О борбама на Петровој гори говори задњи живи партизански судионик

Иако је битка завршена неповољно за партизане, не памти се да се за јуриш пријавило више стотина добровољаца као што је било тада. Након борбе усташе су кренули с масовним убојствима, али нису постигли основни циљ: уништење партизанског покрета, истиче Миле Кнежевић

Кад се на комеморативним скуповима на Петровој гори окупљени присјећају годишњица битака и страдања ријетко се спомене да су партизани с Кордуна још од љета 1941. били трн у оку усташком режиму, од поглавника у Загребу до локалних усташа који су већ у новембру 1941. тражили да се партизани и комплетан српски народ униште, почиње своје казивање 99-годишњи Миле Кнежевић, који је као омладинац почетком рата чудом избјегао усташке ликвидације, да би у прољеће 1942. отишао у партизане. Данас је, након смрти Јосипа Болјковца и генерала Драгана Пајића, једини живи учесник догађаја на Петровој гори.

– Дијелом на тражење локалних усташких руководилаца, а дијелом и због чињенице да партизани који су с народом били на подручју Кордуна представљају опасност за комуникације, али и утичу на расположење народа у крајевима који још нису били захваћени устанком, Павелић је још у децембру 1941. наредио напад на сјеверни Кордун. Да је проблем схватио озбиљно говори и чињеница да је то био једини пут кад је био на фронти успостављајући командно мјесто у Бовићу. Иако је том приликом побијено неколико хиљада српске нејачи, при чему је најпознатији масакр 1.500 стараца, жена и дјеце у шуми Брезје код Пркоса, усташе нису оствариле свој циљ. Партизански покрет је јачао, па је 12. јануара 1942. јуришом у којем су у великом броју учествовали и „рогуљаши“, партизани без пушке с рогуљама или другом сеоским алатом у руци, ослобођен Војнић – прича Кнежевић за Новости.

У зборнику радова „Котар Војнић у Народноослободилачком рату и социјалистичкој револуцији“, и генерал-мајор ЈНА у пензији Драган Пајић написао је да је „побједом над посадом непријатељског гарнизона на прузи код Лончаревог млина ослобођен Војнић, прво котарско мјесто у Хрватској које је остало слободно цијело вријеме рата“.

„Окупатор и домаће издајице у својим походима на слободну територију пролазили су кроз Војнић, па и задржавали се краће вријеме, али сталну посаду у њему више нису успостављали, јер га више нису могли држати. До те велике побједе кордунашких партизана, једне од највећих уопће, дошло је послије низа успјешно изведених акција и у ситуацији када је непријатељ са 4.000 својих елитних војника изводио офензиву на сјевероисточни дио“, написао је Пајић, истичући да је „та побједа на пријелазу 1941. на 1942. годину, када опћа ситуација у Европи и у нашој земљи није била нимало повољна, била итекако значајна“.

Том приликом партизани су заробили много оружја, што је отворило могућност за формирање два партизанска одреда – једног на Петровој гори, а другог на подручју према Слуњу и Плашчанској долини.

Пораз је донио и нови напад усташа и домобрана крајем марта 1942., који Миле Кнежевић назива другом офензивом, како би на Петровој гори уништио партизане и народ који се тамо склонио неколико мјесеци раније пред усташким злочинима.

Усташко-домобранске снаге заузеле су 29. марта 1942. доминантне коте Велики Петровац и Магарчевац, и утврдиле се на њима како би им биле база за даљње напредовање и борбу с Трећим партизанским баталјоном и првом четом Другог партизанског батаљона, који су са штабом Првог кордунашког одреда и десетак хиљада српских цивилних избјеглица из котара Војнић и Вргинмост, били на планини.

Штаб одреда донио је одлуку да, иако с малобројним снагама потпомогнутима припадницима резервних јединица који нису имали наоружање, усташко-домобранске снаге с Великог Петровца буду нападнуте и протјеране. У штабу нису располагали точним подацима о стварном стању, распореду, јачини и локацији утврђења, па је 1. априла 1942. започет напад с источне и западне стране Петровца. Како је током ноћи пао снијег, ниска температура и поледица онемогућили су напредовање. Усташе, који су три дана добро искористили за укопавање, јаком ватром из пјешадијског наоружања спријечили су напад и натјерали партизане да се, унаточ исказаном херојству, повуку уз велике губитке – 22 наоружана партизана и 50 „рогуљаша“, а међу погинулима је била и Драгица Булат, сестра каснијег генерала и народног хероја Раде Булата.

– Иако је борба завршена неповољно за партизане, не памти се да се за тако кратко вријеме за јуриш пријавило стотине добровољаца. Након борбе, усташе су кренули с масовним убојствима, али нису постигли основни циљ: уништење партизанског покрета. Усташе су имале и помоћ јер им је више муслимана из Кладуше, који су прије рата били шумски радници и познавали терен, служило као водичи, а неки међу њима су и окрвавили руке – каже.

Кнежевић истиче и занимљив детаљ везан уз Пајића.

– Он је био командир чете Другог батаљона која је по плану чекала у засједи да дотуче усташке снаге које су се требала повлачити с Петровца. Али умјесто да се позабаве усташама који нису дошли, морали су бринути о свом командиру Пајићу којег је нехотице ранио један од субораца. Пајић је збринут, али му је међу партизанима и народом порастао углед јер се говорило да је рањен у борбама на Петровој гори. Додуше, није се причало тко га је ранио – прича Кнежевић

Усташе су због тога почетком маја 1942. покренуле нову офензиву током које је забиљежен чувени пробој у ноћи с 13. на 14. мај, говори Кнежевић и додаје да је Кордун био на удару и за вријеме операције „Wеисс“ почетком 1943., а борби на жалост није недостајало нити до краја рата. Због тога не чуди да је сваки трећи становника Кордуна дао живот за бољу будућност нових генерација и своје домовине.

Кнежевић истиче и да је спомен костурница у којој су сахрањени партизани погинули у нападу на Петровац направљена још 1946.године и подсјећа на тужну судбину запуштеног споменика Војина Бакића. Слично је прошло и некадашње радио-релејно чвориште ЈНА на Магарчевцу.

– Како Хрватској војсци није требало као база за комуникацију, оданде је почупано што се могло почупати, па и вишежилни струјни каблови које сам виђао по околним селима гдје су их људи због дебљине и издржљивости служили за вучу – објашњава Кнежевић и закључује како је САБА тражила од Медицинског факултета да од УНЕСЦО-а затражи заштиту за некадашњу партизанску болницу, која је 1961. реконструирана у рејону Пишин гај, а која је такођер пропадала, али ни од тога није било ништа. У међувремену је оно што је од ње остало обновљено, али су пропадање и пљачка настављени.

Извор: Портал Новости

Нема коментара

Напишите коментар