Побегла из Бенковца на Косово, па јој КФОР убио сина: Бака Коса се вратила на огњиште, у изгнанству оставила три гроба
Породица Кошевић вратила се у Далмацију одакле је избегла у „Олуји“ 1995. године.
РАДОСТ и туга смењивали су се на лицима Кошевића, баке Косе (77) и њених синова, Златка (33) и Слободана (47), док су у четвртак у рану зору са аутобуске станице у Зубином Потоку кретали ка свом завичају. После 24 године избеглиштва, отишли су својој кући, у Бенковац. Према свом завичају отишли су искрено захвални хуманитарки Љиљани Перовић и „Вечерњим новостима“.
Углавном запостављени, живећи са још десетак избегличких породица у Доњим Варагама, готово две деценије борили су битку за пуко преживљавање. О невољама које су их сустизале у принудном смештају, Кошевићи су причали Љиљани Перовић, хуманитарки из Зубиног Потока, а она их је пренела „Новостима“. А, после написа у нашим новинама, живот ове породице кренуо је набоље. Кров на викендици која им је била принудни смештај замењен је, набављени су им нови кревети, стигли нови јастуци и постељина…
– Хвала нашим хуманим људима из иностранства, нарочито из Беча, који су нас се сетили – знала је бака Коса да заплаче суочена са сопственом тугом и немоћи својих синова без посла, пријатеља и сопствене имовине.
Захваљујући тексту у „Новостима“, прича о Кошевићима стигла је и до њихових рођака у Бенковцу. Посредсвом Љиљане Перовић, у сарадњи са Миодрагом Линтом, председником Одбора Скупштине Србије за дијаспору и Србе у региону, и Организацијом „Српско коло“, кренули су у процедуру обезбеђивања докумената за Кошевиће, без којих су били свих претходних година. Јавили су им да им је кућа у Бенковцу у добром стању, да их они чекају и да ће им, док не стигну, опремити дом. Зато су Златко, Слободан и бака Коса отишли пуни наде да ће упркос свему започети нови живот.
– Хвала Љиљани и „Новостима“ које су јавности пренели нашу трагичну, тешку причу – говорила нам је бака Коса показујући исечен текст из нашег листа који је био окачен на неомалтерисаном зиду куће у којој су боравили.
Tрагедије и туга обележили су живот ове породице. Осим времена проведеног у избеглиштву и туге за родним крајем, Кошевићи су на Космету остали без најрођенијих – сина и брата Душка (45), кћерке и сестре Гордане (45), као и супруга и оца Јована. Њихова три гроба, Кошевићи су „оставили“ у расељеништву.
У срцу и души заувек ће им остати и избегличка колона, у злочиначкој „Олуји“ 1995, у којој су 15 дана путовали без хране и воде.
– Кренули смо тада, свих шесторо Кошевића, на тракторској приколици с комшијом којем смо помагали да вади кромпир – причала је бака Коса. – Гладни и жедни из једног од колективних центара распоређени смо, такође, у колективни центар у Газиводама на Космету. Одатле смо, после НАТО агресије 1999, пресељени у Доње Вараге, где нам је додељен смештај у овој викендици у којој смо и дан-данас.
Баш одатле у четвртак ујутру кренули су пут Бенковца. Испратили су их Љиљана Перовић и пас чувар који се тужан вратио у Доње Вараге, у дотадашњи смештај Кошевића. А они су, истог поподнева, после 24 године стигли своме Бенковцу.
И ДУД ИХ ЧЕКАО
БАКА Коса је по доласку у Бенковац пољубила земљу испод свог кућног прага – испричао је за „Новости“ Јован Бојанић, рођак Кошевића, њихове прве утиске по доласку у завичај. – Није веровала да је поново ту. Мислила је да сања. Испричала је да јој ни целодневно путовање није тешко пало, заборавила је чак и на болест ноге. Срећу због повратка на огњиште осећао је и најмлађи Златко, који је био деветогодишњак када су кренули у збег. Био је срећан што га је „дочекао“ и дуд под којим се као дете играо.
ПОРОДИЧНА ТРАГЕДИЈА
ТУГА баке Косе за сином Душком, који је као војно лице радио у Куршумији, и којег су у 45. години 1999. убили дански војници Кфора – не престаје:
– Убили су га између Угљара и Варага када је дошао да нас посети и отишао да купи намирнице. Засметало им је што је Србин. Од туге за братом и уморна од избегличког живота, у нишкој болници, 2000. године, умрла ми је и кћерка Гордана не дочекавши 45. рођендан. Годину касније, супругу Јовану препукло је срце од туге.
Преузето са: novosti.rs
