Одржано 3. Велико прело Врличке Крајине

На велики државни и верски празник Сретење Господње, трећу годину заредом окупили су се Врличани жељни да виде позната лица и „прозборе коју“, као и да се, уз препознатљиви културно-уметнички програм, што више приближе завичају. С обзиром да је владало велико интересовање, организатори скупа су се одлучили да изнајме салу на Лединама (општина Сурчин) капацитета преко 700 места. С тим у вези, овогодишње сабрање Далматинаца потеклих поред горњег тока реке Цетине, добило је назив – Треће велико Прело Врличке крајине.

Из поштовања, што је више деценија широм света са успехом представљао Врличку крајину, прву музичку нумеру уочи почетка Прела, извео је легендарни диплар Милан Рнић – Мијовић, родом из Отишића. Иако се налази у поодмаклим годинама (86), смогао је снаге да се, уз помоћ кћерке Наде, појави у сали и на традиционалном, пастирском, музичком инструменту – диплама – покаже своје умеће.

Следе препознатљиве слике завичаја из краћег филмског записа које су неколико минута заокупиле пажњу присутних.

Скуп је званично отворио један од организатора Прела – Драган Петковић родом из Маовица, захвалио се присутнима што се на Сретење срећу у овако импозантном броју, пожелео им пријатно вече, уз жељу да дружење Врличана прерасте у традицију.

Ради неговања колективне културе сећања, свим страдалим земљацима у Другом светском рату, затим у рату од 1991, умрлим у избеглиштву, као и свим упокојеним прецима, одата је почаст минутом ћутања.

Са више песама завичајног карактера, програм је отворила женска пјевачка група „Цетина“, појачана са Драганом Томић. Иначе, Драгана је маовичко-отишићког порекла и од ње се тек очекује велики допринос у чувању обичаја и традиције Врличке крајине.

Потом је микрофон уступљен самоуком, најбољем гуслару кога имамо – Дејану Баришићу, родом из Цетине. Он је уз гудало отпевао песму „Под стољетним маслинама“ и тиме нас у мислима вратио прађедовским огњиштима.

У наставку програма, прилику да искаже делић свог богатог музичког репертоара добио је Милан Вашалић (који има крајишке корене). Квалитет његовог уметничког свирања на гајдама и диплама резултирао је са великим бројем признања у земљи и иностранству, чиме је стекао светску славу.

Ред је дошао на песникињу Босиљку Перић Батак која потиче из засеока Читлук у Цивљанима. Она је типични представник генерације на чија је плећа, од раног детињства натоварен огроман терет, пошто је најстарије од шесторо женске деце и по том основу је помагала мајци у подизању млађих сестара. Склоност ка стиховима уочили су просветни радници током њеног школовања, а Боса је то касније и потврдила. Поетски зенит достиже после акције „Олуја“ кроз песме родољубивог и духовног карактера. Из тог опуса припремила је четири самосталне збирке поезије, а њене песничка остварења су присутна у стручним часописима и антологијама. Живи и ствара у Батајници – далматинском епицентру у Србији, а присутнима је прочитала нову песму „Радујте се“.

Као и прошле године, тако су и у сали на Лединама, Врличко прело улепшали млади, наочити Личани из групе „Плитвице“. Избором песме „Ој Цетино моја плава ријеко“ код присутних су погодили танана врличка осећања.

У име више десетина хиљада Врличана расутих по свету, поздрав прелџијама је, из Сједињених Америчких Држава, упутила песникиња Сандра Ратић Зечевић, родом из Отишића. Прво је честитала велики празник Сретење Господње, а затим је подсетила присутне земљаке на раскошну лепоту врличког крајолика, планина Динаре и Свилаје, реке Цетине, као и православних светиња – манастира Драговића, цркве Св Спаса, Св Николе, Св Арханђела Михаила и Свете Недеље. Позвала се на део рецензије оца Живојина из своје најновије песмарице који се односи на речи Светог Владике Николаја: “Видиш, овај свет је суд пун хране, а српски народ је његова со. Бог је расуо Србе по целом свету да дају укус тој храни.” После наведеног комплимента целокупном српском роду, истакла је да, иако смо одвојени од завичаја, морамо да преузмемо одговорност и улогу чувара – кустоса наших огњишта и села, а у том послу најважније је да родну груду сачувамо од заборава и да то оставимо у аманет новом покољењу. Поздрав земљацима је зачинила са песмом „Жеља Сунцу“ коју је прочитао водитељ програма Дејан Рнић.

Осим Личана, изузетан допринос далматинској атмосфери дао је и представник Буковице – млађани гуслар Петар Манојловић, родом из Ивошеваца. Природно надареним и у стручној школи избрушеним гласом, представио се песмом „Нема пјесме ко некада“, те задобио велику наклоност публике, уз општу оцену да је пред њим „светла гусларска будућност“.

Ред гусларски, па опет ред песнички преузима Сава Гајић Ивић, која је комплетна Врличанка, пошто је по оцу Божи Гајићу из Отишића (са десне стране реке Цетине и испод планине Свилаје), а по мајци Милици – дев. Стричевић (са леве стране реке Цетине из Кољана, подно Динаре). Потомак је међуратних, врличких колониста бачених на мочварне недођије Прилепског поља. У потрази за бољим животом, са мужем и 3 кћерке преселила се из равног Баната у планинама обдарену Швајцарску. Огромне рељефне разлике између, Панонске низије на једној и планинског венца Алпа на другој страни, нису негативно утицале на њено педесетогишње поетско стваралаштво. Напротив, што је даље од отаџбине, код ње је израженији родољубиви набој прожет православљем, што најречитије сведочи њен долазак из Швајцарске на Врличко прело и представљање песме „Тамо гдје је Книн, тамо гдје је Врлика“.

Сава је искористила прилику да представи и део песничког стваралаштва своје кћерке Иване Прлине Никодијевић, па је одрецитовала њену песму „Глас Пресвете Богородице“.   Ивана се определила за духовну и љубавну поезију, а њено стваралаштво је препознато и у другим језичким срединама, па су јој песме превођене на руски, немачки и грчки језик. Заступљена је у неколико зборника, антологија, као и у часописима духовне тематике. Стихови њених песама су послужили као основа за компоновање и певање на Светим Литургијама, а наишли су на изузетно позитиван пријем код стручне и шире јавности на фестивалима духовних песама.

Челна личност КУД “Крајина“ – Милан Загорац – је преузео микрофон па, у улози здравичара, више пута добио аплаузе публике. Потом, чланови његовог друштва у народним ношњама приређују древни обичај – вучари. Порука римованих стихова о опасности од курјака и неопходности заштите од страдања јуница и оваца, утиче на домаћице да представом кићења вука и даривања вучара дочарају некадашња времена.

Следи распоређивање највећег броја учесника у врличкој ношњи на подијуму који приређују првокласно изненађење за публику. Праћени дипларом Миланом Вашалићем (истовремено и кореографом) заиграли су Врличко коло. Нетремице гледајући спектакуларно извођење надалеко препознатљивог кола, заиграла су и срца свих присутних Врличана. Тиме је на најефектини начин приведен крају богат и разноврстан културно-уметнички програм, који су успешно водили представници младе генерације у саставу: Јована Марић и Дејан Рнић.

У наставку музичког програма, пробраним мелодијама пажњу публике је држао Емил Бота, а потом наступа легендарни Баја Мали Книнџа са репертоаром крајишких пјесама, па се око бине сјатила раздрагана младеж.

Весела атмосфера потрајала је до ситних сати, уз једнодушно мишљење сабраних Врличана да се традиција окупљања не сме довести у питање.

Преузето са: www. vrlickakrajina.org

 

Нема коментара

Напишите коментар