Patrijarh Pavle – Od slavonskog dečaka do duhovnog oca nacije

Devedesete godine prošlog veka donele su rat i raspad države Jugoslavije. U tim nemirnim i po zlu obeleženim vremenima po srpski narod, na tron Srpske pravoslavne crkve, stupio je patrijarh Pavle, dotadašnji episkop raško–prizrenski. Njegova pojava i njegovo delovanje u ovim burnim vremenima, došli su kao melem na ranu. U vreme kada su svi moralni autoriteti srušeni, kada su institucije obezvređene, on je, a sa njim i Srpska Crkva, predstavljao jedino svetlo u mračnom tunelu u kojem se našao narod srpski. Zbog toga, za Blaženopočivšeg patrijarha Pavla, može slobodno da se kaže kako je bio najveći Srbin druge polovine dvadesetog veka.

Gojko Stojčević, u monaštvu Pavle, potonji srpski patrijarh, rođen je u Kućancima, selu nadomak Donjeg Miholjca u Slavoniji, 11. septembra 1914. godine u jeku Prvog svetskog rata, u kojem je narod kome on pripada napadnut od države u kojoj je rođen (Austrougarska). Rano je ostao bez roditelja. Već sa tri godine brigu o njemu i tri godine mlađem bratu preuzela je tetka. Otac mu je u Americi na radu oboleo od tuberkuloze, vratio se kući i ubrzo umro, a nedugo posle njega umrla je i Gojkova majka. U Drugom svetskom ratu izgubio je i brata koga su ubile ustaše.

Detinjstvo u Slavoniji, odrastanje u Tuzli, Beogradu i Sarajevu

U jednom intervjuu patrijarh je o svom detinjstvu rekao: „Ja sam sa sela rodom. Rođen sam 1914. godine, automobila tada nije bilo. Bili su konji i kola, ali to se nije moglo tako često koristiti. Čovek se morao naviknuti na pešačenje. Roditelji su mi rano umrli, pa sam odrastao kod tetke, njene kćeri i zeta i s njima išao na rad. Kao bogoslov i student, kad dođem leti kući, odmah motiku u šake, nastaje prašenje kukuruza i tako redom. Kako sam rastao, tako sam ulazio u poslove. A kada sam stasao stigao sam i do oranja. Ja sam, inače, po prirodi bio slabačak. Čuo sam da su mi kao detetu još u povojima bili upalili sveću misleći da sam umro, ali ipak sam preživeo“.

Nakon završene osnovne škole u Kućancima, upisuje nižu Gimnaziju u Tuzli (u kojoj je drugovao sa piscem Mešom Selimovićem). Iz Tuzle odlazi za Beograd u višu Gimnaziju, gde je pokazao sklonost ka matematici i fizici, ali uprkos tome što je iz veronauke imao dvojku, na nagovor rodbine upisuje Bogosloviju u Sarajevu i šest razreda ove škole završio je 1936. godine. Ponovo se vraća u Beograd gde upisuje najpre Medicinski fakultet, a potom i Bogoslovski. U vojsku odlazi 1940. kao vojni bolničar u Zaječar, a početak Drugog svetskog rata dočekao je u rodnoj Slavoniji iz koje je preko Srema pobegao za Beograd ispred razularenih ustaša.

Najbolji opis iz tog vremena o svom životu dao je sam patrijarh u Zborniku Serbia i komentari, u kojem se, između ostalog, govori i o stradanju Srpske Crkve za vreme Drugog svetskog rata. Patrijarh je svoj život iz tog vremena ovako opisao: „Zahvaljujući diplomi tadašnjeg Teološkog fakulteta, uspeo sam da se, po dolasku ustaške vlasti u moju Slavoniju, vratim u razrušeni Beograd. Najpre sam, da bih se izdržavao, radio na građevinama, ali takve fizičke napore nisam mogao izdržati i razboleo sam se. Preporučen od svojih nastavnika, utočište sam nalazio u više manastira po Srbiji (Vujan kod Gornjeg Milanovca, Sveta Trojica kod Ovčar Banje, Blagoveštenje u Ovčarsko – kablarskoj klisuri, najzad i Rača pod Tarom). Otac Julijan poveo me je najpre u manastir Vujan, gde sam se, pošteđen težih poslušanja, najviše posvetio čitanju, jer je moj zaštitnik imao mnogo knjiga, znalački odabranih. Leta 1945. otac Julijan me zatim odveo u manastir Blagoveštenje, gde je bio premešten. Onde sam konačno doneo odluku da, oboleo na plućima, iako to kod mene nije bila otvorena tuberkuloza, ne mogu biti sveštenik i posvetiti život tom uzvišenom pozivu, kome sam se od najranije mladosti zavetovao. Svestan, dakle, da taj poziv nije za mene i da, od malena bez roditelja, ne mogu imati svoju porodicu, zamonašio sam se, uoči Blagovesti 1946. godine“.

U manastiru Blagoveštenje u Ovčar Banji, ubrzo je dobio čin jerođakona. U periodu od 1949. do 1955. bio je sabrat manastira Rača. Jedno vreme (1950/51) proveo je kao suplent bogoslovije Svetih Ćirila i Metodija u Prizrenu. Godine 1954. najpre je unapređen u čin jeromonaha, a potom i protosinđela, da bi tri godine kasnije postao arhimandrit.

Takođe, sredinom pedesetih godina prošlog veka (1955. – 1957.) vreme provodi na postdiplomskim studijama Novog Zaveta i Liturgike na Bogoslovskom fakultetu u Atini, gde je odbranio doktorat. Iz tog vremena postoji jedna priča kako se o, tada arhimandritu Pavlu, raspitivao jedan crkveni velikodostojnik i dobio je ovaj odgovor: „Kada bi naša Grčka Crkva imala pet sveštenika kakav je Vaš Pavle, ne bi se bojala za svoju budućnost, već bi bila najjača Crkva na svetu“.

Na Kosovu i Metohiji

Kao mladi doktor teologije, arhimandrit Pavle je po povratku iz Grčke sa postdiplomskih studija, na redovnom zasedanju Svetog arhijerejskog Sabora SPC 29. maja 1957. godine, izabran za episkopa Raško – prizrenskog. Ova vest zatekla ga je na pokloničkom putovanju u Jerusalimu. Nekoliko meseci kasnije, 22. septembra, u beogradskoj Sabornoj crkvi, izvršena je hirotonija od strane tadašnjeg srpskog patrijarha Vikentija, a 13. oktobra, Pavle je uveden u tron episkopa Raško – prizrenskog u prizrenskoj Sabornoj crkvi.

U teško vreme, došao je na teško mesto. Položaj Srba na Kosovu i Metohiji nije preterano brinuo tadašnji režim koji se trudio da sve ono što se tamo dešava prikrije i širi svoju frazu o bratstvu i jednakosti naroda i narodnosti. I u takvim uslovima, patrijarh Pavle, tada episkop Raško – prizrenski, uspevao je da obnovi crkve i manastire, postavljao monahe, radio na očuvanju Prizrenske bogoslovije u kojoj je jedno vreme i sam držao predavanja iz crkvenog pojanja i crkvenoslovenskog jezika.

Foto: Džim Forest; flickr.com

Često je u to vreme izveštavao Sveti arhijerejski Sinod SPC, pa čak i Ujedinjene nacije, o položaju srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. O tome je i sam pisao: „Svojim dolaskom na Kosovo, za episkopa Raško – prizrenskog, video sam i drugu stranu iskušenja srpskog naroda. Pošto je od Stare Srbije načinjena autonomna oblast Kosova i Metohije, Srbi su odjednom u svojoj zemlji postali manjina, kao u tursko doba. Već u svojim prvim episkopskim izveštajima, ukazivao sam da, iako su Srbi na vlasti, Kosovo u stvari drže Šiptari. Za vreme Drugog svetskog rata njihov narod, najvećim delom, dočekuje talijansku okupaciju kao svoje oslobođenje, jer se po prvi put Šiptari iz Albanije ujedinjuju sa onima na Kosovu, Metohiji, Zapadnoj Makedoniji. Stvorena je Velika Šipnija, ali bez obzira što je ona trajala koliko i okupacija, kao talijanski protektorat, ona je masama, opčinjenim od njihovih vođa, ostala kao jednom već zadobijeni nacionalni cilj koji treba sačuvati. Dobijao sam upozorenja da pazim na svoje redovne izveštaje Svetom Sinodu, jer oni dolaze i do ruku svetovne vlasti, ali je bilo sve jasnije da je Kosovu i Metohiji negde, na nekom mestu, presuđeno da više ne budu srpski. Tako se ponašao običan svet, na razne načine, sem starijih koji su osuđivali  nasilja i lakomosti da se dođe do komšijske kuće ili zemlje. Među tim svetom bilo je ljudi koji su znali za svoje srpsko poreklo i osećali da se sprema nešto što dobru ne vodi“.

„A šta Srbi partijaši misle“

O napadima na svoj narod pisao je često, ali o fizičkim napadima na njega lično nije nikome hteo da govori. Ipak, ostalo je zabeleženo da ga je na autobuskoj stanici napao jedan Albanac, a bilo je i drugih sličnih slučajeva. Reakcija države je u tom slučaju izostala, iako je on predstavljao jednu instituciju, koja i pored toga što je marginalizovana od strane režima i dalje je imala velik ugled u narodu. I sam episkop Pavle bio je nepoznat široj javnosti, uprkos činjenici da je ulagao ogromne napore da se sukobi na Kosovu i Metohiji spreče.

Foto: Vujcic; Vikimedija

Bio je realan čovek. Smatrao je da za ove sukobe nisu krivi samo Albanci, nego i Srbi partijaši i ideologija kojoj su se prepustili. O tome je govorio na ovaj način: „Stalno je isticano bratstvo i jedinstvo, a u praksi je izazivano podozrenje među narodima koji žive u zajedničkoj državi. Kao tamošnjeg episkopa mene je stalno brinuo doprinos srpske strane u stvaranju međunacionalnih razdora, posebno na Kosovu i Metohiji.  Podsetio bih, na primer, da spomen – hram u Đakovici (1950) nisu srušili Šiptari, već politički aktivisti među Srbima, skupljajući potpise građana čak i među pojedinim sveštenicima. Gračanica nije dirana za vreme italijanske okupacije, ali je taj manastir, jedno vreme bio istražni zatvor nove vlasti nakon Drugog svetskog rata. Hapšenike su držali čak i u priprati hladne crkve, a ne verujem da bi se iko drugi usudio da je tako skrnavi kao siroti Srbin, razmetljiv u ulozi islednika. Ideologija koja je vladala zemljama istočne Evrope, pa i našom, bila je ideologija mržnje, između ostalog. Govorilo se: kad nije uspela da podsticanjem klasne mržnje izazove svetsku revoluciju, pribegla je izazivanju međunacionalnih mržnji, i odista je u tome najviše uspela na ovim našim prostorima. Vekovnom nasleđu sukoba i nasilja na Kosovu i Metohiji ideologija federativne Jugoslavije dodala je nove razdore, na nesreću i šiptarskog i srpskog naroda“.

Patrijarh Pavle ostao je poznat po tome da je na putovanja išao uglavnom peške. Kosovo i Metohiju i Rašku oblast, pešice je obišao uz duž i popreko. Gde nije mogao hodajući, išao je autobusom. Eparhija u to vreme nije imala svoj automobil, tek kasnije nabavila je jednog „vartburga“.

Na mestu episkopa Raško – prizrenskog, ostao je do 1990. godine.

Na prestolu srpskih patrijaraha

Devedesete godine 20-og veka ponovo su gurnule srpski narod u stradanja i progone. Raspad Jugoslavije prošao je u znaku rata. Sankcije, izolacija, bombe, izbeglištva obeležili su ovaj period. Sve institucije koje su prethodnih godina uživale veliko poverenje naroda, ili su se ugasile, ili su izgubile svoj ugled i značaj koji su do tada imale. Stvorena je lažna elita koja nije bila sposobna (a nije ni htela) da se nosi sa novonastalom situacijom.

U takvim okolnostima, nakon gotovo pola veka ateizma, kada je vera bila gotovo zabranjena, narod se ponovo okreće Crkvi na čijem se čelu nalazi patrijarh Pavle. Kada se država raspala, a srpski narod ostao da živi u većini novostvorenih nezavisnih država, jedino ga je Srpska Crkva ujedinjavala. To je bilo tad, tako je i sad, tako je bilo uvek. Na poseban način, patrijarh Pavle predstavljao je tu simboliku. Rođen u Slavoniji, školovao se u Bosni i Hercegovini, najveći deo svog života proveo na Kosovu i Metohiji, ujedinio Srpsku Crkvu i prevazišao raskole.

Foto: Stevan Kragujević ; Vikimedija

Ni samom patrijarhu nije bilo lako prihvatiti novu ulogu, a to je priznao i sam: „Vladika Petar II, izabran da nasledi svog strica, Svetog Petra Cetinjskog, i u svojoj sedamnaestoj godini postane gospodar Crne Gore i Brda, u prvom svom službenom pismu gotovo zaplašeno priznaje da ga je to breme našlo „nevična i nespremna“. Kad je izbor za Srpskog patrijarha pao na mene, u svojoj sedamdeset šestoj godini osećao sam se slično. Pribrao sam se kad sam shvatio da primiti najviši čin znači prednjačiti u službi i stradanju, a ne u starešinstvu. Smatrao sam da i prava koja bi mogao imati predsednik Svetog Arhijerejskog Sabora i Sinoda ne treba da koriste nego da, koliko može, utiče na odluke najviših crkvenih tela, ili na postupke predstavnika Crkve“.

Za patrijarha SPC izabran je 1. decembra 1990. godine, a dan kasnije ustoličen je u Sabornoj crkvi u Beogradu. Tek u devetom krugu dobio je dovoljan broj glasova za ulazak na listu od tri kandidata. Pored njega kandidati za patrijarha još su bili episkop šumadijski Sava i episkop žički Stefan. Po tzv. apostolskom načinu biranja kovertu sa njegovim imenom izvukao je arhimandrit tronoški Antonije Đurđević, a ime novog patrijarha pročitao je mitropolit sarajevski Vladislav.

Novi 44. patrijarh SPC tada je rekao: „Moje su snage slabe, to svi znate. Ja se u njih ne nadam. Nadam se u vašu pomoć, kažem i ponavljam, u pomoć Božju kojom me je On i do sada držao. Neka bude Bogu na slavu i na korist Njegovoj crkvi i našem napaćenom narodu u ova teška vremena. Mi nemamo nikakav program patrijaršijske delatnosti, naš program je Jevanđelje Hristovo“. U presto srpskih patrijaraha uveden je 2. maja 1994. godine u manastiru Pećka patrijaršija.

Trudbenik na njivi Gospodnjoj

Za 19 godina koliko je bio na čelu Srpske pravoslavne crkve, patrijarh Pavle napravio je mnogo toga, iako su Srpska Crkva i srpski narod, prolazili kroz teško vreme. Ujedinio je Srpsku Crkvu i ustao protiv raskola u političkoj emigraciji, osnovao nekoliko novih eparhija (među njima i eparhiju Osečko – poljsku i baranjsku), osnovao ili obnovio rad bogoslovija (Cetinjska, Kragujevačka, Duhovna akademija Svetog Vasilija Ostroškog u Foči).

Na njegovu inicijativu veronauka je vraćena u škole, 2002. godine, a Bogoslovski fakultet ponovo je vraćen u okvir Beogradskog univerziteta odakle su ga komunisti izbacili 1952. godine, a 1993. pokrenuo je Akademiju za umetnost i konzervaciju.

Istakao se i u naučnom radu. Još 1989. izdao je monografiju o manastiru Devič. Od 1972. objavljuje studije iz Liturgike od kojih je nastalo trotomno delo „Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere“. Autor je izdanja Trebnika, Molitvenika, Velikog tipika i drugih bogoslužbenih knjiga, a priredio je i dopunjeno izdanje Srbljaka. Njegovom zaslugom u 300 primeraka umnožen je Oktoih štamparije Đurđa Crnojevića. Takođe, dugo vremena bio je predsednik komisije Svetog arhijerejskog sinoda za prevod Svetog pisma novog zaveta, čiji je prvi prevod objavljen 1984, a ispravljeno izdanje ovog prevoda 1990. godine.

Napisane su tri knjige njegovih izabranih tekstova: „Molitve i molbe“, „Život po Jevanđelju“ i „Put u Život“, a izbor patrijarhovih tekstova napravljen je i u zborniku „Pomozi nam, Višnji Bože – Savremeni srpski duhovnici“. O njemu je izašlo nekoliko biografija među kojima sa ističu „Budimo ljudi – reč patrijarha Pavla“ koju je napisao Jovan Janjić i delo Radmile Radić „patrijarh Pavle“.

Patrijarh Pavle preminuo je u Beogradu na Vojno-medicinskoj akademiji, nakon duge i teške bolesti, 15. novembra 2009. godine, u 95. godini života. Povodom njegove smrti u Srbiji je proglašena trodnevna žalost, a dan sahrane, 19. novembar, proglašen je za dan žalosti i u Republici Srpskoj.

Sahranjen je u manastiru Rakovica kod Beograda. Zaupokojenu liturgiju služili su patrijarh vaseljenski Vartolomej i čuvar patrijaršijskog trona mitropolit Amfilohije zajedno sa ostalim vladikama i sveštenicima. Bio je prisutan veći broj crkvenih poglavara i delegacija, a od pravoslavnih poglavara osim vaseljenskog patrijarha bili su: rumunski patrijarh Danilo, albanski arhiepiskop Anastasije, češki i slovački Hristifor, umesto ruskog patrijarha Kirila došla je delegacija na čelu sa mitropolitom minskim Filaretom. Prema proceni policije, patrijarha je ispratilo preko 600 000 ljudi.

Svenarodno poverenje

Patrijarha Pavla su mnogi nazivali „živim svecem“, pogotovo u poslednjih 20-ak godina od kada se nalazio na prestolu srpskih patrijaraha. Taj epitet dobio je zbog svog načina života kojim je živeo, ali, možda više od toga, jer je na kraju 20. i početkom 21. veka, bio jedna od retkih uteha srpskom narodu. Već su dobro poznate priče da je jeo veoma malo i to uglavnom biljnu i mlečnu hranu, da je sam sebi popravljao cipele, umeo sašiti mantiju, kalemiti voće, orezati vinograd, da nije gledao televiziju niti slušao radio, tek povremeno čitao je novine itd.

Sa druge strane, neki su ga i napadali. Iako su bili malobrojni njihov glas je dolazio do naroda, širio se u javnosti, jer su u svojim rukama imali gotovo sve medije koji su širili njihove glasine. Tako su ga optuživali da je blagosiljao oružje, nacionalistički istupao u javnosti, politički uticao na narod. Za neke je opet bio previše blag i smiren, što takođe, po njima, nije valjalo.

Jedan list je, svojevremeno, napravio veštu montažu, tako da je patrijarha „video“ u džinsu, sa puškom u jednoj ruci, a satom na drugoj, bombama i pištoljem za pojasom. Kada je patrijarh ugledao tu montažu samo je rekao: – Vidi, Boga mu ljubim, dodali mi i sat, a nikad ga nisam imao. Ipak, uprkos svemu tome, narod je znao da proceni i odvoji istinu od laži.

Politikom se nije bavio, više se ona bavila njim. Mnogi su mu hteli samovoljno dodeliti odgovornost za stvari sa kojima nije imao nikakve veze, ali to im nije pošlo za rukom. Imao je čvrst stav o crkvi i politici:

„Sveštenici mogu da imaju svoja politička ubeđenja, mogu da glasaju, ali da budu propagatori neke stranke, to već ne ide. Crkva takve sveštenike poziva na odgovornost. Dabome, to ne znači da se mi ne interesujemo za stvari ovoga sveta. Politika je u sferi ovoga sveta. Mi jesmo zemaljski ljudi, ali smo i nebeski. Konkretno, u ovoj stvari, sigurno se manipuliše Crkvom. Ali, mešanje u politiku od strane Crkve ne bi bilo dobro ni istinito. Mi živimo u ovom svetu i nismo ravnodušni da li će na vlasti biti dobri ljudi i raditi za dobro naroda, za dobro svakog pojedinca. Ali, to ne znači da bi trebalo preći granicu pa da se zainteresujemo samo za ovozemaljsko, a da iz vida izgubimo ono nebesko“.

Na izbore nikada nije izlazio, samo je jednom bio na glasanju i to 2006. godine kada se glasalo za novi srpski Ustav. Kada se 20. januara 1997. godine pojavio među studentima Beogradskog univerziteta koji su protestovali zbog krađe izbora, uputio im je ove reči: „Vaše osećanje istine i pravde i demokratskog poštovanja slobodno izražene volje naroda na miran način, dostojno je i vas i vaših i naših predaka, jer niste ovde ni za ovoga ni za onoga, niti protiv ovoga ni onoga, nego za ono što je uvek bilo sveto i narodu našem i Crkvi našoj“. Tada se iz desetine hiljada mladih grla orilo „Pavle, Pavle“.

Foto: Darko Dozet, Vikipedija

Govoreći o Jugoslaviji, državi u kojoj je živeo, isticao je da svako ima pravo da iz nje izađe, ali neka taj izlazak bude dostojanstven i u miru: „Ni u ovoj stvari nemam neki svoj određeni plan, jer se politikom nisam bavio, te mogu samo reći da, kao ljudi, shvatamo i prihvatamo pravo svih naroda na slobodno opredeljenje da priđu zajednici sa drugima, ukoliko i ovi na to pristanu, i slobodno se iz zajednice odvoje, mirno i u saglasnosti s njima. Ali smatramo da se to pravo ne može uskratiti ni jednom narodu – dakle ni srpskom. Predstavnici srpskog, hrvatskog i slovenačkog naroda su se 1918. godine mirno saglasili da žive u zajedničkoj državi. Ako sada smatraju da je njihov interes da se izdvoje iz te zajednice svakako bi to trebalo da učine kao ljudi, mirno i saglasno jedni sa drugima. Kao ljudi i da se sporazumeju o granicama. Bolje je i da se raziđemo nego da se ubijamo i gubimo ono malo ljudskog i hrišćanskog što je u nama bilo.“

Najveća priznanja dolaze od naroda

Patrijarh Pavle je za vreme svog života odlikovan mnogobrojnim svetovnim i duhovnim priznanjima (Ordenom nemanje prvog stepena, Ordenom Karađorđeve zvezde, ruskim ordenom Dostojanstvo i dr.), ali najveće priznanje dolazilo mu je od njegovog naroda. Povodom 50. godišnjice njegove arhijerejske službe, 2007. godine, tadašnji patrijarh moskovski i cele Rusije, Aleksije Drugi, uputio je ove reči: „Za vreme Vaše poluvekovne arhijerejske službe celom pravoslavnom svetu postali ste poznati kao revnosni arhipastir, učen bogoslov, koji je sve te osobine sjedinio ličnom pobožnošću. Vaša dugogodišnja arhijerejska, a zatim i patrijaraška služba prohodila je u vreme kada je srpski narod bio u teškim uslovima. Oblasti koje su pod jurisdikcijom Srpske Pravoslavne Crkve, a koje su nekada sačinjavale jednu državu, krenule su putem državne nezavisnosti. Ipak, zahvaljujući Vašoj Prvosvetiteljskoj mudrosti, crkveno jedinstvo je sačuvano, kao jedinstvo duha u savezu mira (Ef. 4,3). I sada je Vaše služenje usmereno na to da se, po rečima apostola Pavla, ne dele nego da budu utvrđeni u jednom razumu i u jednoj misli“.

Za kraj prenosimo jedno svedočenje srpskog pisca Antonija Đurića koje je na Badnji dan 1994. godine objavljeno u beogradskom NIN-u.

„U vreme kada je besneo rat u Slavoniji, negde između Borova Sela i Dalja, stiže, zabrinut, patrijarh Pavle. Samo što je prispeo, pritrča mu naoružan čovek do zuba, s ukrštenim redenicima preko grudi, pade na kolena i zavapi: – Vaša Svetosti, blagoslovite me. Nameravam zlo da počinim.

Patrijarh se strese. Kad se malo pribra, uhvati čoveka blago za ramena i gledajući ga pravo u oči, prozbori:

– Sinko moj, ne traži od srpskog patrijarha blagoslov za zla koja nameravaš da učiniš. – Moram, Vaša Svetosti, pogledajte – reče ratnik i iz džepa vojničke bluze izvuče fotografiju. – Ovo su moja unakažena deca.

– Užas, užas! – izusti patrijarh zagledajući stravičan prizor. – Jedno zlo rađa drugo. Hoćeš li, pitam te, sveteći se, biti manji zločinac od onoga koji je poklao tvoju decu?! I ovo da ti kažem: kad se okonča ovaj prokleti rat i kad se obelodane sva zla i svi zločinci, biće srećan samo onaj koji će moći da kaže: ja nisam počinio ni jedan zločin. Dalje – presudi sam.“

Literatura i izvori:

  1. Dveri srpske, Njegova Svetost, Beograd, 2008.
  2. Pravoslavlje, Novine srpske patrijaršije, Beograd, 2007. Br. 962.
  3. Pravoslavlje, Novine srpske patrijaršije, Beograd, 2007. Br. 966.
  4. Sveti Sava, princ i prosvetitelj, Mitropolija Crnogorsko – primorska, Cetinje, 2007.
  5. sr. wikipedia.org/Patrijarh Pavle
  6. Politika, Beograd, 1/2. novembar 1991.
  7. Serbia i komentari (1993/1995), Zadužbina Miloša Crnjanskog, Beograd, 1996.
  8. Jovan Janjić, Budimo ljudi – reč Patrijarha Pavla, Zograf, Niš, 2007.
  9. Internet sajt Srpske Pravoslavne Crkve

Preuzeto sa: srbi.HR

Nema komentara

Napišite komentar