Одржан 10. јубиларни Сабор Билогораца у Београду

У организацији Завичајног удружења Билогора Београд  у недјељу, 2. јуна у Белом Потоку  одржан је Сабор Билогораца. Био је то десети по реду, јубиларни скуп бивших житеља Западне Славоније, чији је родни крај смјештен у троуглу који чине градови Вировитица, Бјеловар и Дарувар.

Први овакав скуп одржан је у Смедеревској Паланци, 10. јула 2010.

Ранко Раделић нам је рекао да идеја о потреби да се бар једном годишње окупе сународници и обнове сјећања на отети завичај, настала је још 2008, када се у Гроцкој 15. марта састала група од 13 иницијатора за оснивање Завичајног удружења Билогора.

– Покренули смо широку активност на евидентирању културне баштине Билогораца, истраживању њихове историје, етнологије и родословља. Контактирамо са другим организацијама и удружењима. Бавимо се и издавачком дјелатношћу, његовању културе сјећања на страдале и прогнане у 20. вијеку – рекао је Ранко Раделић и додао да је само у Другом свјетском рату, од око 18.000 Срба који су живјели у 68 насеља источне Билогоре, нестало преко 25% (4.157 убијених цивила и 475 погинулих антифашиста), прогнано у Србију 3.629 (20%) и 562 прекрштено на римокатоличку вјеру.

И први предсједник Удружења, др Милан Басташић (1931–2016) је био жртва прогона и јасеновачки заточеник, дао је својим ангажовањем снажан акценат да се догађаји из 1941, али и они из 1991. не забораве, те да се управо кроз Сабор Билогораца одржава жив пламен народног и завичајног идентитета.

– Од преосталих, данас мање од 1.000 Срба у завичају, то се не може ни тражити ни очекивати, а до 2050. ће се у Билогори угасити и посљедње српске свијеће. Оно што Билогорци потомцима желе намријети у баштину, то је и памћење страшне чињенице да је погром над Билогорцима починила крајем 1991. непризната и нелегална државна творевина уз помоћ или уз ћутање читаве међународне заједнице – рекао је Раделић и нагласио да је над Билогорцима почињен први планетарни цивилизацијски злочин, чин који и по људској и по Божјој правди мора кад-тад бити исправљен, ако већ људској раси није писан суноврат и пут у мрак.

На досадашњим саборима окупљало се до сада стотињак сународника, мање од жељеног броја, што је условљено како финансијским разлозима, тако и разуђености мјеста боравка у Србији, да се и не помиње више од трећине расељених широм бивше Југославије, Европе, па и на другим континентима рекли су нам из Удружења.

Тако је било и у Хотелу Сучевић, 2. јуна у Белом Потоку. Послије традиционалног дочека са хлебом, сољу и ракијом, скуп је поздравио Синиша Радојчић, новоизабрани предсједник Удружења који још није званично преузео функцију.

Досадашњи предсједник, проф. Душан Јелић имао је, како је рекао „задовољство и част” да поздрави најстаријег учесника Сабора, Петра Хасановића рођеног 1924, те да њему и супрузи Босиљки (1932) уручи поклон Удружења, уз обећање да ће за стоти рођендан и поклон бити богатији и свечаност примјеренија догађају.

Била је то прилика да Душан Јелић помене и то да је непосредни предак Петра Хасановића, истоимени војвода Петар Асановић (како се тада регистровало) са 800 породица кренуо пред Турцима 1597. испод планине Асанац у Црној Гори и послије низа бојева стигао 1606. у Билогору, гдје је са најближим сљедбеницима посјео тврђаву у Грабровници и још четири села – Малу и Велику Трешњевицу, те Дињевац и Рибњачку. Вриједно је подсјетити се да је 212 година након тога, 1818. у Грабровници рођен пјесник Петар Прерадовић.

 

СРПСКО КУМСТВО СТАРИЈЕ ОД АМЕРИКЕ

---

Душан Јелић се у свом излагању дотакао и једне, скоро поетске приче везане за Асановиће и Дијаковиће, породицу чији су представници присутни на свим саборима. Дијаковићи, односно Дјаковићи, како је првобитно гласило презиме, потомци су Дјаковића које је харамбаша Андрија Дјаковић 1587. довео у Подравину на аустријску страну војне границе. Доласком Асановића у Велику Трешњевицу, овдје се, у Велику и Малу Трешњевицу, смјештају и Дјаковићи, те ускоро покуме са Асановићима. Тако су Петар и Андрија постали родоначелници старог српског кумства које се са истом пажњом и поштовањем његује и данас, послије четири вијека, дуже од постојања неких извиканих, „изузетних” држава.

На Сабору је и ове године представљена нова књига из Библиотеке Задужбина, едиције која је на иницијативу проф. др Слободана Покрајца Удружење основало још на почетку свог рада.

Најављено оцјењивање најбоље билогорске ракије овом приликом није одржано, пошто су на конкурс стигла само два узорка, тако да се очекује да ће овај скорашњи садржај сусрета тек идуће године запослити именовану комисију у саставу – Матичић Зоран, Предраг Преспљанин, Раде Кљајић, те предсједник др Милован Ракијаш.

– Десетак сати дружења било је премало за све неиспричане приче, неисплакане сузе и недопјеване пјесме. Ни традиционални билогорски музички састав Звуци завичаја са увијек присутним ветеранима још од првог Сабора, Бранком Бјелајцем, Љубаном Покрајцем, Табак Здравком и млађахним Јездићем, ту жал за билогорском питомином, али и радост сусрета, није могао затомити – рекао је Раделић.

 

Библиографија источнобилогорских Срба

---

У оквиру X Сабора Билогораца, Ранко Раделић, ген. секретар Завичајног удружења Билогора, у краћем је излагању упознао присутне са издавачком дјелатношћу удружења, које је од оснивања 2008. у оквиру Библиотеке Задужбина штампало осам радова својих чланова. Изван ове серије Билогорци су објавили још три књиге, те два DVD издања са видео записима и другим документарним материјалом везаним за историју и страдање Билогоре.

Раделић је овом приликом упознао присутне и са садржајем своје управо штампане књиге, Билогорске библиографије I, која уствари представља сепарат на 160 страница и мање од трећине опсега интегралне билогорске библиографије, која је већ спремна за штампу, за разлику од финансијских средстава удружења потребних за њено објављивање.

Пројекат Библиографија источнобилогорских Срба дефинисан је и установљен у Завичајном удружењу Билогора средином 2018. године.

– Основна идеја била је да се направи преглед књига, научних радова и свих других публикованих и необјављених текстова чији су аутори Срби, од свог доласка на Билогору у другој половини 16. вијека, па до данашњих дана. Тај преглед је подразумијевао и краћу биографију аутора са пратећим фотографијама и илустрацијама, a накнадно је пројекат проширен и на ауторе ликовних радова, али и на оно стваралаштво које, иако оставља траг у људима и времену, попут позоришне режије, организације изложбе или неке друге манифестације, неће остати забиљежено ако се не меморише у неком другом медију – рекао је Раделић.

Доступни извори и сарадња са још живим ауторима омогућили су да се већ за неколико мјесеци сакупи опсежна грађа са више од 3.000 референци о објављеним радовима, а број аутора утрди на њих 68, уз 11 ликовних умјетника, то су успјешни људи разних професија.

– Ти Билогорци нису били само аутори својих радова, већ и значајни актери историје свог времена, представљајући само врх леденог бријега потенцијала ове малобројне српске оазе која је бездушно сасјечена 1941. и бесправно протјерана 1991. из скоро полумиленијумског завичаја. Поразна је статистика прогона аутора из ове библиографије. Са мало изузетака, већина од њих 68 и њихових непосредних предака били су затварани још у вријеме Аустроугарске, заточени у усташким логорима, убијани или протјеривани у Србију 1941. или били жртве етничког чишћења 1991.

Аутор, не без огорчења, пише у предговору:

„И као што застајемо констернирани када неуки тв-новинар у емисији са озбиљним претензијама, уз Масленицу, Бљесак, Миљевце, Медачки џеп и Олују не помене и Откос-10 или када на попису жртава 2. свјетског рата не нађемо име народног хероја Мојице Бирте, са истим запрепаштењем и горчином остајемо када у српским (!) биографским лексиконима и енциклопедијама проналазимо чак и грађевинске предузимаче с краја 19. вијека, али не и плејаду крајишких аутора. Као да смо Кинези и да имамо све вријеме овог свијета. Чуђење нестаје када схватимо да ће још много воде протећи Дунавом док са најзначајнијег археолошког налазишта у Европи не уклонимо највећу гомилу смећа у Србији”.

Већ међу првих 12 билогорских аутора, рођених у периоду од 1760. до 1914, налазимо и такве који представљају незаобилазан камен- темељац идентитета „Срба са западних страна”, попут Николе Соларића који је писац прве српске географије, Павла Соларића, реформатора писма и уз Доситеја Обрадовића најобразованијег Србина свог времена, преко златоустог пјесника Петра Прерадовића или проф. др Ђорђа Ђорђевића, оснивача дерматолошко-венеролошке клинике у Београду, до протојереја – ставрофора др Душана Кашића који је аутор капиталних радова о сакралној историји „вретанијских” Срба.

– У првом дијелу билогорске библиографије, са припадајућим биографијама и референцама помињем још од Душана Прерадовића, Михајла Соларића, Милоша Боројевића, Јована Паликовића, Георга Старчевића, Гојка Соларића и Тихомира Продановића. Приказ осталих 58 билогорских аутора, рођених послије почетка Првог свјетског рата па све до 1990. године, мораће сачекати крај ове или почетак идуће године – рекао је Раделић.

Судећи по томе да је већ на овом скупу преко 50 примјерака књиге нашло своје читаоце, биографија је наишла на занимање и одобравање код присутних, међу којима је било и аутора предвиђених да се нађу у интегралном издању, попут биолога др Љиљане Протић, ћерке Душана Кашића, те њеног супруга Драгана Протића, ректора Богословије Светог Саве у Београду.

Новинар Српског кола
Драгана Бокун