НК „Банија“ – више од живота
МАЈСКЕ ПОЉАНЕ – Док су житељи Мајских Пољана, села сјевероисточно од Глине, 4. коловоза 1995. трпали најнужније ствари у тракторске приколице и аутомобиле, данас 66-годишњи Милорад Грубић смирено је у велику торбу слагао ни мање ни више, него 18 комплетних гарнитура дресова НК Баније, глинскога ногометнога клуба у којем је – што као играч, а што као тренер – провео пуна два десетљећа. Није се притом нимало обазирао на пријекоре, па и згражање својих успаничених укућана: мајке Милке, оца Предрага, супруге Стане, дјеце Милке и Миодрага.
– И данас се то многима може чинити потпуно неразумљивим и непромишљеним, али што да ти кажем: тако је било и нисам то никада пожалио! Ногометни клуб Банија био је мој живот, дресове смо једва набавили и како да их онда оставим? У том сам тренутку размишљао: ј…ш лонце, крпе и кобасице, тога ће увијек и свагдје бити, али ове лијепе дресове, понос клуба, тешко ћемо опет наћи. Имао сам једну голему спортску торбу, већу од овог стола, у којој смо носили опрему кад бисмо ишли на гостовања. Стала би у њу сва постељина коју смо имали и још много тога, али ја се нисам обазирао на чуђење и повике својих… осим тога, све сам некако мислио да ћемо се само на пар дана склонити у каквој јарузи у оближњој шуми, бар док топовска грмљавина и пушкарања не прођу – присјећа се Милорад за „Портал Новости“.
Слажући пажљиво спортске сетове, није ни слутио да ће ногометни дресови завршити далеко од Баније, завичаја, и то заједно с њиме и његовом фамилијом. Грубићи су се врло брзо у дугој колони осталих насмрт уплашених људи запутили према Босни, па је Милораду постало јасно да од краткотрајног уточишта у шуми неће бити ништа. А кад су прошли Брезово Поље и спустили се у долину ријеке Уне, исхлапјела им је свака нада о брзом повратку у Мајске Пољане.
– Непосредно прије границе с БиХ, дошло је до праве макљаже: крајинска је војска скидала с трактора и приколица све што је било за борбу, могли су проћи само жене, старци и немоћни. Ми смо се некако успјели прикрити, па нераздвојени проћи то прво ‘чистилиште’, но већ нас је у Србији чекало друго. Добили смо писмену наредбу да кренемо на Косово, а били смо уплашени од те даљине и тог Косова. Чинило нам се да одонуд повратка нема, па сам се некако докопала телефона и назвала своју родбину у Сремској Митровици. Они су одмах дошли по нас, па смо се након дугих преговора некако искобељали и завршили у Сремској, а не у Косовској Митровици – тумачи нам Милорадова супруга Стана.
Код рођака су се Грубићи задржали краће вријеме, па се поновно укрцали у тракторску приколицу, заједно с ногометним дресовима, и запутили у Косијерић крај Ужица, намјеравајући се ондје скрасити. Али отамо их је отјерала оскудица, јер су и ‘домаћи’ једва преживљавали па за придошлице није било ни хране, посла ни смјештаја. Завршили су закратко, на свега мјесец дана, у Ваљевској Лозници, гдје им је један човјек дао амбар да у њему живе. Напосљетку, 21. студенога, точно на Св. Арханђела, досељавају у Крнић, крај Шапца. Мјештани су им здушно помагали да уселе у један дерутни објект, купе три свиње и прикључе се на струју, па је њихово нежељено тромјесечно потуцање по туђини било на колико-толико задовољавајући начин окончано. Тако су живјели којих пет година, а онда је чежња за завичајем, потакнута новом невољом на видику, почела опет расти.
– Од рата смо побјегли с Баније, па пред ратом опет побјегли на Банију: НАТО-пакт је наиме започео бомбардирати Србију, ми се уплашили, па назад у своје Мајске Пољане! Насрећу, кућа није била запаљена ни порушена, само до темеља опљачкана. Пријавили смо се полицији, добили документе, јавили се Црвеном крижу који нам је осигурао најнужнију помоћ и живот је опет кренуо својим током. Дјеца су ипак остала у Србији, а ондје су и данас, но често нас посјећују са својим обитељима – приповиједа Милорад.
Двадесет је година живот тог човјека био везан уз ногометни клуб из Глине: у њему је најприје играо на позицији центарфора, а потом десног бранича. Након играчке каријере, постао је тренер јуниора, а како је у тој улози био успјешан, недуго потом и сениора.
Тада није било важно тко је Хрват а тко Србин: не само да није било важно него нисмо баш ни знали што је тко. Важно је било наше другарство и наш спортски живот. И данас одржавам везу с бившим колегама из Клуба, подједнако с Хрватима и Србима. Дођу ми овамо, па се до сита напричамо о старим временима. Никад више таквог другарства и таквих времена. А играли смо ми против Вартекса, Сегесте, Металца и других, побјеђивали смо и губили, испадали из лига и враћали се, али увијек смо некако опстајали. Прије двије године обиљежена је стогодишњица клуба који се данас зове НК Бановац и драго ми је што ме нису заборавили. Био сам позван на прославу јубилеја и лијепо смо се забавили – каже нам Милорад.
Обоје супружника радило је некад у Памучној предионици у Глини, сватко дуље од два десетљећа, но Милорад је тек лани остварио право на мировину у износу од 1.300 куна, с колико сада преживљавају, а Стана је захтјев поднијела ових дана, па се надају да би доскора могли боље живјети. За радног је вијека супруг готово свакодневно проводио слободно вријеме у свом клубу и на ногометном терену, па не чуди што му је и данас НК Банија ближа срцу од Предионице, макар само у сјећању и унаточ томе што му готово фанатична преданост спорту није прискрбила средства уз која би лакше пребродио неумитну старост и нежељене животне турбуленције. Дакако, оних 18 дресова НК Баније се не рачуна, јер само он зна какву му је утјеху пружила љубав према свом тиму у не баш ‘најспортскијем’ раздобљу ових простора.
Текст преузет са: banija.rs
