Одржана промоција другог издања књиге „Избјеглички кошмари“ покојног Миле Станковића
Промоција другог издања књиге Избјеглички кошмари покојног Миле Станковића одржана је у Дому ратних војних инвалида у Београду 15.11.2018. године
Миле Станковић – Миле Личанин
У просторијама Удружења ратних и мирнодопских војних инвалида окупио се велики број људи који поштују рад Миле Станковића, чланови његове породице и пријатељи. Вече је било испуњено сузама, смијехом и пјесмом. На самом почетку присутнима се обратио Милoјко Будимир, генерални секретар Удружења Срба из Хрватске.
– Желим да вам се захвалим што сте у овом броју дошли сви вечерас да сe заједно присјетимо нашег пријатеља, нашег Миле Станковића. Прије свега, поздрављам његову породицу, супругу Бранку и ћерку Марију. Најстарија ћерка Анђа која је и уредила са Милом ову књигу, нажалост ради посла није присутна, а ни синови Никола и Вук. То је породица која је са још малим бројем људи испратила Милу на вјечни починак у нашу Лику, почетком марта 2009. године. Он физички није са нама, али сјећање на њега је живо. Није било нашег окупљања, дружења, да Миле није био присутан, да није направио сценарио. Почели смо заједно да организујемо Крушедолски сабор, то је било 2007. и 2008. године. Миле је водио тај Сабор, који још увијек живи, али тај почетни замајац дао му је Миле – рекао је Милојко Будимир и наставио своје излагање.
– Ја се надам да ми из Удружења Срба из Хрватске и сви они који се баве очувањем културне традиције никада нећемо заборавити оно што нам је Миле оставио. Књига се зове Избјеглички кошмари. Кошмари нису трајали само док је Миле био жив, они трају нажалост и до данас. Захваљујем се Комесаријату за избјеглице који нам је помогао да издамо ово друго издање. Mи смо 2009. године непосредно пред Милин одлазак имали друго издање Лика које више нема, али заиста и ове књиге више нема, па ћемо се потрудити, и замолићу све вас да се укључимо и да још једном одштампамо Милину књигу,треће издање књиге Лика које више нема.
Милојко је предао ријеч Душану Марсу Вукојевићу, потпредседнику Удружења ратних и мирнодопских војних инвалида Србије, који је уступио простор за промоцију.
Тврдокоран, тврдоглав и праведан
– Драги гости, ви који сте познавали Милу Личанина, Милу глумца, пјевача, умјетника и власника свих умјетничких заната. Миле се од 1995. године са добром вољом дружио са инвалидима када су нас многи гледали са презиром. Миле је био и мој друг. Човјек весеља и човјек туге. Живи је споменик нечега што се зове Лички човјек, Крајишки човјeк. Образовање јe било техничко питање, он је имао димензију једног човјека личког тврдокорног, тврдоглавог, праведног и спремног да и главу за правду остави. С друге стране имао је и њежну страну лијепу као обронци Велебита или Плитвице у прољеће. Дакле, човјек из земље, из народа и узео је из тога оно што је најљепше, љубав према људима, према домовини и уопште човјек који је даривао. Схватиo је да новац не значи ништа. Доброта је оно што остаје трајно. Живио је на београдском асфалту и школовао се у Београду, међутим Лика је увијек чучала ту негдје скривена – говорио је са сузама у очима и кнедлом у грлу Душан Марс Вукојевић и замолио све присутне за минут ћутања за Милу.
Слава му!
Данко Перић је поздравио све присутне. И исказао задовољство што се послије 9 година од смрти Миле Станковића окупило њему у част толико његових рођака, пријатеља, поред наравно чланова породице, његови саборци, обични људи који његују пјесму и традицију.
– Издавач ове књиге је Српска читаоница Доктор Јован Рашковић. Ово је треће издање ове читаонице. Срећа је што успијевамо сваке године да објавимо једну књигу са оном тематиком и са оним подручјем које је Јово Рашковић увео у свјетске и домаће прилике. У тим пустим крајевима остала је и душа и тијело човјека којем смо вечерас посветили овај омаж.
Медаља Достојевског
Саво Радовић, велики пријатељ покојног Миле Станковића, желио је да се осврне и на књигу Лика које више нема, и на то колико је поред списатељског и глумачког талента, Миле био талентован и за пјевање.
– Не само да је био изузетан пјевач, него је занимљива та његова комуникација пјесмом. То како је разговарао пјевањем. Станујући у непосредној близини Палилуске пијаце поготово у периодима када је супруга Бранка често путовала и одсуствовала због посла, Миле је преузимао те домаћинске послове, па и припрему хране. Сељаци су му долазили на врата са добром ракијом, са сиром и оним што је он поручио, али Миле није одолио да сваки дан и по неколико пута сиђе на Палилуску пијацу, а онда је ишао од тезге до тезге и са различитим сељацима пјевао различите пјесме, и то из oних крајева одакле потичу. То су били невјероватни, јединствени и непоновљиви јутарњи концерти на Палилули – подјелио је своје успомене са Милом, његов пријатељ Саво Радовић.
На гостоваљу на Међунардном фестивалу камерних представа по дјелима Достојевског у Русији, у мјесту Стараја Руса – то је бања гдје се Достојевски лијечио послије доласка са робије и гдје је написао своја најзначајнија дјела Миле Станковић и Саво Радовић су добили Медаљу Достојевског као најбољи глумачки пар у представи Исповијест Ставрогина.
– Послије додјеле награда била је свечана вечера са пјесама из цијелог свијета. Наговарао сам Милу да изиђе, он је то стално одлагао и у једном тренутку су нас прозвали. Миле је изишао за микрофон и реко нећу пјевати српску јер је мој колега који је ово режирао пориjеклом из Црне Горе. Миле је отпјевао ту црногорску, па затим далматинску, па личку, па македонску…Ефекат је био фантастичан. Нико ни из једног краја свијета није то донио. Људи су били задивљени колико различитих мелодија и на који начин је изведено. Ја сам био помало нервозан јер нас је чекао интервју са једном новинарком Москве и хтио сам да се то што прије заврши, да се опустимо. Миле је опет не говорећи, гестом и појањем спојио људе из цијелог свијета и дао им музичке задатке, а онда је дириговао тим хором. То је било фантастично, никада до тада за тако нешто нисам ни чуо, а камоли доживио. Она новинарка из Москве окренула се према мени подигла апарат за снимање и рекла, ово је ваш интервју – рекао је Саво Радовић и додао како је Миле једино признавао да добро познаје језик српских сељака из Лике. Бриљантно је владао тим дијалектом. Забиљежио је језик који је готово нестао.
– Послије Милетовог упокојења најмлађе његово дијете син Лука донио ми је тај снимак, ја сам га предао др Љиљи Мркић Поповић која је професорка дикције, читала је Милетове књиге и са одушевљењем прихватила његов снимак, уврштен је у дијалектологију Факултета драмских умјетности. Генерације и генерације студената учиће икавски говор млађег икавског дијалекта на основу онога шта је Миле записао и како је говорио.
Код Милета је све било спонтано, али ништа није било случајно
Прошле године поводом 70 сезона БДП приређена је монографија Седамдесет сезона на Црвеном крсту. Глумац Јово Максић је као најважније за то позориште написо причу о Мили.
– Прва асоцијација на Милу је како слушам, па ми је врло тешко да причам о њему. Толико ведрине и духа, нисам срео код много људи. Код Милета је све било спонтано, али ништа није било случајно. Ми доље из тадашње Крајине смо 1993/1994. године уписали ФДУ са намјером да се послије школовања вратимо у Книн и оснујемо Српско драмско позориште. Миле нас је интензивно пратио на факултету, служио нам је као нека врста ментора. Нама младим људима који смо дошли из неке планине у један велики град, таква врста помоћи много је значила, и као педагог и као човјек, увијек је био ту. Умио је са врло једноставним језиком да објасни врло компликоване ствари. Бринуо је да ли смо гладни, да ли треба веш да се опере. Миле је био широк, једна васиона. Штитио ме је као отац. Уживао сам у његовој величини у његовој топлоти, његовом великом срцу, његовој великој људскости – гануто је говорио Јово Максић.
Љубав према завичају
Још један од колега који је говорио о Мили Станковићу је Александар Саша Алач који је Милу возио у посљедњу његову посјету Лики.
– Тај пут колима једва је поднио, није мога сједити. Тада смо дошли у тај засеок Станковићи, то пусто огњиште и десило се чудо, метаморфоза. И дан данас сањам ту сцену. Он је почео да трчи неким пољем, ливаду да нам покаже, пропланак са којег је гледао овце, ми смо га једва пратили, претворио се у дијете. Никада слично нешто нисам видио. Био је изузетан глумац, одиграо је много дивних улога, али био је један од оних глумаца који је имао толики дар да му позориште, филм и телевизија, нису дали ни мали дио онога колико је његов дар заслуживао. Био је јако љут на БДП и збранио је да се на њему држи било каква комеморација. Играли смо тада Разред у којој је Миле одиграо феноменалну посљедњу улогу, Владан Милић га је замјењивао, Елизабета Ђоревска је замолила публику за минут ћутања и тада су изашли на бину сви који су се тог тренутка налазили у позоришту и у њему радили. Шминкерке, декоратери, реквизитери то је најдирљивија сцена коју сам ја таквим поводом доживио. Људи су га вољели и неизмјерно цијенили.
Избјеглички кошмари
Никола Бјелић је говорио своје утиске и осјећања о Милиним књигама.
– Објавио је двије жанровски врло различите књиге, али се оне тематски и вриједносно допуњују, чине једну нераскидиву цјелину. 1998. године је изадо књигу Лика које више нема и 2009. године Избјегличке кошмаре. Станковићеву прозу би могли сврстати у аутофикцију. Аутобиографски роман који представља фикционализовану стварност из живота аутора, а та фикционизација се може извршити или употребом трећег лица једнине намјесто првог, или тако што аутор пише о догађајима који му се нису догодили, али ето он их исписује. С друге стране аутофикција би била фикциони текст у коме се фикционизују искључиво догађаји који су се аутору догодили. Лика које више нема је чиста аутофикција, у којем аутор позајмљује свој глас Петру Р. М. како би говорио о удесу који је захватио његов завичај ’90-их. Фотографијама се поткрепљује аутентичност исказа. У Избјегличким кошмарима записано је 39 записа који се дијеле на три цјелине. Прву цјелину чине два писма која размjењује аутор и његов алтер его Петар Р.М. Другу цјелину чини 17 прича избјегличких кошмара у којима аутор позајмљује свој глас личким избјеглицама који приповиједају своје трагичне судбине. Трећи дио чини 20 пјесама на које се поменуте приче наслањају. Миле Станковић је на магнетофонски тачан и прецизан начин у својим књигама забиљежио језик и тиме га сачувао од заборава. И књижевно и историјски и лингвистички, то је тако велики подухват да се само о њему могу написати читаве студије. Милине књиге су споменик једном изумрлом језику. Писати о трагичним судбинама цијеле једне нације Миле је обојио хумором и ирoнијским отклоном какав је многима готово незамислив на таквим мјестима. Али Mиле то ради са толико укуса и мјере да је то вриједно дивљења.
Поред ових великих глумаца и људи промоцију су увеличали и гуслар Никола Ђапић, и КУД Петрова Гора– Кордун.
Кажу да је натужније за човјека када иза њега остану само године. Миле Станковић иза себе оставља породицу, своје врхунске улоге, пријатеље, пјесме, своје књиге. Пронашао је мјесто у срцу пријатеља, познаника, колега, ганутих његовом добротом, талентом и поштењем. Миле Станковић, како кажу његови пријатељи, човјек васиона!
Драгана Бокун
