Одржано прво Берачко вече у Пећинцима (село Берак поред Вуковара)

Срби поријеклом и родом из села Берaк крај Вуковара окупили су се 24.јуна у хотелу „Кристал“ у Пећинцима гдjе се веселило и пјевало до иза поноћи. Ово је прво послијератно окупљање становника малог села које је приjе рата бројило мање од 1.000 становника од тога 36-37 одсто Срба. Како каже организатор вечери Жaрко Ерор из села Деч код Шимановаца слиједеће године скуп ће највјероватније бити у Меленцима код Зрењанина гдје се послије престанка постојања Српске аутономне области Славонија, Барања и Западни Срем 1997. године , дио Срба из Берка настанио. Он је задовољан што је вече протекла у најлепшем расположењу и жали што се ово дружење није десилo раније. Ераж се захвалио предсједнику Савеза Срба из региона Миодрагу Линти јер је донирао 150 мајица за присутне земљаке на Првој Берачкој вечери.

-Берак је био село у коме је било и Срба и Хрвата. Ми Срби смо се изјашњавали као Југословени,а они редовно као Хрвати који су држали до цркве и вјере, а ми нисмо довољно поштовали нашу. Ако да Бог среће и здравља од сада ћемо се редовно сабирати, каже нам Ерор.

Када смо га питали како је данас у Берку,Светозар Демић нам је одговарио да су Срби скоро нестали из села. Хрвати провјеравају да ли сте на пријављеној адреси јер желе да што више Срба бришу из бирачких спискова како би се оставарио циљ који је зацртао Фрањо Туђман – да Срби не броје више од три посто становништва Хрватске.

-Моја кћи живи у Нишу, а пријављена је и у Берку. Дошла су двојица полицајаца да питају је ли она ту, говори Демић који је пензионер, док гледа весело коло у које се ухватило и старо и младо.

Берчко вече било је прилика да се сјетимо последњих дана постојања Српске САО Славонија, Барања и западни Срем прије него што је према Ердутском споразуму припала Хрватској. Питали смо Србе Берка гдје смо као народ погријешили па је једна српска област која се 1918. година изјаснила заједно са Бачком, Банатом и Сремом за приступање Краљевини Србији данас ван матице. На Берачкој вечери би је присутан и народни посланик Миодраг Линта који је поздравио земљаке и позвао их да се и у наредном периоду окупљају и друже у што већем броју барем једанпут годишње .

Жељко Грубјешић Зелени из Шимановаца одрастао је без „ђеда“ по оцу кога су уз три његова брата усташе убиле на Кордуну.

-Ја сам одрастао као Србин . Ђеда су ми убиле усташе 1941 , други је погинуо на Сутјесци. На Кордуну није било четника. Расли смо у лажном, никад искреном братству и јединству једни крај других. Деведесетих , од 1. априла и оснивања ХДЗ-а долази до подјеле и од тада ни у аутобус ни и кафану не сједамо заједно. Биле су двије кафане у Берку, једна наспрам друге, једна за Србе друга за Хрвате. Они се поздрављају са два, ми са три прста, они пјевају усташке, ми српске пјесме. Тако по дану, али чим падне сумарак нема никога на улици. Ми смо први почели држати страже, осам људи спавало је код мене: продао сам краву и теле да би купио пиштољ и кубуру. Ми смо куповали а они добијали, а касније куповали смо и од њих и све тако до 2. сeптембра ’91. од када су у селу само Срби, прича нам Зелени. Југославија је велика грешка краља коју, каже, испаштамо и још ћемо испаштати, каже Зелени. Мада не жели да су упушта у тзв. алтернативну историју сматра да би било другачије да је Србе водио Јован Рашковић.

-Моја дјеца знају све ово.Како је мени отац говорио тако и ја својој дјеци. Немамо се чега стидјети. Били смо сложни , ниједан Србин није напустио Берак . Зато данас тамо нема ни једног Србина мушкарца, нас 15 је на црвеним храватским потјерницама, а тај број је прије био много већи. Они су и мог покојног оца 1999. године ставили на те листе. Говорио сам да га се и мртвог боје. Ја вјерујем да би било другачије да нас је до краја водио Јово Рашковић. Он је био паметан , невиђено паметан. Био сам у његовом обезбјеђењу када је долазио 90-те.

О сабору Берчана Зелени каже све најљепше:

-Људи су се одушевили, сви смо презадовољни. Показали смо да смо прави.

Брат Жељков Милан се сјећа лијепих дана када је са братом био један од оснивача, фудбалер и финасијер локалног клуба „Кордун“, како се звала и њихова кафана и локална задруга. Тај клуб се до рата звао „Јединство“. Формирали су га 1956. године Шијук Перо, Митар Минић и Вујо Мацут. Играле су ту легенде браћа Кнежевић, Жељко Грубјешић, четворица браће Чанаџија. Клуб је одражавао састав села у коме је било Хрвата староседелаца, оних из Жумберка који су гркокатолици, прекрштени Срби, те из БиХ колонизирани Хрвати. Грга Рушнов је са синовима Милом и Павлом остао са Србима  и породица Мирас, док су остали жумберчани прешли Хрватима и чак постали римокатолици.

-ФК „Кордун“ је формиран је ’92 и постојао до ’97. Хтјели смо да покажемо Хрватима да можемо без њих. Били су ту и Ђорђе Вулетић, Стево Вучетић и покојни Ранко Рокнић.Грб нам је био црвено-плав-бијел, укрштене мачете и лопта. Мачете су симбол нашег ратничког поноса. Не дамо наше, прича нам Милан који живи у Плавну код Бача и наставља:

-Учим дјецу историји, да знају ко смо, шта смо. Ђеда ми је убио комшија Хрват. Отац ми је ’71 био на списку за одстрел, а ја и брат 91. Сматрам да смо ми Кордунаши частан народ, али мало наивни. Далматинци мање раде, али су паметни и сналажљивији.

Драган Башовић

(Да отворите слику у пуној величини кликните на њу)

[inpost_fancy thumb_width=“220″ thumb_height=“220″ post_id=“9050″ thumb_margin_left=“10″ thumb_margin_bottom=“10″ thumb_border_radius=“2″ thumb_shadow=“0 1px 4px rgba(0, 0, 0, 0.2)“ id=““ random=“0″ group=“0″ border=““ show_in_popup=“0″ album_cover=““ album_cover_width=“220″ album_cover_height=“220″ popup_width=“800″ popup_max_height=“600″ popup_title=“Gallery“ type=“fancy“ sc_id=“sc1499590385506″]
Нема коментара

Напишите коментар