У Београду служен парастос за 40 страдалих Срба на Миљевачком платоу
Парастосом служеним у цркви Светог Марка у Београду, 21. јуна, обиљежено 27 година од страдања 40 српских територијалаца на Миљевачком платоу.
НАПАД НА МИЉЕВАЧКИ ПЛАТО ЈЕ ПОЧЕТАК КРАЈА РСК
Хрватске снаге, састављене од 113. (шибенске) и 142. (дрнишке) бригаде, у зору, 21. јуна 1992, напале су подручје које је контролисала Територијална одбрана Републике Српске Крајине. Већ наредног дана, у потпуности су контролисале територију на „Миљевачком платоу“ у околини Дрниша. Противнапад са српске стране је изостао, јер дотадашња ЈНА (у међувремену преименована у Југословенску армију, те у Војску Југославије) није ништа предузела, иако је то требало да уради. Том приликом, убијено је и на звјерски начин масакрирано 40 српских триторијалаца, а 17 заробљених је преживјело пакао више хрватских логора. Савјет безбједности је изгласао резолуцију 762, према којој је требало да се хрватске снаге повуку са заузете територије, али то никада није учињено. Многи сматрају да је „Миљевачки плато“ био пробни окидач за све касније акције хрватске војске, које су завршене почетком августа 1995. године, прогоном свог српског становништва из западног дијела РСК.
Парастос српским жртвама, у Цркви Светог Марка у Београду, служили су протонамјесник Бранислав Борота и ђакон Славко Аничић.
Парастосу су, уз родбину и ријатеље погинулих, присуствовали и народни посланик Миодраг Линта, предсједник Одбора Скупштине Србије за дијаспору и Србе у региону, предсједник Координације српских удружења породица несталих, погинулих и убијених лица са простора бивше Југославије, Драган Пјевач, директор ДИЦ „Веритас“ Саво Штбац, генерални секретар удружења Срба из Хрватске Милојко Будимир, предсједник Коалиције удружења избјеглица Миле Шапић и многи други.
Непосредно по завршетку парастоса присутни су се упутили ка споменику српским жтрвама страдалим у ратовима 1991-2000. године на простору бивше Југославије. Присутнима се обратио Саво Штрбац директор Документационо-информативног центра „Веритас“, истичући да је у то вријеме простор Миљевачког платоа био под заштитом УНПРОФОР-а и да српски територијалци нису очекивали било какав напад.
„Дан прије него што је учињен овај злочин, хрватска страна је баш преко УНПРОФОР-а молила да се српска страна уздржи од било каквих напада на њихове положаје, јер је почео традиционални Међународни фестивал дјетета у Шибенику. Слиједећег јутра Хрвати су напали српске територијалце, а као посљедица тог напада су убијена 40-ица Срба из околних села Дрниша и Книна, док је њих 17 заробљено“, истакао је Штрбац, и додао, да су тијела тих људи звјерски измасакрирана.
Умјесто да тијела погинулих врате породицама, хрватске власти су под претњом смрћу наредиле српским заробљеницима да их бацају у крашку јаму која је служила као депонија. Од 17. јула до 1. септембра 2002. године, Хрвати су посредством УНПРОФОР-а, предали 21 тијело убијених, као и 20 врећа костију Срба бачених у јаме.
„Кости су биле измјешане са костима животиња, а патолози су успјели да од тих посмртних остатака саставе 40 лешева, од чега је 28 идентификовано и сахрањено у породичне гробнице, док је 12 неидентификованих покопано у заједничку гробницу на новом гробљу у Книну, гдје се и данас налазе. Чекајући бољу, савременију методу за идентификовање, дошла је хрватска акција „Олуја. Молили смо све међународне организације, укључујући и Хашки трибунал, да изврше ексхумацију тих тијела, пошто су са новог книнског гробља вршили ексхумације и жртава “Олује”, али стигао је одговор да немају предвиђена средства и да то није у њиховом мандату. Обраћали смо се и Хрватској и Комисија за нестале Србије је службено и прошле године то тражила, али нажалост, тих 12 посмртних остатака није ексхумирано до данас“, рекао је Штрбац, наводећи да је ураво разговарао са унуком једног од тих несретнх људи чије се кости и данас налазе на новом книнском гробљу.
„Седамнаест преживјелих заробљеника су, након тортуре у затворима „Кулине“ у Шибенику, „Лора“ у Сплиту и „Керестинац“ у Загребу, размењени у Неметину 14. августа 1992. године“, истакао је Штрбац. Директор Документационо-информативног центра „Веритас“ је још додао да су за овај злочин, након дугогодишњег судског процеса пред судом у Сплиту, 2014. године, осуђена само двојица припадника хрватске војске, један на три, а други на три године и осам мјесеци, али не због злочина над српским територијалцима, него због убиства једног човјека кога су пустили да бјежи, а онда гађали као „глиненог голуба“.
„За злочин на Миљевачком платоу, без обзира на постојање обиља валидних доказа, који су достављени свим релевантним домаћим и међународним организацијама и институцијама које се баве заштитом људских права и ратним злочинима, нико није процесуиран пред Хашким трибуналом“, закључио је Саво Штрбац.
Након ове потресне приче, нажалост још увијек незавршене, присутни су се разишли са Ташмајданског парка питајући се да ли је правда достижна и да ли они, чије кости леже на книнском гробљу, не заслужују да буду предате породицама и сахрањене по хришћанским обичајима.
ТЕКСТ и ФОТОГРАФИЈЕ: Жељко ЂЕКИЋ
Линта: Тужилаштво за ратне злочине Србије треба да подигне тужбе за 40 убијених Срба на Миљевачком платоу
Предсједник Одбора за дијаспору и Србе у региону Скупштине Србије Миодраг Линта позвао је Тужилаштво за ратне злочине Србије да покрене истрагу и подигне оптужнице против одговорних припадника Хрватске за ратни злочин над 40 брутално убијених Срба, посебно истичући да за то постоје чврсти докази.
„Није могуће говорити о било каквим добросусједским односима док се у Хрватској величају и слободно шетају ратни злочинци који су убијали и масакрирали српске цивиле и ратне заробљенике. Хрватска страна, до данашњег дана, одбија да ексхумира 12 посмртних остатака Срба што је супротно начелима међународног хуманитарног права и међународним конвенцијама. Такође, за овај злочин осуђена су само двојица припадника хрватске војске и то на свега три године, што представља цинично ругање српским жртвама и члановима њихових породица“, изјавио је Миодраг Линта, подсјећајући да је на овим просторима правда још увијек селективна и да се све стране у ратним догађањима деведесетих не третирају на исти начин.
