Одржано завичајно дружење Дивосељана у Београду
Поводом Мале Госпојине, храмовне славе у Дивоселу одржано је завичајно дружење Дивосељана у Београду 23. септембра 2017. године. На дружењу се окупило четрдесетак Дивосељана и потомака, који су наставили традицију својих коријена расутих по свим континентима земаљске кугле. Присутнима се обратио предсједник Удружења Предраг Јерковић, осврнувши се на славну антифашистичку прошлост села, богату традицију и културну баштину овога села кроз историју. У носталгичним сјећањима цитирали су Андрића „да је сваки човјек једино доживотно дужан чинити добра дјела у свом родном мјесту, без обзира колико их је до тада урадио“.
Дивосело је било једно веома напредно село са богатом историјом: Село је имало основну школу од 1869. године, храм Рождества Пресвете Богородице из 1781. године, Дом културе са читаоницом од 1931.године…Из овога села била су 132 солунска добровољца, преко Привредника је завршило разне занате 157 младића… Прије Другог свјетског рата много младића и дјевојака, због саме близине Госпића, завршило је учитеску школу, гимназију, грађанске школе, факултете у Загребу, Београду, Пешти…Важно је напоменути да послије 1900. године у овом селу није било неписмених.
Храбри борци Дивосела у Другом свјетском рату пронијели су славу овога села готово на свим ратиштима широм Југославије од родног Дивосела, Лике, Далмације, Кордуна, Босне, Хрватске, Србије до Сремског фронта и Трста.Учесници су чувених битака на Сутјесци, Неретви…То је била плејада исконских бораца против фашизма. Чак 84 борца су били носиоци Партизанске споменице 1941.године. У току Другог свјетског рата од 1941 – 1945.године у Дивоселу је погинуло 1307 становника или 60,30%. У грађанском рату у Хрватској у времену од 1991 – 1995.године убијено је 75 мјештана Дивосела.
Данас је Дивосело пусто. Нема више колијевке ни дјечјег плача.Све је етнички очишћено, започето у Другом свјетском рату 1941.године, а довршено у грађанском рату у Хрватској 1991 – 1995.године. Сви историјски, антифашистички и културни споменици су порушени, као и стамбени и господарски објекти, гробља оскрнављена, нема трагова живота. Све је пусто, све рушевина до рушевине. Данас, када човјек дође у ово село, које је некад имало 3000 становника, има осјећај да је дошао у простор у коме је вријеме већ одавно стало. Село постоји само као топоним.
Уз носталгична сјећања и пјесме завичаја, поносни на свој завичај, дружење је потрајало до касних ноћних сати уз договор да ће се дружење наставити сваке године уз веће присуство млађих, којима треба пренијети истине и традицију овог јединственог мјеста под сунцем.
Миле Рајчевић
