Обиљежена слава Завичајног клуба Кордунаша

Завичајни клуб који на свом Сабору окупи и до 1.000  људи је свакако Завичајни клуб Кордунаша. Прије нешто више од 10 година одлучили су да слава Клуба буде Свети Илија, вођени мишљу да је то дан када су се Кордунаши најчешће окупљали у родном крају.

На новој адреси у Блоку 70, Јурија Гагарина 81, 2. августа 2019. предсједник Завичајног клуба Петар Шаула и чланови руководства, са својим пријатељима и земљацима прославили су славу Клуба, а уједно су свештеници протојереј Славко Стевановић и протојереј ставрофор Недељко Марјановић, освештали нове просторије Завичајног клуба.

Како је рекао отац Недељко Марјановић Кордунаши су изузетно поштовали Светог Илију, и да је више од пола цркава на Кордуну њему посвећено.

Петар Шаула, предсједник Завичајног клуба, уз захвалност свештеницима и гостима на присутности је пожелио срећну Славу свим Кордунашима и да овај простор буде мјесто састајања свих Кордунаша.

– Добродошли су сви који желе да раде и да се ангажују на развијању културе, традиције и обичаја, свега оног што смо оставили на Кордуну, што је красило српски народ  Кордуна, а прије свега због младих покољења уз жељу да се Кордун не заборави никад.

Завичајни клуб Кордунаша није познат само по томе што окупља велики број земљака на Сабору, већ успјешно сарађује са осталим удружењима и поједницима који такође раде на очувању традиције и обичаја српског народа са простора бивше Југославије. Труде се да буду повезница не само Кордунаша у Београду, него и из других мјеста, како из Србије тако и из иностранства. Помажу српска културно-умјетничка друштва из Хрватске, у виду обезбјеђивања опреме.

Изворна група Звуци Кордуна низала је пјесме из завичаја, већина чланова ансамбла су у позним годинама, али ведрог духа, а Бранко Стевановић који свира тамбуру (бас прим) има чак 94 године.

Слави Завичајног клуба Кордунаша присуствовали су Кордунаш, Миодраг Линта предсједник Одбора за дијаспору и Србе у региону Скупштине Србије, Стојан Кепчија и Мирослав Ковјанић из Удружења Банијаца потомака и пријатеља Баније, гости Кордунаши из Кљајићева, и многи цијењени чланови Завичајног клуба.

Међу присутнима је био и члан Завичајног клуба Кордунаша, Срђан Мркаљ који је познат јавности као дио тима Хитне помоћи који су први указали помоћ водитељки Пинка, Деи Ђурђевић.

Ако нам дјеца не спознају себе, изгубиће се у свијету

Колико су Кордунаши добри домаћини рекао нам је и отац Недељко Марјановић старјешина вождовачке Цркве Светог цара Константина и царице Јелене који је као млад свештеник дошао на Кордун из родног Санског Моста.

– Настанио сам се и оженио у Будачком, службовао у Будачком од 1974. до 1995. године, 21 годину.

Иако поријеклом није оданде Кордунаши га сматрају за свог. С обзиром да је заволио народ у својој парохији интересеовало нас је колико су у тим предратним годинама Кордунаши  ишли у цркву.

– Нису много, али су ипак долазили. Више су се декларисали као Срби, него као православци. То је било вријеме када су се доносиле одлуке да се борци не могу сахрањивати са црквеним обредом, многи су се оглушили о одлуку, и на сахране својих ближњих позивали свештеника.

Сада у Београду је ситуација много другачија, у храмове долазе и млади људи.

– На причешћу сваке недеље имамо бар по тридесеторо дјеце. Дијете када научите да као мало иде у цркву, ићи ће и послије када одрасте – рекао је отац Недељко Марјановић.

Ништа без домаћег огњишта. Поред вјере, млади људи треба да знају и своје коријене.

– Наша дјеца морају да знају свој идентитет и поријекло. Ако не спознају себе, изгубиће се у свијету.

Протојереј Славко Стевановић рођен у Републици Српској, одлази на службу у Госпић 1981. године.  Са Госпићанима и слави и тугује. У октобру држи помен изгинулим Госпићанима, њих 158 је убијено у периоду од августа до децембра 1991. године. Док у мају обиљежавају славу Светог Георгија, јер је то била и храмовна слава у Госпићу. Поред Личана, и са Кордунашима слави са којима је дијелио и добро и зло од 1991. године када из Госпића одлази у парохију Војнић.

– Лијепо сам се уклопио и у Лици и на Кордуну иако су била тешка времена за цркву.Били смо стрпљиви, освајали смо са љубављу. Са умом, вјером и стрпљењем смо људима приближавали цркву и полако улазили у куће домаћина.

Како је и сам отац Славко рекао то су биле тешке године за цркву. Срушене цркве за вријеме Другог свјетског рата слабо су обнављане.

– Мислим да седанас цркве на тим просторима више обнаваљају него 50-их и 60- их година. Наши људи нису имали слуха за то, цркву нису гледали као на светињу, него као обичну срушену кућу.Није проблем само што нису обнављане, него су наши људи забрањивали онима који су хтјели да обнаваљају.

Ипак, отац  наглашава да се грађевина сруши, обнови или опет подигне, али оно што је заиста битно је да се ствара жива црква.

– Битно је да у души носимо све те наше крајеве, и да пренесемо на младе генерације које су рођене у Олуји и послије Олује. Да знају гдје је мјесто њихових праотаца. Да то носе у себи, ово сада је само исјечак у времену, ко зна гдје ћемо сутра бити – рекао је протојереј Славко Стевановић старјешина Цркве Светог Николаја у Борчи.

Он је прави примјер за то, рођен у Републици Српској, дјецу добио у Лици, службовао на Кордун, а сада је у Борчи.

Текст и фото: Драгана Бокун