрватске. Било нас је петнаестак, укључујући и предсједника Српског културног друштва Просвјета из Загреба Слободана Узелца. Одлучили смо да направимо нови редизајн знака. Први знак је радио покојни сликар Света Ђурић, који је поријеклом из села Плавна. Редизајн је радио други умјетник, Миле Грозданић, поријеклом из Лике. Потом смо се регистровали у оквиру Удружења Срба из Хрватске и наставили наше активности.

Које су биле активности обновљеног друштва?

– Кренули смо са објављивањем нових књига и до данас смо објавили више од 200 наслова. Велики дио тог фонда чине научна дјела, којима се потпомаже квалитетније истраживање историје Срба у Хрватској. Посебно бих нагласио важност зборника Книнска крајина. Највећи број ових наслова је презентован у Етнографском музеју у Београду, уз пригодан културно-умјетнички програм.

Остали сте досљедни и у ликовним активностима?

– Игром судбине, умјетничка збирка братства манастира Крка, затечена на изложби у Санском Мосту, у августу 1995. године, спашена је од уништења захваљујући личном ангажовању члана братства, бањалучког сликара Михајла Раките. Ова збирка је током времена обишла многе галерије широм Републике Српске и Србије. Занимљиво је да се збирка 1999. године затекла у Призрену, на Косову и Метохији, и да је игром случаја опет спашавана у јеку НАТО бомбардовања Србије. Послије рата промовисали смо нашег доброг сликара акварелисту из Карловца, покојног Ђорђа Петровића, којем смо организовали велику изложбу у Умјетничком павиљону Цвјета Зузорић на Калемегдану, која је потом обишла многе галерије у Србији и Републици Српској. Такође, у павиљону Цвјета Зузорић је организована монументална изложба Крајишки сликари 20. вијека. Збирку умјетничког братства манастира Крка 2000. године вратили смо у манастир и обновили рад умјетничке колоније у манастиру Крка. Ова збирка данас посједује преко 250 умјетничких дјела. Недавно смо у Београду одржали 31. Книнско-крајишки ликовни салон, који је 18. у избјеглиштву. Тај континуитет окупља умјетнике са простора Крајине. Покров пресвете Богородице је крсна слава Книна и управо зато смо одабрали да се сваке године дан раније окупимо на ликовном Крајишком салону. Док постојимо, трудићемо се да његујемо ту традицију. Крајишки салон носи и аутентичне награде, које су карактеристичне за стари завичај. Напомињем, да све ове културне активности финансијски подржава Комесеријат за избјеглице Владе Републике Србије, Канцеларија за дијаспору, Удружење Срба из Чикага, као и многи наши пријатељи широм Србије.

Ко су досадашњи добитници тих награда?

– Постоје три награде, које додјељује СКД Зора. Сребрни прстен умјетничког братства манастира Крка сваке године додјељује се за Видовдан, када се и промовише зборник Книнска Крајина. Награда за ликовно стваралаштво на Крајишком салону додјељује се сваке године умјетнику не старијем од 35 година, академски образованом. Награда је спомен трагично настрадалом умјетнику Борису Маркушу Мингу. И напосљетку, ту је и награда Умјетничког братства Манастира Крка, која се такође додјељује на Крајишком салону. Надамо се да ће да нас подржати Министарство културе. Нису то велики износи, а били би веома драгоцјени да одржимо Крајишки салон као традиционалну манифестацију као што су многе по Србији. Већина Крајишника данас живи у Србији и ми немамо алтернативу, нити желимо да даље селимо манифестацију, која има већ озбиљну традицију.

ТРИФКО ЋОРОВИЋ

ТЕШКО НАМА СА НАМА


– Подјеле су лоше за сав српски род, али посебно за нас Крајишнике. Веома је лоше што након свих преживљених несрећа нема слоге. Данас у Србији постоји око 150 разних друштава са крајишким предзнаком. Ми смо покушали да то сјединимо у једну кровну институцију, коју би држава Србија подржала и дала нам слободу да те наше различитости сами каналишемо. Нажалост, и даље много више енергије губимо у разједињавању него сједињавању. Морали бисмо бар према општим вриједностима усагласити ставове. Жеља нам је и да са Српским културним друштвом Просвјета из Загреба успоставимо што већу сарадњу. Надамо се да ће доћи неко боље вријеме у коме ћемо се више бавити собом, а мање дневно-политичким питањима.

Нема коментара

Напишите коментар