Отишић: Обнова светиња, обнова је живота овдје!
Отишић. Сјеверна Далмација. Ово некада велико и живописно село надомак Врлике, прије ратова деведесетих бројало је скоро хиљаду и по душа. Имало је школу, пошту, продавницу и гостионицу али и велелепни Храм Светог Архангела Михаила који се и данас уздиже изнад порушених огњишта и разрушеног села које тихо спава подно Динаре и Свилаје чекајући нека љепша свитања. “Живот се ипак стидљиво враћа у овај прелијепи крај” збори Јовица Рађен који своју будућност види само на груди родној.
“Брат, ја, отац и мајка, вратили смо се 2013. године у родни Отишић. Ово иза мојих леђа је школа коју сам похађао све до деведест и прве. Тада одлазимо у Србију. Сјећам се и свог првог учитеља. То је био Драган Рађен. Било нас је само четворо у првом разреду”, са сјетом збори Јовица, сјећајући се неких, бољих и љепших времена.
Данас у Отишићу живи свега двадесетак повратника, махом старијих. Они су повратком у село у којем су рођени, учили прва слова и бројеве, живјели, доприносили, показали колико у њима има љубави према груди родној. Препуштени сами себи, али са јаком вјером у бога опстају на шкртом далматинском камену и одолијевају бури са Динаре. Јовица се бави сточарством, и од тога каже данас доста добро живи.
„Кренули смо са неких 150 оваца. Сада смо на неких шест стотина оваца и од тога сасвим добро живимо. Користимо и подстицаје и да није овог узурпирања земље од стране појединаца било би све како треба, јер није нимало пријатно када вам неко смета на кућном прагу и не да вам мира“, збори Јовица Рађен, о свим, како оним добрим тако и лошим странама живота у Отишићу.
Мирко Гајић је међу онима који су животни вијек провели у туђини гдје сунце не грије тако као овдје, гдје су залогаји хљеба ипак грки. Затичемо га у послу. Каже, имање се оградити мора. Научио је, збори све. Од кухиње до грађевине.
„Ево зидам ограду. Камен сам узео, па рекох да оградим. Учим се сам. У пензију сам отишао ка медицински техничар, а ево сад се бавим грађевином. Повремено долазим, у задње вријеме, да будем искрен, све чешће. И боравићу све више, и све дуже, ако ме здравље послужи“, рече на крају чика Мирко којем пожељесмо све најбоље, да га здравље послужи, да имање обнови, да се на родну груду врати, јер та искра у очима његовим говори све. И то што је породица жељна далматиснког камена је за наклон до пода. А тај камен далматински и вјетар подно Динаре струје кроз вене свих оних који се родише овдје, гдје год да су се скрасили данас, каже Милан Јовчић.
Сваку прилику коју му живот пружи, вели, искористи да до родног села скокне. Вуче Динара мој ти брате, збори Милан. И он се присјећа школских дана, како је прве бројеве и слова учио од Гмитре Кавајин. Било је вели 1979. године. Послије их каже преузео учитељ из Ливањског села Врба, Петко Шунка. „Био сам врло добар ученик“, присјећа се са сјетом на лицу Милан Јовчић, који данас живи у Србији, али често у своје родно село дође. Од самог почетка се каже укључио у акцију прикупљања средстава за обнову цркве и парохијског дома у Отишићу, јер је обнова духовности, обнова живота овдје.
Парох врлички Лазар Пријић збори да су мјештани Отишића увијек богати били, да су изградили величанствен храм, који је, нажалост, оронуо, због чега је потребна помоћ људи добре воље како би васкрсла ова далматинска светиња, која је кроз историју више пута рушена али је увијек поново из пепела уздизала. Храм Светог Архангела Михаила представља стуб православља у Отишићу, највећем селу у овом крају. Ипак зубу времена и ратним дејствима одолио није, па му је пријеко потребна обнова, каже Лазар Пријић, парох Врлички.
Међу покретачима обнове је новинарка Јелена Дешић, чији коријени потичу управо из свете далматинске земље. Уз благослов епископа далматинског г-дина Никодима, покренута је акција прикупљања новчаних средстава за обнову овог светог храма. Идеја се јавила спонтано у духу народа православног са обје стране Динаре, збори Јелена.
“Циљ свега је да се врати живот у Отишић. Да се обнови храм из 1889. године. Да се на тај начин подстакну сви они који желе да се врате, да се враћају, да обнављају своја огњишта, једноставно да имају гдје доћи., јер храм је тај који окупља. Та новчана средства која смо до сада прикупили нису довољна да се обнове и црква и парохијски дом, стога ево и овом приликом позивам све људе добре воље, гдје год да су, као и све оне који желе помоћи, да помогну, јер на крају крајева, није битно гдје живиш, битно је колико си велики човјек” збори на крају јелена Дешић, напомињући да Отишићани то свакако јесу.
Много је оних који своје коријене вуку из овога краја. Сви они су ту веле да уграде себе у обнову храма, у обнову далматинских светиња, у обнову цркава које и данас свједоче о нашем вјековном бивствовању на овим просторима. С том мишљу, Путоказима вођени, ка неким другим причама, користимо прилику да позовемо све људе добре воље да помогну овим добрим људима, да обнове храм и парохијски дом, јер запамтите, обнова духовности, обнова је живота овдје. Била. И биће.