Обиљежена слава Храма Св. Јована Шангајског у насељу Шангај (МЗ Батајница)
У насељу Шангај у Батајници 2. јула обиљежена је слава Храма Свети Јован Шангајски.
Свечано празнично бденије одржано је 1. јула, док је наредни дан, 2. јула света архијерејска литургија и сјечење славског колача.
Литургију је служио владика сремски Василије са свештенством.
Након литургије присутнима се обратио протојереј ставрофор Миле Јокић.
– У овој години прослављамо осам вјекова аутокефалности СПЦ. Осам вјекова, а вјекови су гаранција. Тако наше овогодишње духовно сабрање је у знаку прослављања овога великог јубилеја – рекао је протојереј ставрофор Миле Јокић.
– Погледајмо мало у живот наше свете цркве. Свака вјера има карактерне црте и своју историју. За источну православну цркву најкарактеристичнија црта је трпљење. У трпљењу нагризана унутрашњим непријатељима чувала је Христово учење, у трпљењу је сузе ронила и сузе стезала када су јој под најездом исламске стихије откидани поједини дијелови њеног човјечанског организма. У трпљењу је чувала дјецу своју и душе њихове, стварала свете ликове, мученике и светитеље који су представљали њену унутрашњу снагу у спољашњој немоћи – бесједио је отац Миле Јокић.
Зашто је СПЦ у прошлости толико трпила?
– Зато што што је увијек чувала јеванђелске принципе. Са вјером никада није трговала, већ је вјеру наслијеђену од својих отаца љубоморно чувала – рекао је отац Миле Јокић и додао како је СПЦ била и остала народна црква.
Отац Миле Јокић каже да нас је Црква кроз вјекове учила. Она кроз вјекове има само један циљ, а то је добро свог народа.
– Учините да се наш народ Бога боји и људи стиди. Родољубље наше цркве треба схватити буквално, она воли, љуби свој народ.
На крају служења присутнима се обратио владика сремски Василије.
– Било је племенито, лијепо и достојанствено на овој светој литургији. Све молитве које смо упутили Богу и Светом Јовану Шангајском чудотворцу, савременику данашњих дана, ономе који је са Светим владиком Николајем војевао и борбу изнио до краја свог живота. Читаво његово тијело је нетрулежно, имамо дио моштију његовог тијела и када будемо посвећивали, ако да Бог ову прекрасну цркву, управо дио његовог тијела ћемо похранити у овом Храму – рекао је владика сремски Василије.
– Када је попримио анђеoски одраз и монашки лик онда је ставио себи у задатак да никада не легне у свој кревет спавајући, него је на ногама и молитви клечећи проводио свој живот.
Кум славе и ове године био је Предраг Јевтић, а међу присутним гостима и Дамир Ковачевић замјеник предсједника Oпштине Земун.
Трпеза љубави одржана је у парохијском дому у Батaјници на којoј се парох јереј Дарко Кончаревић захвалио владици, браћи свештенству и свима присутнима који су дошли да увеличају славу.
– Човјеков живот је пролазност. Св. Максим Исповједник каже да је човјеков живот један тренутак у вјечности, човјек тај тренутак троши или не троши. Ревност је најбитнија. Управо чинећи мале ствари човјек постаје бољи. Ако не чинимо мале ствари, не чинимо ништа – рекао је отац Дарко Кончаревић и додао како требамо бити вођени љубављу.
– Угледајући се на великана Јована Шангајског, обилазећи сиротишта, болнице, исцjеливајући болесне, непрестано се трудећи. Угледајмо се на њега, да такву љубав имамо сви и да таквој љубави тежимо – рекао је отац Дарко Кончаревић.
Јован Максимовић родио се 4. јуна 1896. године у Русији у Харковској губернији, у мјесту Адамоски. Потицао је из племићке породице, а његов отац Борис Максимовић био је српског поријекла. Породица Максимовић избјегла је у Русију у 18. вијеку пред најездом турских освајача. Српски језик у кући никад није био запостављен. Јован је на крштењу добио име Михајло, док му је Јован касније монашко име. Од стране Светог Синода Српске православне цркве бива постављен за предавача у Битољској богословији у Охридској епархији којом тада управља Св. Владика Николај Велимировић. О. Јован посебно је поштовао Св. Наума Охридског јер је имао моћ исцjељења душевно обољелих. Он је са иконом Св. Наума одлазио у болнице и молио се за здравље болесника који су добијали исцјељења. Из тог времена потичу приче о његовим чудотворним исцjелитељским моћима. Године 1934. постаје епископ Руске Заграничне Цркве и послат на службу у град Шангај у Кини. Тамо је основао сиротиште Св. Тихона Задонског које је удомило три и по хиљаде дјеце. Доласком комуниста на власт у Кини, Руси су поново отишли у изгнанство. Зато Свети синод Руске Заграничне Цркве 1951. године Владику Јована поставља за архиепископа западноевропског и он одлази у Париз. Одакле га Св. синод премјешта и 1962. године шаље у Сан Франциско (САД). Упокојио се у Светониколајевском храму у граду Сијетлу (САД) 2. јула 1966. године. За светитеља је канонизован 2. јула 1994. године од стране Руске Заграничне цркве у Сан Франциску.
Новинар Српског кола
Драгана Бокун
